Umetnička predstava supernove (NASA)

Od 18. septembra 2006. godine kada je otkrivena, astronomi su tokom nekoliko meseci imali priliku da posmatraju najsjajniju supernovu ikada zabeleženu! U trenutku maksimuma supernova je dostigla sjaj od -22 apsolutne magnitude, što je deset puta sjajnije od najsjajnijih supernovih tipa Ia i 100 milijardi puta sjajnije od Sunca. Titanska eksplozija super-masivne zvezde odigrala se pre oko 238 milona godina, koliko je bilo potrebno da svetlost – jedina dostupna nam vest o eksploziji,[1] dopre do našeg Mlečnog puta iz udaljene galaksije NGC 1260 u kojoj se nesvakidašnji događaj odigrao.

O novootkrivenoj supernovi je odmah obavešten Centralni biro za telegrame Međunarodne astronomske unije, koji je imenovao supernovu kao SN 2006gy i prosledio astronomskoj javnosti cirkularno pismo sa osnovnim detaljima o otkriću. Registrovanje i postojeće označavanje supernovih započelo je otkrićem prve vangalaktičke supernove 1885A u Andromedinoj galaksiji M31, tri stotine godina nakon Braheove i Keplerove supernove. Supernove se označavaju tako što se godini otkrića dodaju redom velika slova engleskog alfabeta, a kada se ona istroše kreće se sa duplim malim slovima (aa, ab, ac, itd.). SN 2006gy je dakle 207. supernova otkrivena u 2006. godini.

Pored svega nekoliko Galaktičkih supernovih koje se pominju u istorijskim hronikama, do danas je otkriveno više hiljada vangalaktičkih supernovih, ali nijedna nije izgledala tako spektakularno kao SN 2006gy. Osim što je sjajna, ona i neverovatno dugo traje; maksimum sjaja dostignut je tek negde početkom decembra, a sredinom maja, u vreme pisanja ovog članka, još uvek je bila sjajna gotovo kao najsjajnije supernove pre nje. Eksplozije izuzetno masivnih zvezda prilikom gravitacionog kolapsa poznate su astronomima već neko vreme i obično se popularno nazivaju hipernovama. One se vezuju za neke gama bljeskove i formiranje crnih rupa. SN 2006gy, međutim, nije bila nimalo nalik njima. Smatra se da je nastala eksplozijom džinovske zvezde od oko 150 masa Sunca. Temperatura u centru ovakve super-masivne zvezde je tolika da se proizvode gama zraci ekstremno visoke energije koji su u stanju da kreiraju parove elektrona i pozitrona. Oni se brzo apsorbuju – sudare sa okolnom materijom, povećavajući još više temperaturu u unutrašnjosti zvezde, pri čemu nastaje još više gama zraka i tako u krug, sve dok se proces ne okonča eksplozijom. Eksplozija nije rezultat gravitacionog kolapsa, kao kod supernovih tipa II ili hipernovih, zvezda se potpuno razara i ne dolazi do formiranja neutronske zvezde ili crne rupe.

Uporedni snimci galaksije NGC 1229 i njene supernove kroz različite teleskope

Pitanje koje odavno muči astronome jeste koliko masivne zvezde uopšte mogu da budu, odnosno koja je to gornja, tzv. Edingtonova granica, po čuvenom britanskom astrofizičaru, iznad koje je pritisak zračenja toliko snažan da nadvladava gravitaciju? Zvezde su naime stabilne zato što privlačno dejstvo sopstvene gravitacije uravnotežava pritisak gasa od koga su sačinjene. Masivne zvezde su, međutim, neverovatno tople i sjajne tako da pritisak zračenja, a ne gasa, postaje dominantan. Iako još uvek ne znamo dovoljno o super-masivnim zvezdama, sa sigurnošću možemo reći da su izuzetno retke, i da, čak i ako uspeju da se formiraju, žive izuzetno kratko, možda i manje od milion godina. Ovo je dug period po ljudskim merilima, ali vrlo kratak u poređenju sa starošću Sunca, na primer, od oko 4,5 milijardi godina.

Izuzetna je retkost onda da jednu takvu super-masivnu zvezdu Eta Carinae, vrlo sličnu zvezdi-roditelju SN 2006gy, imamo u ne tako dalekom susedstvu na oko 7500 svetlosnih godina od Zemlje. h Carinae pokazuje znake nestabilnosti još od vremena Njutna, da bi oko 1843. postala druga zvezda po sjaju, odmah posle Sirijusa. Ako bi ova zvezda eksplodirala poput SN 2006gy bio bi to sigurno najspektakularniji astronomski događaj u istoriji savremene civilizacije. Sjaj zvezde bio bi toliki da bi bila vidljiva i tokom dana, a noću bismo mogli da čitamo pod njenim osvetljenjem. Iako je Eta Carinae daleko da bi eksplozija direktno uticala na Zemlju, potencijalnu opasnost za našu planetu moglo bi predstavljati visoko energetsko gama zračenje koje bi moglo oštetiti ozonski omotač, telekomunikacione i druge satelite, i bilo velika opasnost za astronaute. Pune posledice koje bi ovakav događaj imao po okolinu i život na Zemlji još uvek su predmet diskusija. Na našu sreću, eksplozija Eta Carinae bi verovatno bila asimetrična i glavni udar ne bi bio usmeren ka našoj planeti, tako da bi Zemljani mogli mirno uživati u ovom zvezdanom vatrometu.

Eta Carinae (HST)