Profesor Tristan Hibš TH400

 

Uvod

Pre petnaest dana iz Amerike stigao profesor Tristan Hibš. On svake godine doputuje u Novi Sad i za dve nedelje održi seriju od 30-ak predavanja studentima fizike na PMF. O tome smo već pisali. Obično tih dana drugi profesor, profesor Dušan Mrđa organizuje jedan relaksirajući sastanak sa prof. Hibšom i ja sam veoma srećan kada tom sastanku i sam prisustvujem.

DM400 Profesor Dušan Mrđa

 

Pričanje

Sreli smo se u centru u petak oko 13 sati. Vreme nije bilo toliko loše koliko su prognoze najavljivale i mi smo se lagano prošetali do jednog dobrog restorana. 

Bilo bi lepo i zvučalo bi intelektualno kada bih ovde napisao da smo pričali o paleoantropologiji, o specifičnim transformacionim procesima u epistemologiji ili o egzistencijalizmu Serana Kjerkegora, ali to ne bi ni blizu odgovaralo istini, a istina je da smo pretresli transatlantske tračeve visokog nivoa. Pričali smo dakle o Trampu, o Melaniji, o čudnoj činjenici da bivšeg predsednika podržava moćna crkva (koja god da je, sve su iste) iako on sve radi suprotno od njenih moralnih stavova, pa o Karlsonu Takeru i apsurdnim intrigama oko njega – što se sve nas ništa ne tiče, ali je interesantno o tome ćaskati uz piletinu sa njokama i brusnicom. Onda smo razglabali o šizofrenom stanju u Rusiji i o potencijalnim aspiracijama Kine na Sibir, a o čemu se povremeno priča po kuloarima Riblje pijace u Novom Sadu. 

Zatim je prof. Tristan rekao da koristi Mekintoš i to samo zato što su to najbolji računari, a sa čim opet prof. Mrđa neće da se složi, i tako dalje, sve se završilo dobrom porcijom kolača sa čokoladom.

TH300Ali pre toga, pre čokolade, slučaj je hteo da rešimo jednu misteriju. Pitao sam prof. Tistana da li je nešto pisao i komponovao u novije vreme (ko ne zna da prof. piše pesme i komponuje, evo linka) a to pitanje je izazvalo sledeću priču:

Primetio sam – priča profesor - da studenti ponekad neće da kažu nešto što inače znaju. Ćute i prave se da ne znaju. I tako ja na jednom času govorim nešto i onda onako usput postavim jedno pitanje. Znam da to oni znaju, svi, ili bar neki od njih. Sigurno znaju. Ali oni ćute. Sačekam malo pa ponovo pitam. Šetam se po učionici i čekam. Muk, svi ćute. Onda krajem oka vidim da jedna studentkinja prošaputa odgovor. Ništa se nije čulo, ali video sam po micanju usta da je rekla odgovor, ali samo za sebe. 

Ja pokušam da je ohrabrim. Kažem: pa recite, sigurno znate odgovor, slobodno recite. A ona odgovori: Pa naravno da znam odgovor, ali neću da ga kažem jer ako odgovorim onda ćete vi da pitate „Zašto?“ E a to ne znam.

Eto, a sad pitaš da li sam nešto komponovao, i ja znam odgovor, ali ako kažem onda ćeš da pitaš Zašto? a na to ne znam šta da ti odgovorim. 

- Dobro, da pitam onda nešto lakše: da li pišeš svoju poeziju i na engleskom. Znam da je Crnjanski (koji je, je li, proveo decenije života u Londonu) govorio kako ne može da piše na engleskom. Naravno da je tečno govorio i mislio na engleskom, ali da piše roman na engleskom – to nije mogao.

A prof. lakonski odgovori: Eh, pa ja nisam Crnjanski, pišem ja i na engleskom. Eto i onu pesmu koju sam ti poslao prošle godine imam i na engleskom. Jesam li ti poslao tu englesku verziju? 

- Nisi. 

- Dobro poslaću ti. 

(Nije poslao)*. 

Epilog

Šteta je što neki ljudi ne žive bliže. Neki od naših prijatelja stanuju u drugom delu grada, čak u drugom gradu, a profesor Hibš ne da živi u drugom gradu i u drugoj državi nego živi i na drugom kontinentu. Od toga dalje bi bilo jedino da živi na drugoj planeti. Ali šta da se radi, do sledeće godine moraćemo opet da palimo Zoom.

 _________________________

* 18. maj 2023.

Dopuna:

Nakon moje primedbe da nije poslao englesku verziju svoje pesme istog dana se javio prof. Hibš i to sa dve svoje pesme na engleskom. Prva je ona koju je i obećao, a druga je zaseban poklon. Sem toga, profesor je poslao i tonske zapise muzičke verzije obe pesme u MP3 formatu – koje ja ne znam da ubacim na sajt te čekam da taj problem reši, a ko drugi nego Milan Milošević. Upravo zbog toga i kasni objavljivanje ove dopune članka. 

Na kraju je odlučeno da sada objavimo tekst pomenutih pesama, a tonske zapise naknadno, kad to bude moguće.

Asylum

My falling out with the World at large

collects atomic mushrooms into a daisy chain

              sheltering from acid rain…

My falling out with the World at large

so many say has neither any sanity

              nor a good foundation to build a vanity…

My falling out with the World at large

say many has no rhyme nor yet any reason,

              nor a good foundation to build a prison…

But, damn if I care for building

              walls and motes and entrenchments;

my madness knows of no borders,

              no border-crossing authorities…

My falling out with the World at large

declares our entire Planet an asylum,

              I just assess the damages, and compile ’em…

26 Dimensions

The day was young, the sky was bright,  

we have just started on our flight  

              into the spacetime of our streams and dreams of might;  

We have just learnt the counting right,  

that time is flowing past all sight,  

              adding a fourth direction to the space delight.  

But then we found that things were not  

as simple as we first had thought,  

              that we were made of stuff that won't squeeze in a dot;  

this stuff that moved about a lot,  

and made it's own dimension trot,  

              spacetime was woven of strings and things tightly wrought...

What to do when my reality has  

              twenty-six dimensions,  

A sweet sixteen of which are gauged,  

              and ten have supersymmetric extensions?  

What to do when my reality has  

              twenty-six dimensions,  

A sweet sixteen of which are gauged,  

              and ten are supersymmetric?

The Sphinx has asked the King to guess,  

threatening with death to raise the stress  

              of naming that which at dawn four legs does possess,  

yet walks by noon on only two  

by eve on three, but through and through  

              is weakest with most legs and strongest with just a few.  

Two thousand years and nonetheless,  

the riddle showed a new finess,  

              counting dimensions of spacetime, oh what a quest;  

at dawn of the twentieth century,  

we counted four, as if by decree,  

              by noon, strings counted two but by eve those were three...

The third millennium had come,  

a new dawn had started with a strum  

              of chords with unknown tune and hum,  

              disenchanting more than some.  

Prophets turned all dour and glum,  

snidely called for the gallows' drum,  

              denouncing everyone as dumb,  

              all staying comfortably numb, constructively mum...

What to do when my reality has  

              twenty-six dimensions,  

 

 


Komentari

  • polux11 said More
    Naljutiće se Kinezi što njihove... 19 sati ranije
  • Boris Saksida said More
    Neka vam uspije,baš lepo!!!!!!!lp 22 sati ranije
  • Baki said More
    Dobar izbor. Kakva je budućnost... 2 dana ranije
  • Baki said More
    Prvo zabeleženo zapažanje T CRB-a... 3 dana ranije
  • Dragan Tanaskoski said More
    Mars je imao aktivno magnetno polje u... 5 dana ranije

Foto...