...Ali, sve te, već otkrivene planete, predmet su daljeg, brižljivog izučavanja brojnih planetologa širom sveta i povremeno nas iznanade, pa i zbune neki novi podaci i nove karakteristike neke vansolarne planete. Jedna od takvih, koja u zadnje vreme privlači pažnju naučnika, ali i šire čitalačke publike, jeste planeta Kepler-10 c.

Otkriće neke planete izvan Sunčevog sistema već odavno nije vest nego samo nov statistički podatak koji se smešta u bazu vansolarnih planeta. Do sada je takvih planeta otkriveno blizu 1800, a uskoro će taj broj biti znatno nadmašen, jer se gotovo svakodnevno otkriva po neka nova, do sada nepoznata.

Ali, sve te, već otkrivene planete, predmet su daljeg, brižljivog izučavanja brojnih planetologa širom sveta i povremeno nas iznanade, pa i zbune neki novi podaci i nove karakteristike neke vansolarne planete. Jedna od takvih, koja u zadnje vreme privlači pažnju naučnika, ali i šire čitalačke publike, jeste planeta Kepler-10 c. Ovo: „Kepler-10“ označava desetu zvezdu čiji planetarini sistem je pretraživao svemirski teleskop Kepler, a slovo „c“ je oznaka za durugu planetu u tom sistemu („b“ je prva).

Kepler-10 je zvezda slična našem Suncu, ali nešto manje mase i nešto većeg prečnika. Nalazi se 564 svetlosnih godina daleko od nas, u sazvežđu Zmaj. Oko ove zvdezde teleskop Kpler je otkrio dve planete, b i c, a ova druga je posebno zanimljiva jer ona takva kava je ne bi trebalo da postoji.

Masa ove planete je čitavih 17 puta veća od mase naše Zemlje i to nije neuobičajeno jer većina do sada otkrivenih vansolarnih planeta ima upadljivo veću masu od naše planete. Ali, sve te masivne planete su gasovite dok je Kepler-10 c čvrsta, stenovita što se kosi sa teorijom o nastanku i evoluciji planeta. Naime, telo velike mase u procesu svog formiranja iz okoline „usisa“ sav gas te postaje gasovita planeta – kao naš Jupiter koji ima čvrsto jezgro i ogroman, debeo plašt gasa oko tog jezgra. To je logičan razvojni put nastanka velike planete, iz koga, kako izlazi, iskače Kepler-10 c.

Zbog ovakve svoje strukture Kepler-10 c smešten u potpuno novu kategoriju vansolarnih planeta – u mega-zemlju, koja do sada nije postojala. (Pored mega-zemlje, postoje i super-zemlje, a to su one čvrste, stenovite planete čija masa je veća od Zemljine do 10 puta)

Evo još nekih činjenica o ovoj planeti.

Godina na planeti Kepler-10 c traje svega 45 naših, zemaljskih dana, tj. za toliko (naših, zemaljskih) dana ova planeta obiđe svoju zvezdu. Njen prečnik iznosi 29 000 kilometara (Zemljin 12 740) – i po tome ona je uporediva sa našim Neptunom, čiji prečnik iznosi oko 49 000 kilometara (što se tiče prečnika, planeta Kepler-10 c bi trebalo da je u kategoriji mini-neptuna). Međutim, kako je Kepler-10 c „teška“, tj. ima popriličnu masu (što se da izračunati po njenom gravitacionom uticaju na matičnu zvezdu), ona mora da je stenovita. Iz ovih karakteristika naučnici su izvukli još jednu: telo tolike mase, logično, ima i odgovoarajuću veliku gravitaciju i to toliko snažnu da na planeti zadrži atmosferu (telo male gravistacije ne može da sačuva atmosferu i ona se vremenom raseje u međuplanetarni prostor).

Na izvestan način saznanja o planeti Kepler-10 c dovode do nekih novih stavova o ranoj istoriji čitavog univerzuma.

Planeta je, naime, stara čitavih 11 milijardi godina (Zemlja oko 4,5 milijarde), što znači da je nastala menje od tri milijarde godina nakon Velikog praska u kome je i rođen kosmos. U tom razdoblju univerzum je obilovao vodonikom i helijumom dok je ostalim elementima oskudevao jer su oni nastajali tek u eksplozijama prvih zvezda. A upravo ti teži elementi, kao što su silicijum i gvožđe su neophodni za nastanak stenovitih tela i to u procesu koji se meri milijardama godina. U tu teoriju, ispostavilo se, ne uklapa se planeta Kepler-10 c jer je nastala u vreme kada teških elemenata gotovo da nije bilo. Ta činjenica će svakako uticati na neki budući model evolucije svemira.

No, ono što nas posebno interesuje jeste da li je na ovoj planeti, koja je stenovita i ima atmosferu, moguć život. S jedne strane nije, jer se planeta nalazi duboko unutar nastanjive zone što znači da je jako blizu svoje matične zvezde (na oko 35 miliona km – naš Merkur na oko 58 miliona km od Sunca), pa je na njoj paklena vrelina. Računa se da je na površini ove planeta temperatura preko 300 stepeni Celzijusa.

Ali, s druge strane, ko zna? I na našoj planeti otkrivamo život i tamo gde smo bili čvrsto ubeđeni da ga nema: na dnu okeana, na najvišim planinama, na polovima. U svakom slučaju, ova planeta će i dalje biti predmet daljeg istraživanja i sigurno ćemo još čitati o njoj.