Obožavam slike Zemlje iz kosmosa – naročito kada se na istom snimku vide i Zemlja i Mesec, kao što je to slučaj na slici “Hayabuse 2” od 26. novembra. Trenutno, ostavljajući naš dvojni sistem iza leđa, Japanac se nalazi na putu ka svom cilju – asteroidu (162173) Ryugu, gde treba da stigne za 30 meseci.
Tako se potrefilo – japanske međuplanetne sonde su izuzetno aktivne! U samo 4 dana, pet ih je proletelo pored Zemlje da bi jedna od njih dobila ubrznje i pravac za let ka asteroidu – to je “Hayabusa 2”, dok je šesta ušla u Venerinu orbitu – to je “Akatsuki”. Obe pomenute sonde su na prvi pogled vrlo skromne – zajedno su teške manje od 1.200 kg[1] – ali ko je na sajtu pročitao priče o njima seća se da se radi o pravim divovima. Pošto sam o “Akacukijevom” manevru izvedenom 7. decembra radi ulaska u Venerinu orbitu posle 5,5-godišnjeg zakašnjenja već pisao pre neki dan, sad da kažem nešto o “Hajabusi 2”, koja je 3. decembra u 09:07 po našem vremenu proletela sa svojom pratnjom[2] pored Zemlje. Ovde možeš da pogledaš simulaciju.
“Hajabusina” slika Meseca i Zemlje od 26. novembra 2015. Upotrebljena je jedna od tri optičke navigacione teleskopske kamere (ONC-T). Slikano je posebno kroz tri različita filtera – zeleni, crveni i plavi – i potom obrađeno i objedinjeno u jedan snimak. Sever je levo; vide se Azija i Australija na osvetljenom licu Zemlje.
Serija snimaka Zemlje prilikom prilaska. Prvi gore je načinjen sa oko 200.000 km a poslednji sa oko 36.000 km. Ostale slike će biti objaljene ovih dana.
Animacija koja prikazuje prilazak i swing-by.
3D trajektorija prolaska.
Na dijagramu se vidi da su Japanci naštelili da njihova sonda proleti baš iznad Japana. Bela tačka je mesto najniže tačke putanje. Let su pratile japanski, evropski i američki teleskopi.
Japanska sonda na jonski pogon se 3. decembra 2015. u 11:03 po našem vremenu približila Zemlji na svega 3.090 kilometara (niže od visine geostacionarnih satelita!) i izvela već klasični manevar nazvan “gravitaciona praćka”. Posle toga, sonda je nastavila putovanje ka sićušnom asteroidu, udaljenom 300 miliona km od aparata.
Do planiranog događaja, sonda se nalazila na orbiti oko Sunca. Za to vreme, da bi podesila svoj dolazak do Zemlje, letilica teška oko 500 kg, izvela je tri manevra u martu, junu i septembru, koja su zahtevala ukupan rad 3 od 4 ksenonska motora u trajanju od 523 sata. Dodatno, početkom novembra, “Hajabusa” je uz pomoć rada hidrazinskih trastera u trajanju od samo 4 sekunde izvela korekciju trajektorije i još jednog kratkog impulsa od 1 sekunde 26. novembra
Da podsetim: sonda je lansirana 3. decembra 2014. uz pomoć rakete-nosača “H-2A” (202) sa kosmodroma Tanegašima, koji se nalazi na jugu Japana.
Aparat treba da se spusti na asteroid u leto 2018. godine. Otprilike pola godine sonda će provesti na asteroidu, gde će sprovoditi neophodna istraživanja, sa posebnim akcentom na uzimanju uzoraka. Krajem 2019. sonda će krenuti kući i biće na Zemlji 2020. godine. Nova sonda predstavlja samo unapređenu i dorađenu misiju prve “Hajabuse”, koja je 2010. donela na Zemlju uzorke regolita sa asteroida Itokave.
(162173) Rjugu je udaljen od Zemlje 300.000.000 km, međutim zbog složenosti sletanja aparata na tako malo (930 metara) kosmičko telo, sonda će za šest godina leta prevaliti put od 6 milijardi kilometara.
Zvanični cilj misije “Hajabusa 2” je proučavanje kosmičkog materijala koji treba da baci svetlo na evoluciju ranog solarnog sistema, nastalog pre više od 4,6 milijardi godina.
Asteroid Rjugu, nazvan po mitskom zamku iz japanskih bajki, spada u klasu Apolloobjekata retkog tipa Cg. Period rotacije oko Sunca iznosi 473,9 dana, a srednja orbitna brzina – 27 kilometara u sekundi. Oko svoje ose se okreće jednom na svakih 7,627 dana.
Ali da se vratim fotografijama. Bilo kako bilo, kad god vidim Zemlju na njima, uvek se trudim da shvatim u koju stranu planete gledam. Pošto je prva slika gore snimljena u 12:46 po japanskom vremenu, to znači da se Japan nalazi negde na sredini osvetljenog diska. Padalo mi je na pamet i da smo blizu zimske kratkodnevice na severnoj polulopti, gde se nalazi i Japan, pa je sve možda malo pomereno. Srećom, danas imamo alat koji nam pokazuje koji deo Zemlje je trenutno osvetljen Suncem: kosmički satelit “DSCOVR”,parkiran je u Lagranžovoj tački L1 sistema Zemlja-Sunce, i redovno nam šalje slike potpuno osvetljenog dela Zemlje koje pravi instrument EPIC. Sledi slika sa “DSCOVR-a” koja vrlo vremenski liči onoj koju je napravila “Hajabusa 2“:
“DSCOVR” slika Zemlje, 26. novembar 2015. Satelit se nalazi na halo orbiti u blizini tačke L1, kontinuirano prateći Zemlju kamerom EPIC. Ova slika je napravljena manje od sata nakon što je “Hajabusa 2” snimila Zemlju i Mesec.
Ako uporediš “DSCOVR” i “Hajabusinu” sliku, primetićeš da je kod “Hajabuse” sever okrenut na levo, te da je Japan blizu centra diska. Ništa čudno za kosooke, zar ne?
Ovde se nalazi lepo sumirana čitava misija “Hajabuse 2” gde se kaže da je fly-by u isto vreme izvelo nekoliko letilica. Takođe nas podsećaju da je to najveća grupa letilica koja je izvršila Zemljin fly-by u isto vreme – ukupno pet, od kojih su dva aktivna a tri ne – prema Jonathanu McDoewllu. Drugi aktivni satelit, “PROCYON 2”, takođe je tokom prilaska uredno slao slike Zemlje; ovde možeš da ih vidiš na Fejsu misije, uključujući i ovu fotografiju Zemlje i Meseca od 29. novembra.
Ako si ljubitelj planetne fotografije, a slika Zemlje ti nikad dosta, pregledaj ogromnu arhivu Brucea Murraya Space Image Library.
[1] Prvi sovjetski naučni satelit, lansiran 1958. godine, bio je „Sputnik“/“Objekat #D“, težak 1.250 kg. Bio je to ukupno tek 9. satelit u orbiti! Američki „Explorer III“, klansiran mesec dana ranije, bio je težak 14 kg.
[2] Kada je prošle godine lansirana, sa njom je poletela i svita malih satelita: „PROCYON 2“, „DISPATCH“ („ARTSAT 2“) i „Shin'en 2“,
Lansirana japanska medjuplanetrana sonda "Hajabusa-2"
HAYABUSA - lovac za uzoke asteroida
Hayabusa ipak donjela uzorke asteroida na Zemlju
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
