|
FELJTON Pola veka Apoll 11 |
| Zašto sam napisao serijal o 'Apolu'? |
Armstrong i Oldrin su završili najsloženiju i najrizičniju fazu misije i konačno su se obreli na Mesečevoj površini. 'Orao' je sleteo 20. jula 1969. u 20:17 UTC. Ali sada su morali da izađu napolje. U poređenju sa samim spuštanje na Mesec, vanbrodske aktivnosti, ili EVA, bile su sa tehničkog stanovišta sekundarni cilj, ali niko nije propuštao ogromnu simboliku ovog dela plana leta. Za 99,9% čovečanstva, 'Apolo 11' je trebao da bude sveden na ono što će astronauti, tačnije Nil, učiniti i reći prilikom pravljenja prvog iskoraka na lunarnu površinu.
Prvi beleg čoveka zapravo je jedna od retkih pravih foliraža vezanih za ovu misiju, jer ovo je trag čizme koji je ostavio Oldrin a ne Armstrong. Njega nije imao ko da slika jer se Oldrin tada nalazio u LEM-u.
Ali prvo je trebalo osigurati da svi sistemi lunarnog modula rade ispravno sledećih približno 22 sata, koliko je trebalo da astronauti borave na Mesecu. Zbog toga se trenutak sletanja na Mesec nije u samom Hjustonu pretvorio u eksploziju ekstaze i aplauza. Trebalo je još puno toga učiniti i mnoge stvari su mogle da se otrgnu kontroli. Paradoksalno, prvo što je posada učinila kada su sleteli bilo je da pripremi lunarni modul za hitno uzletanje. Oldrin je uneo program P12 u računar LGC radi eventualog hitnog poletanja. Uvrnuti umovi menadžera odgovornih za misiju na Zemlji zamislili su hiljadu i jedan scenario po kojem bi Armstrong i Oldrin trebali da se vrate u lunarnu orbitu u slučaju nekih tehničkih problema.
U Hjustonu su kontrolori morali da odluče hoće li 'Igl' ostati na površini u dva konkretna momenta, odmah nakon sletanja na Mesec, nazvana 'T-1' i 'T-2'. Vreme odlučivanja je zavisilo od položaja komandnog modula 'Kolumbija' koji se vrteo oko Meseca iznad glava Armstronga i Oldrina po orbiti sa periodom od otprilike dva sata. U Hjustonu je glasanje 'T-1' održani dva minuta nakon sletanja na Mesec. Kad je Kranc pitao svoje kontrolore, oni su odgovorili sa 'Stay!' umesto tradicionalnog 'Go!' da bi izbeli zabunu. Elem, u ovom kontekstu 'Go!' bi moglo da se bukvalno protumači kao poziv za napuštanje površine. Glasanje je moralo da bude ponovljeno četvrt sata kasnije u 'T-2' događaju (do tog trenutka uzletni stepen je mogao da krene u susret sa 'Kolumbijom' bez potrebe za previše dodatnih manevara).
Unutrašnjost lunarnog modula. Astronauti su sve vreme sletanja stajali.
Kabina LM-a.
Nakon glasanja 'T-2', CSM 'Kolumbija' je već zamakao ispod horizonta plavog Mora tišine[1], koje se od 1651. naziva Mare Tranquillitatis. U oba slučaja Hjustonova odluka je glasila 'Stay!' a KAPKOM Čarli Djuk je obavestio astronaute o Hjustonovoj povoljnoj odluci 'T-1' jedan minut i 26 sekundi nakon sletanja na Mesec, a o 'T-2' šest minuta i 5 sekundi. Tek tada su Armstrong i Oldrin mogli da odahnu sledeća dva sata, sve dok se Kolins ne bi vratio ponovo. Čitavo vreme tokom boravka dvojice putnika na površini, na Zemlji je redovno obavljano glasanje.
Karakteristike lunarnog modula 'Igl'.
U međuvremenu, posada je pomno nadgledala ispravno deaktiviranje sletnog stepena LM-a nakon što je ovaj ispunio svoju misiju. Poput zveri koja se odupirala umiranju, stepen je tiho izdisao i polako se hladio. Armstrong i Oldrin su 'do daske' otvorili ventile kako bi omogućili ispuštanje helijuma iz tankova sistema za presurizaciju i tako uklonili bilo kakav rizik od eksplozije. DPS motor više nije bio od koristi, ali sletni stepen nije ostao bez funkcije. Tokom boravka na Mesecu, Armstrong i Oldrin su zavisili od električne energije, vode i kiseonika koji su bili smešteni u ovom stepenu.
Nakon 'decision points' 'T-1' i 'T-2', Armstrong i Oldrin su konačno mogli da se malo opuste. Prvo su počeli da isključuju sve nebitne sisteme lunarnog modula radi uštede struje. Za razliku od CSM-a, koji je koristio moćne gorive ćelije, LM je zavisio od električne energije akumulirane u šest konvencionalnih hemijskih srebro-cinkovih akumulatora (mada su se dva nalazila u uzletnom stepenu[2] i upotrebljavana su samo tokom poletanja i pristajanja). Astronauti su konačno skinuli one providne kacige i rukavice za rad u unutrašnjosti broda. Zatim su nastavili sa poravnavanjem inercione merne jedinice (IMU) pomoću teleskopa. 'Orao' nije imao napredni sistem za navođenje i optičku navigaciju poput onog u 'Kolumbiji', tako da astronauti nisu mogli da koriste sekstant za izračunavanje trajektorije, već su za određivanje orijentacije mogli da koriste jedino teleskop. Za to im je bilo potrebo da vide makar jednu od 37 zvezda zabeleženih u računarskoj memoriji (umesto dve). Dodatne informacije pružao je gravitacioni vektor na Mesečevoj površini u skladu sa programom računara P57.
Redak rendgenski snimak modula: 1 – spojni poklopac LM/CM; 2 – spojni mehanizam: 3 – kabina;
4 – središnji otsek za opremu; 5 – motorni otsek; 6 – otsek za opremu; 7 – ram za montažu izolacije;
8 – prednji prozor; 9 – prozor prilikom slajanja sa CM; 10 – prednji otvor; 11 – niz eksplozivnih veza uzlaznog i silaznog stepena; 12 – spoj LM i III stepena rakete; 13 – površinska kontaktna sonda (3);
14 – glavni amortizer; 15 – sekundarni amortizer; 16 – osigurač za otvaranje trapa; 17 – akumulator;
18 – konektori el. veze LM/CSM; 19 – uređaj za el. kontrolu; 20 – sletni akumulatori (4); 21 – sistem za el. kontrolu (elektronika radara, sistem za kontrolu položaja i translatorno kretanje, S-band elektronika, itd.);
22 – sistem za kontrolu životnih uslova; 23 – spojni kablovi; 24 – kontrola kiseonika; 25 – ventilator za recilkuraciju vazduha u kabini; 26– kontrola vode i temperature odela; 27 – ventil za izjednačavanje pritiska u kabiini; 28 – tank vode; 29 – primarni i sekundarni isparivač vode; 30 – hladne ploče; 31 – gasoviti kiseonik; 32 – sletni motor (odnos gasa 10:1); 33 – sletni tank goriva ('Aerozin-50') levi i desni; 34– sletni tank oksidatora (azotni tetroksid) prednji i zadnji.
Sletni stepen LM-a.
Međutim, u to vreme, ni sami astronauti nisu imali pojma gde se nalaze. Primarni i sekundarni navigacioni sistemi PGN&CS i AGS smestili su ih u središte sletne elipse. Preliminarni podaci iz Hjustona, utemeljeni na telemetriji, takođe. Ali Armstrong je znao da mu je, tokom spuštanja, vremensko kašnjenje preletanja iznad karakterističnih repera na površini ukazivalo da je 'Orao' sleteo blizu same zapadne ivice elipse.
Kolinsu se također nije posrećilo kad je pokušao da locira 'Igl' na površini uz pomoć 'Kolumbijinog'sektanta (koristio je pogrešne koordinate koje mu je slao Hjuston). Međutim, geološki tim na čelu sa JudžinomŠumejkerom pronašao je na osnovu Armstrongovih opisa mesto sletanja sa pogreškom od samo nekoliko stotina metara. Precizno određivanje zone spuštanja bilo bi moguće tek nakon povratka astronauta na Zemlju i razvijanja filma koji je snimala 16-mm 'Maurerova' kamera DAC (Maurer Data Acquisition Camera) lunarnog modula koji je snimio trajektoriju spuštanja.
Armstrong u ulozi Flojda u simulatoru lunarnog modula.
Oldrin je među svojim ličnim stvarima nosio malu flašu s vinom i hostiju, koje mu je dao sveštenik Vebsterove presbiterijanske crkve, čiji je bio sledbenik. Pilot lunarnog modula se pričestio na Mesecu, dok ga je Armstrong ćutke posmatrao. Oldrin je pre leta saopštio svoju nameru Diku Slejtonu[3], ali je ovaj prilično oklevao. Napokon, ipak je dao zeleno svetlo ali uz ogradu da ne učini to javno.
Treba znati da je u tom trenutku rasprava oko čitanja 'Knjige Postanka' u lunarnoj orbiti od strane posade 'Apola 8' još uvek trajala[4]. Pre pričesti, Oldrin je preko Hjustona apelovao da ljudi koji su svedoci misije provedu jedan pobožni trenutak razmišljajući o važnosti onoga što se događa. Niko – osim Oldrinove supruge, Armstronga i Slejtona – nije znao da je u to vreme Oldrin već bio usred verske ceremonije. Pilot lunarnog modula je iskoristio tastaturu DSKY kao stočić za pogaču i prelio je vinom. Bila je to jedinstvena prilika u kojoj su astronauti mogli da posmatraju ponašanje tečnosti u otvorenoj posudi podvrgnutoj slaboj Mesečevoj gravitaciji. Ceremonija bi možda ostala zauvek tajna da nije bilo Vebsterovog pastora, koji je svoje odnose s Oldrinom javno objavio ubrzo nakon misije.
Prema originalnom planu leta, Armstrong i Oldrin su imali na raspolaganju 2 sata da provere stanje 'Orla', pola sata da nešto pojedu, i onda 4 sata da odspavaju. Tek potom su mogle da započnu pripreme za izlazak na površinu, što je uključivalo još jedan jednosatni obrok i dvosatni period pripreme za EVA. Nakon šetnje astronauti su trebali da ručaju, a zatim spavaju dodatna 4 sata.
Ovo neobično planiranje nastalo je zbog nametanja izvođenja vanbrodskih aktivnosti u dužini od 2 sata i 40 minuta u vremenskoj sredini boravka na Mesecu koji je trebalo da traje svega 22 sata[5]. Nasini menadžeri su zaključili da bi bilo logično da se posada odmori pre izlaska napolje nakon ogromnog napora sletanja, ali 'logika' nema isto značenje za nekoga ko sedi za stolom i za astronaute koji su se nalazili gotovo četiri stotine hiljada kilometara od Zemlje na površini drugog sveta.
Originalni plan leta 'Apolo 11'. (Veća slika).
Ali Armstrong je, kao dobar probni pilot, želeo da što pre ispuni glavne ciljeve misije. Provesti 10 sati unutar lunarnog modula pre izlaska činilo mu se preteranim. Za to vreme je moglo da se pojavi hiljadu problema koji su mogli da spreči putnike da obave EVA. Još pre poletanja Armstrong je pričao sa Oldrinom o mogućnosti ranijeg silaska na površinu i pilot lunarnog modula se saglasio. Nasini rukovodioci su po tom pitanju davali Armstrongu odrešene ruke, mada je njima, očito, najvažnije bilo da bude ispunjen plan leta, što je za Hjuston bila gotovo sveta knjiga.
Kosmička šetnja je za Armstronga i Oldrina bila daleko od rutine. I to ne samo zbog njenog istorijskog značaja. Svi su bili svesni da je to bila tek druga misija programa 'Apolo' nakon 'Apola 9'. Bila je to jedina prilika kada se pilot lunarnog modula Rasti Švejkart našao izvan lunarnog modula sa ruksakom za održavanje života PLSS (Personal Life Support Subsystem). Sada su obojica astronauta morala da istovremeno rade na površini Meseca, kontekst koji je bio vrlo različit od onog koji je okusio 'Apolo 9'. Takođe, za zapovednika – ili kako smo mi tada govorili 'komandira' – Armstronga, ovo je trebalo da bude prvi izlazak van kosmičkog broda u karijeri.
Godinama se pričalo da li je trebalo da Oldrin izađe prvi iz 'Igla' i postane tako prvo ljudsko biće koje je hodalo Mesecom. Međutim, u stvarnosti ova opcija nikada nije ozbiljno razmatrana. Redosled izlaska je određivao položaj vrata na lunarnom modulu, koji se nalazio na desnoj strani, favorizirajući Armstrong da bude prvi koji će napustiti LM. Prema Oldrinovim rečima, njegova primarna dužnost je bila da obavi zadatak pilota lunarnog modula, a dokazano je da je bilo nemoguće da dvojica astronauta s ruksacima PLSS zamene svoja mesta bez oštećenja unutrašnjosti LM-a. Ovaj test je uvek postavljan kao krajnji povod da se ova rasprava razreši, ali zanimljivo je da je malo ljudi razmišljalo da je postojala i druga opcija koja je omogućavala da Oldrin prvi izađe: da dvojica putnika razmene svoja mesta unutar LM pre oblačenja ruksaka PLSS i depresurizacije broda.
Sistem za održavanje života 'Apolo' putnika. Na Mesecu, ranac je bio težak manje od 7 kg. U prvim misijama je obezbeđivao autonomiju rada oko 4 sata, da bi kasnije to bilo duplirano.
Na kraju, i NASA i Slejton su smatrali da bi zapovednik misije trebalo prvi da izađe. Tačno je da su u misijama 'Džemini' piloti bili ti koji su izlazili u kosmos dok su zapovednici ostajali u brodu, međutim kod 'Apola'je bilo planirano da obojica astronauta LM-a izađe napolje, te je bilo logično da to prvi učini zapovednik.
Priča je mogla da bude potpuno drugačija da je samo jedan astronaut mogao da izađe napolje. Ustvari, to je bio plan sve do sredine 1967. ali je ubrzo postalo jasno da će trebati četiri ruke na površini za postavljanje naučnih instrumenata planiranih za LM (bilo je potrebno prekontrolisati i komunikacioni sistem astronauta koji omogućava komunikaciju dve osobe istovremeno sa Zemljom).
Konačno, Armstrong i Oldrin su odlučili da svojim izlaskom poremete planirane programske šeme hiljadama medija širom sveta. Između sletanja na Mesec i izlaska na površinu proteklo je oko šest sati. Osim konfigurisanja lunarnog modula za boravak na površini, molitve i obedovanje, astronauti su većinu vremena proveli pripremajući svoje skafandere. 'Apolova' odela su imala osobinu da su mogla da budu korišćena i kao intravehikulasni i kao ekstravehikularni skafanderi[6] – sa izuzetkom skafandera pilota komandnih modula 'Apolo 7' do 'Apolo 14', koji su mogli da se koriste jedino u zatvorenom brodu – zahvaljujući upotrebi atmosfere od čistog kiseonika u CSM-u i LM-u. Ova karakteristika, koju su takođe imali skafanderi programa 'Džemini', bila je osobenost 'Apola'. Američki kosmički šatlovi, kineski brodovi 'Šenžou' ili ruski ISS sisitemi koriste intravehikularna odela koja nisu istovremeno i ekstravehikularna.
Neki od delova Armstrongovog odela.
Sistem za održavanje života u 'Apolovom' skafanderu EMU.
Da bi skafander mogao da se koristi kao ekstravehikularno odelo, astronauti su morali da nose ranac za održavanje životnih funkcija na leđima, ili PLSS (Personal Life Support Subsystem). PLSS je praktično pretvorio skafander A7-L[7] u istinski nezavisnu kosmičku letilicu. Ruksak težak 36 kg sadržvao je bocu dugu 43 cm sa 0,57 kg kiseonika i pripadajućim ventilatorom, dovoljno za oko 4 sata kosmičkih aktivnosti (tačno trajanje je zavisilo od metaboličkih aktivnosti astronauta). Uključivao je i 16,8-voltnu srebro-cinkovu bateriju i litijum-hidroksidni (LiOH) filter za uklanjanje ugljen-dioksida iz vazhuha za disanje, kao i rezervoar s četiri litre vode za hlađenje i sublimator za održavanje unutrašnje temperature skafandera, iako se temperatura na lunarnoj površini kretala između -100°C u hladu i +120°C na Suncu. PLSS je takođe posedovao ugrađen komunikacioni i telemetrijski sistem za komunikaciju sa Hjustonom preko lunarnog modula. Ranci su mogli da se napune kiseonikom i vodom iz LM sistema za održavanje života.
Portabl sistem za održavanje sistema sa 'Apolovog' skafandera A7-L (bez spoljnje zaštite). Na vrhu se nalazi sistem OPS (Oxygen Purge System)koji je služio za slučaj kvara i mogao da obezbedi hlađenje i disanje još pola sata.
Ranac PLSS.
Detalj kačenja ranca PLSS na grudi odela nakon uklanjanja kontrolne jedinice RCU (Remote Control Unit).
Mali kontejner zvan OPS (Oxygen Purge System), težine na Zemlji od 18,2 kg (samo 3 kg na Mesecu), bio je postavljen na vrh PLSS-a. Cilj OPS-a je bio da osigura barem pola sata kiseonika (smeštenog u dva sferna rezervoara) za slučaj ozbiljne nužde – kvara PLSS-a ili depresurizacije skafandera. Iako se OPS često navodi kao sastavni deo PLSS ruksaka, to je bio potpuno nezavistan sistem. Pogotovo što je u teoriji mogao da se koristi i bez PLSS-a u vanbrodskim aktivnostima u orbiti ili u dubokom kosmosu – kao što je to učinjeno tokom misija 'Apolo 15, 16 i 17'. U OPS-u se takođe nalazila ugrađena komunikaciona antena skafandera.
Astronautsko odelo A7-L je preko 4 prednja konektora bilo spojeno sa PLSS ruksakom: jedan za unošenje kiseonika, drugi za uklanjanje ugljen-dioksida, sledeći za rashladnu vodu sistema LCG (Liquid Cooling and Ventilation Garment) i posljednji za električno napajanje. Korišten je i jedan vod za povezivanje OPS-a sa skafanderom.
Elementi PLSS-a i OPS-a. (J-Serija PLSS-a su bili namenjeni naprednijim skafanderima za duge misije).
Ventili za prikopčavanje creva različitih namena na lunarnom skafanderu. 'Diverter valve' su ventili pomoću kojih su astronauti regulisali protok vazduha ili u kacigu ili u torzo.
Za vreme lansiranja ili spuštanja na Mesec astronauti su koristili ista creva da bi se povezali sa sistemima za održavanje života i CSM-a i LM-a, s izuzetkom creva za cirkulaciju vode i kiseonika OPS, budući da nisu bila potrebna u intravehkularnim aktivnostima. Na prednjoj strani odela astronauti su takođe nosili kontrolnu jedinicu RCU (Remote Control Unit), koja je uključivala neke kontrole i indikatorske lampice sistema za održavanje života, i formalno je bila dio PLSS ranca. Jedinica RCU se takođe koristila za pričvršćivanje glomazne kamere 'Hazelblad' na prsa i tako oslobađala ruke astronauta tokom šetnje Mesecom.
Pokazatelji i glavne komande jedinice RCU za kontrolu PLSS ranca.
70-mm kamera' Hazelblad', danas u muzeju u Vašingtonu.
Međutim, pre upotrebe skafandera A7-L kao ekstravehikularnih odela, trebalo je izvršiti određene dodatne izmene. Najpre je trebalo ispod njega obući jednodelni fit kombinezon s fleksibilnim cevčicama za cirkulaciju vode koje su služile za regulisanje telesne temperature astronauta tokom svemirskog putovanja. Armstrong i Oldrin su već nosili ovaj triko, nazvan LCG (Liquid Cooling Garment), kada su se otkačili od 'Kolumbije'. Sledeći korak je bila je zamena mekanih crnih gumenih intravehikularnih rukavica grubljim ekstravehikularnim rukavicama, otpornijim i opremljenim dodatnim zaštitnim slojevima kako bi sprečili da ih oštre Mesečeve stene ne probiju. Te su rukavice takođe imale produžetak od pamučne tkanine iza spojnog prstena kako bi zaštitile podlaktice, i spisak – čeklistu – na rukavu sa najvažnijim zadacima tokom EVA-e (u sledećim misijama su imali pravu sveščicu sa čeklistom).
EMU konekcije.
Skafander EMU. Pored misija 'Apolo', isti su korišćeni i u misijala 'Skajlab' i 'Apolo-Sojuz'.
Presek kroz lunarni skafander.
Nikad objavljena slika sa Meseca...
[1] Stvarno je to bazaltno 'more' malo plavlje od okoline, što je verovatno posledica veće količine metala u stenama.
[2] Ti akumulatori su u prvim misijama 'Apolo' imali 28-32 volti, 296 A-h, i bili teški 57 kg svaki.
[3] Bio je '24. godište (umro '93.), pilot-veteran II sv. rata i jedan od Nasinih slavnih 'Mercury Seven' astronauta. Leteo u kosmos u projektu 'Apolo-Sojuz'. U Nasi je radio kao major sve do prvih letova šatlova. Bio je prvi direktor astronautskog ofisa, glavni savetnik direktorima Nase za treninge i operacije astronauta.
[4] Ne samo da je trajala već je ateistička aktivistkinja Mejdelin Mari Oher pokrenula i sudski postupak protiv Nase, zamerajući im što su slali religiozne poruke dok su bili u kosmosu i tako narušili Prvi amandman.
[5] Vreme je bilo uslovljeno nebeskom mehanikom, tj. uzejamnim položajem Meseca i Zemlje.
[6] Elem, prema nameni, kosmička odela je moguće podeliti na tri tipa: IVA (intravehicular activity), EVA (extravehicular activity) i IEVA(intra/extravehicular activity). IVA odela se nose unutar presurizovanih letilica, te su lakša i komotnija. IEVA se koriste i u i van letilica, kao što su bili 'Džeminijevi' G4C skafanderi.
EVA odela, poput dvodelnog EMU (danas se na ISS koriste samo dva tipa EVA skafandera: američki EMU i ruski 'Orlan'), koriste se van brodova, ili za planetna istraživanja ili za šetnje po kosmosu. Pružaju zaštitu od svih uslova u kosmosu, ali obezbeđuju i pokretljivost i funkcionalnost. Teškog srca sam odlučio da ono američko 'intra-' i extra-' 'vehicular' ne prevodim.
[7] Model EMU (Extravehicular Mobility Unit) skafandera delaverske kompanije 'ILC Dover' koji je korišćen u ukupno 14 misija. Sastojao se od 'odela' PSA (Pressure Suit Assembly) i 'ranca', tj. sistema PLSS (Portable Life Support System). Na Zemlji je skafander imao ukupno 91 kg.
|
FELJTON Pola veka Apoll 11 |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
