(Pisano juče)
Na TV Pinku javljaju da je danas gotovo – počinje Smak Sveta! Šta ću, kud’ ću? Toliki kupus u buretu na terasi nepojeden, žena zavila sarmu a kola neočićena. Vreme je da bežim odavde!!!
Pošto će danas svakako da bude Smak sveta – javili su i na Pinku – izgleda da je meni jedini izlaz da otputujem negde daleko, gde toga (TV Pinka) nema – među zvezde. Ali kako? Pre neki dan sam napisao text o „Voyageru 1“: on ne samo da je najudaljenija letilica koju je čovek lansirao, već se i najbrže udaljava od TV Pinka! Godišnje 537.470.000 kilometara ili 3,592 astronomske jedinice. Ali čak i tako, trebalo bi mi 73.775 godina da stignem do druge najbliže zvezde, Proksime Kentaura (prva je, jel’, Sunce). Ništa mi ne znači što je ta cifra umanjena za 35 godina i 4 meseca koliko je već proteklo od lansiranja. U panici, pogledam knjige jer kažu da se tamo nalazi izlaz iz svih naših problema. I stvarno, postoje programi koji su se bavili tematikom koja meni treba – putovanjem do zvezda. Pogledajmo jedan – zove se „Deadalus“, ili prevedeno na naški, „Dedal“.
Jedan od prvih detaljnijih studija putovanja ka zvezdama sprovela je između 1973. i 1977. godine grupa od 11 inženjera i naučnika iz Britanskog Međuplanetnog Udruženja, predvođeni bivšim „Rolls–Royce“ovim inženjerom Alanom Bondom (1944). Koncept njihovog interstelarnog kosmičkog broda pokazao je da je brzo putovanje (ali bez posade) do zvezda ipak praktično moguće. Poštovali su nekoliko smernica: „Daedalus“ će koristiti savremenu tehnologiju ili neku koja će u skoroj budućnosti biti osvojena, brod mora da stigne do cilja za ljudskog života, ali i da konstruktivno bude dovoljno fleksibilan da može biti poslat ka bilo kojoj ciljanoj zvezdi. Ove smernice su trebale da osiguraju praktičnu crtu letilice, što znači da će oni koji su radili na projektu moći da dožive da vide ostvarenje svog cilja, ali i da nekoliko zvezda može biti istraženo korišćenjem istog tipa letilice.
Za primarni cilj je odabrana Barnardova Zvezda, crveni patuljak M–tipa koji se nalazi 5,89 svetlosnih godina od Zemlje. Mada je višestruki sistem Alpha Centauri 20% bliži, podaci dostupni u to vreme (danas je slika drugačija) sugerisali su da se oko Bernarda okreće makar jedna planeta. Da bi stigao do Bernardove Zvezde za 50 godina (vreme zacrtano u studiji), kosmički brod bi morao da leti brzinom od oko 12 procenata od brzine svetlosti, tj. ~36.000 km/s. Pošto je to daleko iznad mogućnosti hemijskih raketa, konstruktorski tim „Dedala“ morao je da razmotri neke od manje konvencionalnih alternativa pogona. Odlučili su se za jednu vrstu nuklearnog impulsnog pogona[1], sistema koji je još 1947. godine za vojsku istraživao Stanislaw Ulam u prvom raketnom nuklearnom Projektu Orion. Međutim, iako da je za pogon „Oriona” trebalo da bude korišćena nuklearna fisija, „Dedalovi” inženjeri su za pogon svog broda izabrali proces nuklearne fuzije – tačnije, tehniku visoke efikasnosti nazvanu inercijalno ograničenom fuzijom, za koju je nemački naučnik Friedwardt Winterberg 1979. dobio prestižnu Obertovu zlatnu medalju koji dodeljuje Fon Braunova fondacija. Male kuglice, napravljene od mešavine deuterijuma i helijuma-3, bile bi bombardovane, jedna po jedna, elektronskim mlazomu brodskoj komori za sagorevanje, što bi stvaralo eksplozije poput minijaturnih termonuklearnih bombi. Snažno magnetno polje bi i obuzdavalo eksplozije i usmeravalo stvorenu plazmu velike brzine ka zadnjem delu broda i magnetnoj mlaznici koja bi proizvodila neophodni potisak. Uz detonaciju oko 250 loptica u sekundi, i dvostepeni koncept letilice, željena krstareća brzina bila bi dostignuta posle faze ubrzavanja koja bi trajala najmanje 4 godine. Zbog nedostatka helijuma-3, planirano je da se sakuplja u atmosferi Jupitera u robotizovanim fabrikama u obliku ogromnih balona na topli gas, što bi trajalo 20-ak godina.
Šematski prikaz dvostepenog „Daedalusa”. Brzina plazme na izlazu iz prvog stepena je 10.600 km/s, a iz drugog 9.210 km/s.
„Dedal” bi trebalo da bude konstruisan iz delova u Zemljinoj orbiti, i imao bi početnu masu od 54.000 tona, uključujući 50.000 tona goriva i oko 500 tona naučne opreme. Prvi stepen (br. 1 na gornjoj slici) bio bi uključen oko 2 godine i za to vreme bi letilici obezbedio 7,1% brzine svetlosti, nakon čega bi bio isključen i odbačen. Potom bi se automatski uključio drugi stepen i to u trajanju od 1,8 godina, pre nego što će biti isključen, i čime će započeti 46-godišnje putovanje do Bernardove Zvezde. Budući da nije predviđeno usporavanje kada se stigne do cilja, „Dedal” bi izbacio svojih 18 autonomnih sondi, naoružanih veštačkom inteligencijom, koje bi istražile zvezdu i njenu okolinu. Motor prečnika 40 metara mogao bi da posluži kao komunikacioni antenski tanjir. Na vrhu drugog stepena nalazio bi se tovarni prostor u kome bi bile smeštene sonde, dva 5-metarska optička teleskopa, i dva 20-metarska radio-teleskopa. Robotizovane „sluge” (prikazani gore) služile bi za različita servisiranja i popravke tokom misije. Berilijumski disk težine 50 tona i debljine 7 mm, štitio bi tovarni prostor od sudara sa prašinom i meteoritima tokom međuzvezdane faze leta, dok bi jedan oblak veštačkim putem stvorenih čestica nekih 200 km ispred broda pomagao da se razgrnu veće čestice kada letilica zađe u planetni sistem ciljane zvezde.
Trenutak odvajanje I i II stepena interstelarne letilice „Dedal”. Do tada bi proteklo već 2 godine leta, a Zemlja bi bila udaljena preko 10.000 AJ.
Tokom dugih godina leta, „Dedal“ bi mogao da vrši detaljna i postojana merenja svojstava međuzvezdanog medijuma. Nekih 25 godina posle lansiranja, njegovi teleskopi bi započeli ispitivanje prostora oko Bernardove Zvezde, u pokušaju da se detektuje bilo kakva planeta. Prikupljene informacije bi neprestano hranile moćni brodski računar, koji bi komandovao ispaljivanjem sondi 7,2–1,8 godina pre nego što glavni brod uđe u planirani sistem. Radeći na nuklearno–jonski pogon i opremljeni sa kamerama, spektrometrima, i drugom senzorskom opremom, sonde bi proletale kraj uočenih planeta tražeći bilo kakve signale života ili uslova pogodnih za biologiju.
Zbog visokih tempratura deloovi motora će biti napravljenni od molibdenske legure TZM.
[1] Ukratko, izvodi se serija usmerenih eksplozija nuklearnih bombi, stvarajući snagu otprilike 12 puta veću nego što su to bili u stanju glavni motori spejs–šatlova.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
