Astronautika: misije

Pre tačno nedelju dana JAXA je na konferenciji za štampu potvrdila da je njihova sonda uspešno ušla u orbitu oko Venere – čak nižu nego što su se nadali. “Akacuki” je prvi japanski uspešni planetni orbiter. Interesantna je koincidencija: pre tačno 12 godina propao je prvi takav pokušaj Japana, jer je sonda “Nozomi” ostala potpuno bez goriva i nije uspela da uđe u Marsovu orbitu. Konferenciji su prisustvovali rukovodilac projekta Masato Nakamura (中村), inženjerka trajektorije Chikako Hirose (廣瀬) i glavni naučnik projekta Takeshi Imamura (今村).

a1

Troje glavnih ljudi projekta slave uspešan povratak „Akacukija“, takođe poznatog i kao „Planet-C“ i „Venus Climate Orbiter“.

Pre svega, vest je obradovala par stotina hiljada ljubitelja misije i kosmosa širom sveta koji su uspeli da se do 2009. prijave da njihovo ime ili poruka budu ugravirani na jednu od stotinjak malih aliminijumskih pločica i pričvršćene na sondu (to je rađeno prvenstveno radi superfinog podešavanja balansa).

a2

Položaj pločica sa imenima. Desvo su prikazane neke od alumo-pločica sa imenima.

'AKACUKIJEVA' ORBITA

Šikako Hiroze je objabila parametre nove orbite: sonda ima periapsis ~400 km a apoapsis ~440.000 km, period ~13 dana i 14 časova, i nagib ~3 stepena. Da potsetim[1]: prvobitan plan od pre 5 godina bio je da sonda uđe u orbitu sa apoapsisom od 79.000 km i periodom od svega 30 sati. Takav period je odabran da bi se sinhronizovalo orbitno kretanje letilice sa tokom gornjih slojeva Venerinih vetrova, i omogućilo njihovo 20-časovno praćenje tokom svake orbite. JAXA je objavila u februaru da će pokušati da uđu u novu orbitu, sa mnogo višim apoapsisom, od 300.000 do 400.000 km, i periodom od 8 do 9 dana. Plan sa početka ovog meseca baratao je orbitom sa apoapsisom od oko 490.000 km[2] nakon paljenja motora radi ulaska u orbitu oko planete, koji će se nakon tromesečnih provera smanjiti na 320.000 km.

Uočljivo je da je apoapsis od 440.000 km koji je postigao „Akacuki“ nakon prispeća znatno niži od planirane checkout orbite. Hiroze je niži apoapsis objasnila boljim performansama trastera od očekivanih[3]. Generalno, to je dobra vest, ali jedna stvar malo brine: ekvatorijalna orbita neizbežno svakodnevno dovodi „Akacuki“ u senku, što smanjuje solarno napajanje i prebacuje ga na akumulatore[4]. Hiroze je izjavila da letilica ne sme da bude u senci duže od 90 minuta. Male promene oblika i orijentacije orbite mogu da dovedu do velike razlike u vremenu provedenom u eklipsi (pomračenju). O tome se nije diskutovalo, što može da znači da to trenutno ne predstavlja opasnost za sondu. Nakon dvogodišnje primarne misije, nagib orbite će se povećati na 25 stepeni.

a3

Zeleno je trenutna orbita, a lilava je orbita posle aprila 2016. godine. Kružići prokazuju rastojanje pređeno u jednom danu.

SLIKE SA ORBITE

Japanski stručnjaci su prikazali okupljenim novinarima tri fotografije, svaka napravljena sa drugim od „Akacukinih“ šest naučnih instrumenata: infracrvenom kamerom dugih talasa (longwave infrared camera, LIR), ultraljubičastim imidžerom (ultraviolet imager, UVI) i mikrometarskom infracrvenom kamerom (1 μm camera, IR1). (Za izveštaj o sondinim naučnim instrumentina pročitaj izveštaj u PDF-u na engleskom) Tri slike su napravljeno otprilike 5 sati nakon najbližeg prilaska Veneri, pa se očekuju nova otkrića.

a4

Prva „AkacukijevaUVI slika nakon ulaska u orbitu. To je slika na najkraćoj talasnoj dužini ikad snimljena, na 283 nm. Slika je načinjena 7. decembra 2015. sa udaljenosti od 72.000 km.

a5

Prva „AkacukijevaLIR slika nakon ulaska u orbitu. Imidžer je slikao na talasnoj dužini od 10 mikrona, proučavajući temperature vrhova oblaka. To je prva takva slika snimljena sa Venerine orbite. Slika je načinjena 7. decembra 2015. sa udaljenosti od 72.000 km.

a6

Prva „AkacukijevaIR1 slika nakon ulaska u orbitu. Slika je snimljena sa udaljenosti od 68.000 km. Kamera je osetljiva na infracrveno zračenje na talasnoj dužini od 1 mikron. Kada se bide posmatralo sa Venerine noćne strane, moći će da se detektuju dubinski oblaci na osnovu njihovog zračenja.

Tokom novinarskog brifinga, rukovodilac projekta dr Nakamura je naglasio da su tri navedene kamere bile zaštićene od intenzivnog solarnog zagrevanja jer su određeni delovi sonde bili okretani suprotno od Sunca, uključujući glavnu antenu i ostale instrumente. Podvukao je da su ti instrumenti bili „pod stresom“ te su na tako „sačuvali“ navedene tri kamere. Prema rečima glavnog naučnika misije Imamure, te kamere čije smo slike videli su u dobrom stanju i „ne pokazuju tragove degradacije“. Ostala tri uređaja sa kojih još nismo dobili podatke su: infracrvena kamera (2 μm camera, IR2), kamera za munje i sjaj atmosfere (Lightning and Airglow Camera, LAC) i ultra-stabilni oscilator (Ultra-Stable Oscillator, USO), koji je deo naučnog radio-eksperimenta.

Fotografije su interesantne zato što su napravljene sa distance slične prvobitno planiranog apoapsisa, tako da nam prikazuju kapacitete kamera na udaljenosti za koju su i konstruisane. One nam pokazuju kako su trebale da izgledaju slike Venere u najlošijoj rezoluciji da je sonda uspela da uđe u orbitu 2010. godine. Sa novog apoapsisa od 440.000 km, Venera će biti otprilike veličine 1/7 ovih na slici.

BUDUĆI PLANOVI ‘AKACUKIJA’

Dr Nakamura je naglasio da će timu trebati tri meseca da provere letilicu, njene instrumente, i rad u Venerinoj orbiti, te da će prikupljanje naučnih podataka započeti tek u aprilu. Naučnik projekta, Imamura, je podsetio da „Akacuki“ treba da posmatramo kao meteorološki satelit Venere, koja će mnogo dana zaredom posmatrati 3D kretanje atmosfere. Iako će novi podaci uglavnom biti niže prostorne rezolucije nego što je očekivano, biće u boljoj vremenskoj rezoluciji od originalnog plana. Naravno, u blizini periapsisa praviće se slike i u boljoj rezoluciji, mada manje frekventno. Kako misija bude dalje napredovala moći će da se prate specifični fenomeni na Veneri, u dižem periodu; nominalni plan je da misija traje dve godine, ali Nakamura i Imamura izražavaju nadu da će moći da je produže i duže od toga.

REAGOVANJE JAVNOST

Svo troje panelista se složilo da „Akacuki“ ne bi uspeo bez ogromne podrške. Imamura je istakao „kosmičke fanove“, jer je „Akacukijevo“ direktno angažovanje javnosti u potpunosti drugačije nego u ostalim JAXA-inim misijama. Evo kako se na „Akacukijevom“ Tweeteru komentarišu nove slike:

a7

Fanovi su mogli da prate ulazak u Venerinu orbitu i direktno, jer je JAXA-in tim napravio vizuelizaciju sonde u realnom vremenu u čemu je učestvovao space-fan Isana Kashiwai, @lizard_isana na Twitteru. Njegova vizuelizacija koristi orbitne podatke koje predviđa JAXA. (Još jedan Kashiwaiev simulator, nazvan GoogleSatTrack, koristila je NASA tokom prikazivanja poslednje šatlove misije – više informacija o tome, na japanskom, ovde i ovde.)

Postoji još nešto. Japanci imaju jedni naviku koju nema nijedno drugo javno mnenje – obični ljudi vole da sondama daju imena, da ih crtaju, najčešće kao junake iz stripova ili crtaća. Evo nekih vezanih za „Akacuki“:

a8

a9

 


[1]Koga interesuje, o ovoj misiji sam dosad napisao na sajtu nekoliko članaka, npr. Akatsukiu PDF. Evo gapodnaslov: „U nastavku serijala o japanskim međuplanetnim letilicama, upoznajmo se sa drugom po redu japanskom planetnom misijom, nazvanom “Akacuki”. Iako je trebalo da ova misija na Veneru traje 2 godine, letilica se, evo, nalazi u kosmosu već 5,5 godina a da još nije stigla do cilja. Šta je pošlo naopako? Ako znamo da do sada nijedna japanska deep-space ekspedicija nije protekla glatko a da Japanci ipak uspevaju da izguraju svoje naučne zadatke, vrlo je zanimljivo videti kako im to polazi za rukom.“

[2] Naš Mesec je udaljen oko 400.000 km od Kragujevca.

[3] Koga mrzi da čita istorijat misije da kažem da je glavni motor, snage 500 N (50 kg), predviđen za ulazak u planetnu orbitu, izgoreo 2010. i da su inženjeri izbaćili 65 kg goriva i kosmos. Kao pogon su ostali samo mali monopropelantni trasteri. Četiri gornja (ona okrenuta ka Suncu), pojedinačne snage 23 N (2,3 kg), radeći bez prestanka 20 minuta, uspela su da konačno uvedu Japanca iz heliocentrične u orbitu oko Venere.

[4] Jedan od najvećih problema koje je izazvalo 5,5-godišnje kašnjenje ulaska u orbitu jeste propadanje akumulatora, uzrokovano ogromnim temperaturnim razlikama od planiranih, predugom izlaganju kosmosu jer je misija trebala da traje samo par godina, itd.

 

Akatsuki

Kratki apdejti dve misije: „Philae“ u kontaktu; „Akatsuki“ izvela korekciju kursa

I'll be back Akatsuki

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži