Ako ste čitali knjigu "Sigurno se šalite gospodine Fajnman" naslućujete kakav je Ričard Fajnman u privatnom životu bio (sasvim je sigurno da ne treba sve u knjizi opisano doslovno shvatiti). Ako slučajno ne znate Fajnmana onda, najkraće rečeno, to je: jedan od tvoraca atomske bombe, dobitnik Nobelove nagrade, vešt crtač, odličan bubnjar, jednom rečju fizičar i to jedan od najvećih u XX veku. Poput drugih genijalnih ljudi, on je sve video malo drukčije pa je i u sasvim banalnim svakodnevnim pojavama otkrivao suštinu prirode.
Ova neobična galaksija, čije je oblik između spiralnog i eliptičnog oblika, izgubila je skoro sav gas i prašinu iz svojih spiralnih krakova, koji su nekada kružili oko njenog centra. Ovu galaksiju otkrio je pre skoro 200 godina James Dunlop, astronom rođen u Škotskoj, koji je kasnije proučavao nebo iz Australije. NGC 1947 može se videti samo sa južne hemisfere, u sazvežđu Dorado (Zlatna riba) i nalazi se na oko 40 miliona svetlosnih godina od Zemlje i prečnika oko 40.000 svetlosnih godina.
Lider tima koji je načinio istorijski snimak crne rupe.
"Pre stotinu godina, Ajnštajn je došao do geometrijske teorije gravitacije koja deformiše prostor-vreme. Materija deformiše prostor-vreme, a potom prostor-vreme saopštava materiji kako da se kreće oko njega. Možete da imate dovoljno materije u dovoljno maloj oblasti koja probija prostor-vreme, da ni svetlost ne može da pobegne, sila gravitacije čak i svetlost zadržava unutra.
Ako živite na severnoj hemisferi i podignete pogled u nebo, u martu i aprili, neposredno posle sumraka ili pre svitanja, možda ćete primetiti bled svetlosni pojas. Na južnoj hemisferi može se primetiti posle sumraka krajem leta ili pre izlaska sunca. Taj svetlucavi sjaj je Zodijačka svetlost. Pruža se od Sunca preko pojasa zodijaka preklapajući ekliptiku. Svetlost je slaba tako da se u prisustvu Meseca ne vidi.
Naučno fantastični film u tehnikoloru iz 1950. godine. Malo ko danas i zna šta je to tehnikolor, ali nekada je ta reč bila garancija dobrog filma jer se radilo o tehnici koju je mogao da priušti samo dobrostojeći filmski studio. Uzmite da se radi o filmu sa slikom u vrlo zasićenim bojama što je nakon više godina crno belog filma bila velika atrakcija za gledaoce i privlačila ih u bioskopske sale.
Bili su to sasvim normalni, uobičajni, zimski dani u najvećoj Kanadskoj pokrajini Québec te susjednim područjima sjeveroistoka Kanade i Sjedinjenih američkih država.
Jedan od osnovnih zakona fizike, koje je Ajnštajn postavio pre više od 100 godina, jeste da postoji krajnja brzine, preko koje ništa ne može da se kreće. Brzina svetlosti. Ta maksimalna brzina, 299.792.458 m/s, je brzina kojom sve čestice bez mase putuju kroz vakuum svemira. Ako imaju masu, mogu se samo približiti (ali nikada dostići) tu brzinu. Maksimala brzina kretanje kroz sredinu koja nije vakum, manja je od brzine svetlosti u vakumu.
Solarne energetske čestice (SEP) su jedan od glavnih izazova budućih svemirskih letova. Dok uobičajene čestice solarnog vetra, elektroni, protoni i joni helijuma putuju nekoliko dana, oblaci ovih malih, veoma brzih solarnih projektila, put od 150 miliona km do Zemlje prevale za manje od sat vremena. One mogu da sprže osetljivu elektroniku svemirskih letilica i predstavljaju ozbiljan rizik za astronaute. Sunce ih izbacuje u svim pravcima pa se teško detektuju i predviđaju.
Šteta, jer je to stvarno jedno čudo koje nam pada na glavu s neba. Kažem čudo, jer sam siguran da mnogi o toj vrsti padavina ne znaju skoro ništa. Da bacimo malo pogled na sneg, i pogledamo neka fakta u vezi s njim. Ako nam nije padao ove godine, da bar budemo spremni za dogodine.
Svemirski teleskop Habl ne prestaje da nam dostavlja nove fascinantne fotografije galaksija. Nama ne preostaje ništa drugo nego da o njima pišemo i da im se divimo. NGC 2336 je galaksija upravo onako kako zamišljamo galaksije, velike, lepe i plave. Radi se o spiralnoj galaksiji sa prečkom u svojoj sredi. Prostire se na ogromnih 200.000 svetlosnih godina i nalazi se približno 100 miliona svetlosnih godina od nas u severnom sazvežđu Camelopardalis (Žirafa).
Jedan od osnovnih zakona fizike, koje je Ajnštajn postavio pre više od 100 godina, jeste da postoji krajnja brzine, preko koje ništa ne može da se kreće. Brzina svetlosti. Ta maksimalna brzina, 299.792.458 m/s, je brzina kojom sve čestice bez mase putuju kroz vakuum svemira. Ako imaju masu, mogu se samo približiti (ali nikada dostići) tu brzinu. Maksimala brzina kretanje kroz sredinu koja nije vakum, manja je od brzine svetlosti u vakumu.
Šteta, jer je to stvarno jedno čudo koje nam pada na glavu s neba. Kažem čudo, jer sam siguran da mnogi o toj vrsti padavina ne znaju skoro ništa. Da bacimo malo pogled na sneg, i pogledamo neka fakta u vezi s njim. Ako nam nije padao ove godine, da bar budemo spremni za dogodine.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
