|
FELJTON Pola veka Apoll 11 |
| Zašto sam napisao serijal o 'Apolu'? |
Konačno je Armstrong stigao do stope prednjeg nogara broda koji ga je doneo na Mesec[1]. Poslednji korak je morao da bude vrlo dugačak da bi se spustio na stopu stajnog trapa, budući da su se amortizeri trapa jedva nešto malo sabili tokom sletanja na Mesec. Zbog slabe gravitacije, Armstrong je otkrio da lako može da sa merdevina skoči dole.
Kružna stopa na koju je Armstrong stupio bila je jedina od četiri nogara za sletanje koja nije imala dugačku kontaktnu sondu koja je trebala da signalizira da je modul dotakao površinu. Taj metalni deo je uklonjen malo pre lansiranja jer se Armstrong plašio da bi savijena sonda lako mogla da ošteti njegov skafander (i, obzirom na to kako su se ostale sonde ponašale, bila je to mudra odluka).
Stopa stajnog trapa je imala prečnik od 91,4 cm. Bila je dodatno izolovana jer je postojao strah da će biti izložena većim temperaturnim opterećenjima (od motora) od očekivanih. Nogari su bili jako bitni jer su morali da izdrže lansiranje uzletnog stepena posle završetka misije.
Ideja je bila da stajni trap amortizuje udarac o površinu deformacijom aluminijumskog uloška.
Vredno je napomenuti da su kružne stope lunarnog modula bile veće od potrebnog, jer su konstruisane u vreme kada prava konzistencija regolita nije bila dovoljno poznata, kako bi se sprečilo tonjenje LM-a u prašinu. Nakon toga, Nasine misije 'Surveyor' su pokazale da tlo jeste dovoljno čvrsto, ali je bilo prekasno za promenu dizajna. A, budući da govorimo o dizajnu, nemojmo zaboraviti da je LM bio izgrađen kako bi podržao svoju težinu na Mesecu ali ne i na Zemlji.
Bilo kako bilo, važno je da je Armstrong stajao na prilično velikoj površini pre nego što je zakoračio na tlo. 'Nalazim se na dnu stepenica. Stope LM-a su utonule u površinu jedva jedan ili dva inča, iako izgleda da je površina vrlo fina kada se zagledate u nju. Gotovo je poput prašine. Tlo je vrlo tanko. Sada ću da siđem sa LM-a'.
Milioni ljudi širom sveta gledali su u svoje televizore kao opčinjeni[2]. Nakon duge pauze, Armstrong je levom nogom zakoračio na Mesečevo tlo. 'To je mali korak za čoveka, i ogroman skok za čovečanstvo'[3]. I to je bilo to. Čarobni trenutak je prošao. Čovek je prvi put zakoračio na drugi svet. Bilo je 02:56 po Griniču 21. jula 1969. (vreme misije T+109:24:15). Na planeti Zemlji, fantazmagorična figura Armstronga koju je prenosila 'Vestinghausova' kamera činila se nestvarnim, ali to je, doslovno, bila slika sa drugog sveta.
Godinama je postojala apsurdna polemika oko toga šta je Armstrong rekao, tj. da li je izgovorio 'man' ili 'a man', što je na engleskom suštinski različito. Nil je uvek govorio da mu je namera bila da kaže 'a man', fraza koja ima više smisla, i tako je ostalo zabeleženo u knjigama istorije. Ali samoglasnik se nije čuo na snimku. Nedavne analize tadašnjih audio-signala potvrdile su da je Armstrong doista izgovorio i ono 'a'.
Jedna od slika snimljenih TV kamerom dok astronauti čitaju plaketu.
Još uvek u senci lunarnog modula, Armstrong je pregledao mesto sletanja i uočio da 'Orao' nije napravio krater svojim DPS motorom tokom sletanja kako su to predviđali neki stručnjaci. Ovo je bilo samo prvo od iznenađenja koja su pružala čudna svojstva lunarnog regolita. Samo 3 minuta nakon čuvene fraze, Oldrin je poslao Armstrongu 70-mm 'Hazelblad' kameru preko LEC-a i ovaj ju je pričvrstio na RCU nosač. U 'Iglu' su se nalazile dve 'Hazelblad' kamere, jedna za kosmičku šetnju, opremljena zaštitnim poklopcem, a druga crne boje za unutarnju upotrebu. Lako je znati koja je kamera snimila koji fotografiju, jer samo na slikama ekstravehikularne kamere imamo one kalibracione krstiće – résau plate – toliko karakteristične za misije 'Apolo'.
'Apolova' 'Hazelblad' kamera.
Armstrong je tada prvi put napustio senku 'Igla' i pošao da sakuplja uzorke za 'svaki slučaj', male količine regolita koji je stavljao u ad hoc džep pričvršćen 'čičkom' na levoj nozi. Za prikupljanje uzorka koristio je alat koji se sastojao od štapa s malom mrežicom u obliku cediljke na kraju. Da su dvojica ljudi morali žurno da napust Mesec, ovi uzorci bi im poslužili kao uteha. Armstrong je trebalo da prikuplja ove uzorke pre nego što je stavio kameru, ali je odlučio da još jednom promeniti svoj plan leta. Hjuston je zaključila da je bolje da zapovedniku ne govore ništa kako ga ne bi ometali, ali u MOCR-u su odahnuli s olakšanjem kad je Armstrong nastavio sa prikupljanjem uzoraka prema planu.
Zapovednik je mogao da uoči koliko je bilo teško kopanje po Mesečevom tlu, uprkos prašnjavom izgledu regolita. Takođe je potvrdio da Sunčeva svetlost na Mesečevoj površini, iako vrlo intenzivna, ipak nije zaslepljujuća i da se mogla izdržati bez zlatnog vizira spuštenog u određenim uslovima (što je bilo suprotno pravilu Hjustona, koje je nalagalo uporabu pozlaćenog vizura i suncobrana uvek kada se boravilo van senke LM).
Armstrong sakuplja uzorke za slučaj nepredviđenih okolnosti. Snimljen 16-mm kamerom kroz Oldrinov prozor.
Dok se Armstrong još nalazio na površini, Hjuston je odobrio Oldrinov izlazak. Pilot lunarnog modula je počeo da silazi kroz uski otvor, što je Armstrong fotografisao kako bi dokumentovao manevar. Nakon što se našalio da ne sme da zaboravi da ostavi vrata otvorena, Oldrin je izašao na površinu u 03:15:16 po Griniču (T+109:43:16) i uzviknuo 'Ovo je veličanstvena pustoš', gledajući Mesečev pejzaž u Moru tišine.
Nakon uklanjanja poklopca sa platforme MESA kako bi pristupili alatima i promenili žižinu daljinu televizijske kamere, Armstrong i Oldrin su se ponovo našli ispred merdevina kako bi uklonili metalnu zaštitu sa spomen-ploče koja je bila postavljena na 'Orlovu' prednju nogu. Plaketa dimenzija 22,9×19,4 cm bila je izrađena od nerđajućeg čelika. Na njoj se moglo pročitati: 'Ovde su ljudi s planete Zemlje prvi put zakoračili na Mesec. Juli 1969. A.D. Došli smo u miru u ime celog čovečanstva'. Ispod su bili potpisi trojice članova posade 'Apola 11' i predsednika Ričarda Niksona. Armstrong i Oldrin su pročitali plaketu za gledaoce širom sveta u 03:24 UTC.
Paradoks je što je predsednički potpis na plaketama u svih šest misija 'Apola' ostao Niksonov, Kenedijevog i Džonsonovog političkog suparnika, čoveka koji uz to nije mnogo mario za američki kosmički program. Ustvari, upravo tada, Nikson je nameravao da spreči kosmičku agenciju svoje zemlje da razvije napredni program kao nastavak 'Apola'.
Komemorativna plaketa 'Apola 11'.
Otprilike 6 minuta kasnije, Armstrong je premestio crno-belu TV kameru s platforme MESA na udaljenost od 18 metara i postavio je na stativ. U kasnijim misijama astronauti su ručno otvarali S-band antenu u obliku obrnutog kišobrana koji je omogućavala emitovanje televizije uživo u boji na Zemlju, ali u misiji 'Apolo 11' je odlučeno da se ta antena izbaci kako bi se smanjilo opterećenje na ionako prezauzete astronaute. U međuvremenu, Oldrin je pokrenuo eksperiment za merenje i analizu solarnog vetra, ili SWCE (Solar Wind Composition Experiment). Bila je to aluminijumska folija dimenzija 1,4×0,3 metra koja je gledala ka Suncu s ciljem skupljanja jona solarnog vetra, a eksperiment je trajao ukupno 77 minuta[4]. Sve misije 'Apola' koje su zakoračile na Mesec bile su uvedene u ovaj švajcarski eksperiment, osim 'Apola 17'.
Oldrin sa eksperimentom SWCE za solarni vetar.
Sledeće čemu su se Armstrong i Oldrin posvetili bilo je postavljanju zastave Sjedinjenih Država. Odluka o postavljanju ovog znamenja na lunarno tlo donešena je prilično kasno, pomalo paradoksalno ako uzmemo u obzir da je poreklo programa 'Apolo' bilo u takmičenju sa Sovjetskim Savezom. Ali istina je da inženjeri i naučnici Nase, a posebno Slejton, nisu želeli da opterećuju astronaute bilo kakvim dodatnim zadacima koji nisu bili od vitalne važnosti (na kraju krajeva, 'Orao' je već nosio američku zastavu zalepljenu na boku sletnog stepen). Čak se razgovaralo i o tome bi li bilo prikladno zabosti zastavu Ujedinjenih nacija, što bi danas bilo nešto nezamislivo. Napokon, donešena je odluka da se ponese zastava izrađena od prilično velikog najlona, 1,52×0,91 m, i zapakuje u mali kontejner[5] uz levu stranu merdevina. Komplet je imao težinu od 4,3 kg. Naravno, kao i sve u 'Apolu', pa je i zastava imala svoju skraćenicu i bila je poznata kao LFA (Lunar FlagAssembly). Kako ne bi spala, odlučeno je da je obese o aluminijsku prečku koja će činiti 90° s glavnim nosačem. Zastava 'Apola 11' izabrana je nasumično među nekoliko primeraka različitih proizvođača zaposlenih pri vladi, tako da nijedna kompanija nije mogla da kaže da je zastava Sjedinjenih Država na Mesecu njihova. Lunarna zastava je bila najobičnija i u radnji je koštala 5,50 dolara.
h
Oldrin pozira sa zastavom. Pošto je mornarički oficir, salutira ali se to jedva nazire na slici. Moguće je videti njegovo lice kroz pozlaćeni vizir. Tupsoni često koriste ovu zastavu kao dokaz da je Oldrin snimio ovu sliku u studiju na Zemlji.
Detalji kontejnera sa zastavom.
Astronauti su spojili aluminijske cevi zastave uz znatne poteškoće i jedva uspeli da zakopaju nosač nekih 18 santimetara u tlo. Armstrong i Oldrin su postavili zastavu na oko 8 metara od 'Igla', nasuprot televizijskoj kameri. Kao primer da se radilo o neplaniranom zadatku, nikome nije palo na pamet da će na toj udaljenosti gasovi uzletnog stepena srušiti zastavu tokom poletanja, kao što se zapravo i dogodilo. Napokon, zastava je postavljena u 03:41 UTC. Postavljanje zastave na lunarni modul, poput one na spomen-ploči, nadgledao je ing Džek Kincel, poznat kao 'Mr. Fix It'[6], iz hjustonskog tehničkog servisa MSC-a (Manned Spacecraft Center).Nakon što je postigao po mnogima glavni cilj misije 'Apola 11', Oldrin je započeo šetnju po površini kako bi proučio performanse skafandera po pitanju pokretljivosti.
Položaj zastave u odnosu na merdevine.
Tehničari sa Zemlje su promatrali Oldrinove skokove i trčanje sa blagim užasom, u strahu da će svakog trenutka pasti. Pilot lunarnog modula je otkrio da je lakše kretati se kratkim skokovima nego hodanjem kao na Zemlji, ali uvek uzimajući u obzir inerciju PLSS ruksaka, koji je, iako puno lakši na Mesecu imao istu masu kao i na našoj planeti.
Uprkos svemu, Oldrin i Armstrong su bili iznenađeni dobrom pokretljivošću skafandera, iako je bio naduvan poput balona u vakuumu. Istina je da nisu obavljali nikakav složeniji zadatak, poput naginjanja, nešto što su posade 'Apolo 12 i 14' izvršavale sa poteškoćama (od 'Apola 15' astronauti su nosili poboljšane skafandere tipa A7-LB, što im je omogućavalo savijanje u struku i uopšteno bolju pokretljivost).
Zemlja viđena sa 'Igla'. Još jednom skrećem pažnju na spojeve ploča na korpusu lendera – liče na neki ovdašnji kiosk.
U 03:48 po Griniču (T+110:16) astronauti su prekinuli svoje aktivnosti kako bi odgovorili na telefonski poziv predsednika Niksona, koji se u tom trenutku nalazio u Ovalnom kabinetu Bele kuće. Nadrealni razgovor vodio se s dvojicom astronauta koji su gledali u kameru, a završio se kratkom pozdravom Armstronga i vojničkim salutiranjem.
Potom je Oldrin nastavio sa eksperimentima svoje pokretljivosti. Ovog puta je proučavao ponašanje regolita šutirajući ga, snimajući nekoliko fotografija svojih otisaka na tlu koje će postati svetski poznate. U vakuumu, Oldrinovi šutevi nisu stvarali oblake prašine već su čestice regolita sledile parabolične putanje pre pada, stvarajući neobične efekte. Proverio je i ponašanje sistema za održavanje života u odelu dok je bio pod Sunčevim zracima. Na svoje iznenađenje, jedva je primetio porast temperature unutar skafandera, iako je bio direktno izložen Suncu.
U međuvremenu, Armstrong je predao Oldrinu kameru 'Hazelblad' i počeo da sakuplja kamenje i stavlja ga u dva kontejnera. Dokumentovani uzorci su stavljani u kontejner, pa ih je Armstrong fotografisao s posebnom kamerom. S druge strane, kamenje i regolit su išli zajedno, bez dokumentovanja. A kad je reč o fotografijama, većinu slika snimio je Oldrin, jer je najveći deo vremena on nosio kameru. Nikad nikome nije palo na pamet da bi bilo dobro da postoje fotografije prvog čovjeka koji je zakoračio na Mesec za vreme dok je on koračao po Mesecu.
Jedina fotografija Armstronga sa Meseca koja ga je snimila u punoj veličini.
Oldrinov trag na Mesecu.
Za dvojici astronauta, mesto sletanja je bilo valovitije i grublje nego što to sugerišu fotografije. Iako je bila reč o izuzetno ravnom području, otkrili su da je lako postati dezorijentisan zbog nedostatka referenci na tlu, što je onemogućavalo adekvatno procenjivanje udaljenosti, kao i promenu uslova vidljivosti na temelju ugla prema Suncu. Izuzetna blizina lokalnog horizonta skretala im je pažnju, i ne retko im stvarala utisak da hodaju po sferi (to je logično, ali na Zemlji nemamo takav osećaj).
Nakon toga, Oldrin je izvadio dva naučna instrumenta koje je 'Igl' nosio unutar sletnog stepena: seizmometar PSEP (Passive Seismic Experiment Package) i laserski retroreflektor LRRR (Laser Ranging Retroreflector). Dva eksperimenta su dobila službeno ime EASEP (Early Apollo Scientific Experiments Package) – eksperiment sa solarnim vetrom nije bio dio EASEP-a – pojednostavljena verzija ALSEP-a (Apollo Lunar Surface Experiment Package) koja su nosile ostale misije 'Apola'[7].
Oldrin vadi EASLEP.
Najpoznatija fotografija: Oldrin na površini. U viziru se vidi Nilova senka i deo LEM-a. U prašini se nazire podvijena kontaktna sonda jedne od stopa stajnog trapa.
Uključivanje EASEP-a u misiju je bila last-minute odluka, jer je u načelu odlučeno da se neće nositi instrumenti da bi se olakšalo prvo putovanja. EASEP je bio smešten u stražnjem uglu 'Orla', zvanom Quad II, u SEQ otseku (Scientific Equipment Bay).
Seizmometar je služio za rasvetljavanje unutrašnje strukture Meseca i posedovao je dva RHU nuklearna grejača bazirana na plutonijumu-238 koja su mu omogućila da preživi hladnu Mesečevu noć. Pošto je struju dobijao od solarnih panela, najpre je bilo potrebno izravnati seizmometar i ispravno orijentisati panele. Suprotno tome, retroreflektor nije trebao nikakvu struju, a korišćen je za precizno merenje udaljenosti od Zemlje do Meseca. U 04:40 UTC seizmometar je poslao svoje prve podatke na Zemlju, koji su uključivali i signale prouzrokovane koracima astronauta[8].
Položaj EASEP-a na 'Iglu'.
Razmeštaj opreme i EASAP-a na LM-u.
U 'krstu' su se nalazili tankovi sa gorivom a u sredini raketni motor.
EASEP je bio položen na tlo levo od prednjeg dela 'Orla', na suprotnoj strani od televizijske kamere. Nešto kasnije je Armstrong još jednom preskočio plan misije i odšetao do udarnog kratera Little West, prečnika oko 30 metara, smeštenog 61 metar od 'Igla'[9]. U filmu 'First Man' iz 2018. prikazana nam je scena u kojoj zapovednik ostavlja uspomenu na svoju pokojnu ćerku na dnu kratera, ali nema zapisa da je išta slično učinio i Armstrong (a on sam o tome nikad ništa nije govorio[10]).
Bila je to najveća daljina na koju je neko od njih dvojice odlutao od 'Orla' tokom misije. Mali izlet u krater trajao je oko 3 minuta tamo i nazad. Dok je Armstrong odlazio do kratera ne govoreći nikom ništa, Oldrin je pokušavao da uzme uzorke regolita sa veće dubine, ali uspeo je da zabije alat samo 2 cm u dubinu (najdublji uzorak je uzet sa dubine od svega 13 cm).
Tokom kosmičke šetnje, Oldrinova brzina otkucaja srca nije prelazila 105 otkucaja u minuti, ali je Armstrongov dostizao 160, broj koji je naterao Hjuston na diskretan poziv – 'Tražimo proveru EMU odela' – kako bi malo opustili zapovednika.
Seizmometar PSEP bio je postavljen 16,8 m južno od modula. Ključno je bilo precizno postaviti uređaj, u čemu su pomagala 3 motora (po jedan za svaku osu), pa je sa Zemlje bilo poslato 15 komandi za kalibraciju.
Radioizotopski grejač RHU seizmometra. Instrument ih je imao 2 komada jačine po 15 W. Sonde 'Vojadžer', lansirane 1977, imale su po 9 grejača, a Saturnov orbiter 'Kasini', lansiran 1997, nosio je 82 RHU-a. (Crveno je komadić plutonijuma.)
Oldrin lako nosi instrumente držeći ih za drške. U kasnijim misijama to je bilo rešeno drugačije. Seizmometar PSEP (u levoj ruci) bio je na Zemlji težak 48 kg, a reflektor 77 kg.
Reflektor je vraćao laserski zrak ispaljen sa Zemlje. Zrak je imao 7 km u prečniku kada je pogađao Mesec i oko 20 km kada se vraćao na Zemlju. Preciznost merenja je iznosila 3 cm. Kasnije je utvrđeno da se Mesec udaljava za oko 3,8 cm godišnje.
Pejzaž koji je snimio Armstrong u blizini kratera Little West.
Došlo je konačno vreme za odmor. Bila je to intenzivna kosmička šetnja, ali je stigla do kraja. Kasnije misije će dobiti priliku da duže istražuju Mesec. Oldrin je skinuo i poneo sa sobom eksperiment vezan za Sunčev vetra i lako se popeo na merdevine pri slaboj gravitaciji nakon što se oprostio od Meseca rečima 'Adios amigo' (da, na španskom). Dok se on penjao, Armstrong ga je podsetio da on na površini još mora da ostavi mali paket s nekoliko komemorativnih predmeta na površini, uključujući amblem 'Apola 1', komad aviona braće Rajt, poruke pape i političkih vođa iz čitavog sveta, kao i dve medalje u čast Vladimira Komarova, koji je poginuo u nesreći 'Sojuza 1', i Jurija Gagarina, prvog čoveka u svemiru.
Oldrin je ušao u 'Orla' u 04:52 UTC (T+111:20). Armstrong je završio prikupljanje kamenja i napunio jedan od kontejnera regolitom. Zatim je Oldrinu poslao kontejnere sa uzorcima preko LEC gurtni. Dva kofera sa uzorcima, nazvana ALSRC (Apollo Lunar Sample Return Container), sadržavala su ukupno 21,55 kg uzoraka, uključujući 50 komada kamenja, regolit i dve epruvete. Konačno se Armstrong popeo na merdevine ne govoreći ništa. Skočio je toliko snažno da se podigao do treće prečke, gotovo metar od tla. 'Iglov' kapak je zatvoren u 05:11 po Griniču (T+111:39). Dvojica astronauta su bili prekriveni regolitom od pojasa nadole. Niko nije mogao da predvidi da se sitna Mesečeva prašina lako može da zalepi na bilo koju površinu.
Putanje astronauta tokom EVA – plavo je Oldrin. Ispod LEM-a su seizmometar i laserski reflektor
(Veća slika.)
LES je primarno služio za unošenje stvari u LEM. Kao deo opreme pridodat je misiji kada su pripreme već poprilično poodmakle. Vidi se faza utovara kofera sa kamenjem.
ALSRC kontejner za lunarne uzorke. Njegov transport u modul je dat na prethodnoj slici. Malo ljudi se danas seća da je Nikson poklonio Titu čak 5 kamenčića sa Meseca.
Tačno trajanje šetnje po Mesecu varira u zavisnosti od izvora i odabrane referentne tačke (depresurizacija u LM-u, otvaranje poklopca i sl.), ali ono što je sigurno jeste da je između trenutka u kojem je otvoren poklopac 'Igla' pa do onog u kojem se zatvoren proteklo 2 sata 31 minut i 40 sekundi. Odnosno, dva ipo sata hodanja drugim svetom. Dvojica putnika su ukupno prevalila samo kilometar po Mesecu.
Kada se u kabini uspostavio normalan pritisak, ranci, kacige i rukavice su skinuti a momci su osetili jak miris sličan onom od baruta: bio je lunarni regolit (da, Mesec je mirisao na barut). Astronauti su iskoristili priliku da fotografišu jedan drugoga i površinu koja se videla kroz prozore.
Nil Armstrong, 39-godišnji mornarički poručnik u rezervi, nakon što je skinuo kacigu i ušao u LEM.
Nakon povezivanja sa 'Iglovim' sistemom za održavanje života, dvojica astronauta je ponovo oborila pritisak u kabini kako bi otvorili poklopac u 07:37 UTC (T+114: 05) i izbacili napolje PLSS-ove ruksake, nešto alata i razne opreme, poput lunarnih čizama i intravehikularnu kameru 'Hazelblad' (ekstravehikularna je ostala na platformi MESA), kao i smeća uopšteno, uključujući kese sa mokraćom posade[11] (kleli su se da 'gore' nisu kakili, mada sam čitao i drugačije tvrdnje). Sve to u pokušaju olakšavanja lunarnog modula nakon što su ukrcali dragoceno i teško kamenje sa Meseca. Ovog puta je depresurizacija jedva trajala 90 sekundi zahvaljujući istovremenoj upotrebi gornjeg i prednjeg ventila na poklopcu.
Još jedna Nilova slika.
Oldrinov selfi u lunarnom modulu posle skoro tri sata šetnje po Mesecu.
Armstrong je potrošio 49,25% baterije i 42,8% kiseonika, dok je Oldrin potrošio 50% električne energije i 47,6% kiseonika. Što se tiče vode iz otvorenog sistema za hlađenja, Armstrong je potrošio samo 33,7%, dok je Oldrin potrošio 51,1%. Skafander EMU se pokazao efikasnijim nego što se očekivalo, nešto što je ulivalo optimizam onima koji su bili odgovorni za planiranje budućih misija.
Prva svemirska šetnja po Mesecu postigla je sjajan uspeh, ali putnici su se ipak morali vratiti u lunarnu orbitu. A to bi bilo moguće samo ako APS motor uzletnog stepena bude radio savršeno. U Nasi su bili svesni da ne mogu da slave pobedu i da još uvek mnogo stvari može da se preokrene. Samo jedan jedini kvar je bio dovoljan da osudi dvojicu astronauta na sigurnu smrt.
Lunarna površina viđena kroz prozor LEM-a nakon posete, sa zastavom, TV kamerom i otiscima stopala Armstronga i Oldrina.
Kakva smo zemlja nekad bili svedoči i ova slika...
[Ovaj nastavak storije posvećujem mom prijatelju iz Virovitice Danijelu Reponju (Danijel.info) u znak zahvalnosti na toploj i iskrenoj podršci koju mi je pružio tokom pisanja.]
[1] Početkom 60-ih, kanadska kompanija 'Héroux' (danas 'Héroux-Devtek') iz Kvebeka je pobedila 16 američkih kompanija i preuzela za sebe obavezu da će za $2 (tadašnja) miliona napraviti kogare stajnog trapa za lunarni modul. Treba znati da su Kanađani prihvatili izazov godinama pre nego što je prva robotska sonda sletela na Mesec 1966.
[2] BBC kaže da je prenos gledalo 530 mil. ljudi širom sveta (tada je na svetu živelo 3,6 mld. ljudi).
[3] "That's one small step for [a] man, one giant leap for mankind".
[4] Posle izlaganja Suncu folija je skidana i stavljana u teflonsku kesu da bi bila na Zemlji analizirana. Kasnije misije su izlagale foliju Suncu još duže, pa je 'Apolo 16' dogurao čak do 45 sati! Utvrđeno je sa u solarnom vetru ima izotopa He, Ne i Ar.
[5] Cev je bila izolovana da bi izdržala vrelinu izduvnih gasova motora koja je iznosila preko 1000°C.
[6] Ideju o tome kako okačiti zastavu na Mesecu, Kincel se setio kako je njegova mama kačila zvese pa je i on upotrebio taj 'patent'.
[7] NASA je tražila od geologa da za prvu misiju smisle eksperimente koji mogu da se postave ili da traju maksimalno 10 minuta. Zato su u ovoj misiji nošena samo dva eksperimenta, jer je boravak na površini trebalo da traje samo 2 sata i 40 minuta, pa nije bilo vremena za postavljanje punog paketa ASLEP.
[8] Instrument je bio tako osetljiv da je registrovao i pokrete Armstronga tokom sna. Prestao je da radi posle 21 dan. Registrovano je više od 1700 udara meteoroida mase između 0,5 i 5000 kg. Najviše mesecotresa je registrovano na dubini 800-1000 km.
[9] Ime krateru su dali sami astronauti da bi označili pravac kojim su trebali da slete. Ime je ozvaničeno tek 2017. Tragovi koje je Nil tom prilikom ostavio uočeni su 2009. na fotografijama LRO-a (Lunar Reconnaissance Orbiter).
[10] Fakat je da su Armstrongovi imali troje dece i da mu je 1962. umrla ćerka od tumora na mozgu. Imala je samo 2 fodine.
[11] Retko se pominje da su u 6 misija 'Apola' astronauti ostavili za sobom 96 kesa sa mokraćom i kakom.
|
FELJTON Pola veka Apoll 11 |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
