Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

¤ Ruža vetrova ¤ Pogled ka zvezdama grada ¤ Sunce u srcu ¤ Nikola Tesla: čovek iz budućnosti 
¤ 
Put ka Mesecu ¤ Stari svetionik Trsta  ¤ Novi svetionik Trsta ¤ Bora, kraljica Trsta ¤ Stara mapa Evrope
¤ Potraži plavi oblak ¤ Canal Grande, Trg Ujedinjenja i Dolomiti ¤ Ivo Andrić o Trstu


Potraži plavi oblak


„Search for the blue cloud“ (potraži plavi oblak) kaže mi muž dok se ja, večiti đak ponavljač za moderne tehnologije preznojavam pokušavajući da prebacim slike sa telefona na računar... Dok po ko zna koji put pokušava da mi objasni, uplašene misli mi kao ptice odlete u drugom pravcu: „Pa to je odličan naslov za ovaj članak!“ Zamišljam nestvarni plavi oblak u ovom vremenu konfuzije i beznađa. Šta je plavi oblak ako ne modla uspešno utisnuta u sivilo neba, kroz koju virimo da nas podseti na to da povrh svega, ono i dalje ima divnu plavu boju.

Zato ću i vama i sebi poslati razglednice u „Razglednici“, trenutke iz nedavne prošlosti koji sada sijaju bajkovitim sjajem. Pozdravi stižu iz Venecije! Magičnog, mističnog, pomalo mračnog grada, grada nestvarne lepote i mračnih uličica koje uvek zapanje i zbune posetioca. Jedan je od retkih gradova koji hipnotišu sve koji ga posete. Među njima sam i ja. Prvi put sam ovaj grad posetila ranih osamdesetih godina. Kroz maglu ranih uspomena sećam se velike bare, uskih ulica, oronulih zgrada i ustajalog vazduha. Svi ti utisci su se vremenom pojačali toliko da, kada sam se doselila u Italiju, nije mi na pamet padalo da ponovo posetim ovaj grad. Spletom srećnih okolnosti, posle trideset godina posetila sam ponovo ovaj grad. Venezija me ja „kaznila“: sada želim da joj se stalno vraćam, da lutam i slušam jezike iz dalekih, dalekih kutaka sveta. Grad koji, izgleda, nestaje podsetio me je na to koliko ljudski um može biti varljiv. Mudra Venecija još uvek odoleva poplavama koje više puta godišnje kao neželjeni gosti potope stari, niži deo grada ili celo mesto. U prošlosti je najviše poplava bilo u vreme leta. Sada su sve češće i zimi. 

1 

22

34

5

Italijanske vlasti su više decenija radile na projektu „Mose“* koji je trebalo da spasi grad. Reč je o nizu brana na površini mora čijim bi se podizanjem u vreme jake plime sprečilo prodiranje „suvišne“ vode u lagunu i stari deo grada. Taj projekat je više puta omanuo. Venecija i dalje trpi, sve je manje ljudi koji tu žive. Kad god se zateknem u tom gradu rano ujutro, obraduju me stanovnici koji se upravo vraćaju iz prodavnice, sa savijenim novinama u rukama. Posebnu opasnost predstavljaju kruzeri, najviše zbog zagađenja lagune ali i zbog toga što, kako pričaju mediji u zemlji i inostranstvu, dovode prevelik broj posetilaca koji opterećuju stari deo grada. Od avgusta ove godine, njihovo uplovljavanje u stari deo Venecije je zabranjeno. Kruzeri su se zato usmerili ka drugim destinacijama a jedna od njih je, na žalost, Trst. Istina je da većinom imućni ljudi sa kruzera pozitivno utiču na ekonomiju grada kao i to da prave odličnu reklamu i uvertiru za neke nove posetioce, ali zagađenje koje se oseti u njihovoj okolini je toliko da, kada uplove, nije preporučljivo šetati se centrom grada. Morski ekosistem je posebno pogođen. Kad god osetim smrad „hemije“ u vazduhu dok prolazim kejom, ponekad pomislim na to koliko je Veneciji sada laknulo. Nadam se da će mera zabrane ulaska kruzera u taj grad potrajati, kao i da će zagađenja koja donose kruzeri zauvek prestati.

6 8

7

Po mom mišljenju, Veneciji danas treba više turista nego inače: u poslednje dve godine restorani su tokom dana uglavnom pusti, ljudi sede u manjim kafićima, kupuju hranu u supermarketima kojih je mnogo širom grada: zakamuflirani su u starim zgradama. Stare radnje u uličicama deluju napušteno, iako se kroz izlog može nazreti prodavac ili majstor koji vredno delje drvo, izrađuje novu masku ili pravi neki od slatkiša. Sve je više tezgi na ulici gde se mogu kupiti relativno jeftini suverini – šolje za par evra, magnet za jedan evro... Kad god odem, gledam da kupim bar jedan „sitni“ suvenir. Ako mi trenutna finansijska situacija dozvoljava, kupim i neki ručno rađeni predmet: kada sam jednom sama besciljno šetala lavirintom uličica, naišla sam na radnju starog kova, kao iz neke drevne priče: zidovi velike radnje su bili prepuni ručno rađenih tradicionalnih maski. Stari zanatlija je bio udubljen u pravljenje nove. „Zapamtiću ovu radnju“ pomislila sam u nameri da naredni put kupim bar jednu njegovu masku. Ponovo sam ovu radnju našla tek nakon dve posete - uprkos tome što sam upamtila ime uličice. Toliko zbunjuje ovaj grad.

9

Kad sam konačno našla radnju, bilo je teško odlučiti se za jednu masku. Pričala sam sa vlasnikom-umetnikom o kruzerima, o krizi, o uličnim prodavcima koji negativno utiču na stare zanatske radnje... Odlučila sam za veliku masku zlatne boje uronjenu u veliko, duguljasto pero – da me podseća na to da nisu sve maske iste: iza nekih se skrivaju i budući prijatelji koji će vam pomoći kad se najmanje nadate. Žao mi je što nemam dovoljno novca da donesem suvenire i iz drugih starih zanatskih radnjica, ali put me vodi dalje.

Često svratim u bivši Jevrejski geto. Na zidovima na malom trgu i u okolini su postavljene spomen ploče – tragični podsetnici na sve nastradale ljude. Posetioci ih čitaju i gledaju u tišini. Prva poseta bivšem Getu u Veneciji me je jako pogodila. Narednih puta sam uočila splet okolnih uličica koje su sve samo ne tužne. U jednom od izloga sam ugledala velikog belog mačka koji se tog vrućeg dana hladio duž stakla izloga. Ležao je na ručno rađenom nakitu. „Dobro bi mi došla (još) jedna tirkizna ogrlica“ igraju se misli i eto razloga da uđem u radnju. Kupila sam ogrlicu po povoljnoj ceni, a uslužio me je simpatični vlasnik radnje, Mongol koji je u Veneciju došao davno. U spletu uličica u bivšem Getu, tu su i radnjice tradicionalnog jevrejskog peciva. Nikada ih ni suprug ni ja nismo probali, što je bio razlog da uđemo u jednu od prodavnica, pitamo prodavačicu za preporuku, a zatim sednemo na jednu od klupica na malom trgu bivšeg Geta i natenane uživamo u slatkišima.

10

11

Klupe ćete inače teško naći u Veneciji. Ceo grad je danas osmišljen tako da, kako biste se osvežili, nešto pojeli ili ako treba da odete u toalet, morate sesti u neki od kafića ili restorana. Javne toalete ovde nisam videla (sem na Železničkoj stanici) i to je veliki problem onima koji u Veneciju dođu sa par evra u džepu. Potpuno nevezano za nimalo laku situaciju u kojoj se ti ljudi mogu naći, interesantan je podatak: u većini kutkova uličica u samom gradskom jezgru nalaze se ugrađeni veliki polukružni betonski „štitovi“ koji sprečavaju mokrenje po zidovima. Mnogi ćoškovi grada međutim i dalje deluju zaboravljeno...

12

Sati i sati šetnje gradom uzmu danak i kažu „Dosta ste me gledali za danas“. Kad sednemo u neki od kafića ili restorana, cipele me žuljaju toliko da moram da ih izujem. Ne pomaže ni rezervni par papuča koji leti nosim u ruksaku. Prvo me je bilo sramota da se izujem u restoranu ali kada sam virnula ispod susednih stolova, par ljudi je već uveliko odmaralo stopala. 

U Veneciji su uslikani i slikaju se milioni „selfija“. Primetila sam da se devojke i žene po gradu šetaju maksimalno doterane, kao na modnoj reviji. Ne nedostaju slojevi šminke ni po najvećim vrućinama. Sede ponosno i zadovoljno u kafiću, puće se, trepću, poziraju... Potpuno ih razumem i često se isto ponašam i ja. Poseta ovom gradu je za mnoge veličanstvena pozorišna predstava u kojoj ste upravo Vi jedan od glavnih glumaca.

Venecija je puna iznenađenja: kada god sam je u protekle dve godine posetila sama ili sa mužem, uvek bismo otkrili nešto novo, pa i šokantno: u turističkim vodičima nećete naći „Red light district“ – malenu četvrt gde su u prošlosti živele i radile prostitutke. Prozori sa kojih su pokazivale gole grudi se nalaze iznad i u okolini mostića „Ponte delle tette“ (toponim iznad mosta je arhaičan). U bukvalnom prevodu za koji se unapred izvinjavam, naziv mosta je „Most sisa“. Posetioci ovaj delić grada većinom slučajno otkriju. Možda kao i ja, pokušavaju da zamisle graju žena sa prozora, pojedinih mornara i pojedinih građana koji su ovde svraćali...

14

13

Ovaj grad je pun neispričanih priča. Sakrivenih sudbina. Priča koje žive kao niti paralelnih svetova, kao i onih koji se kad-tad ukrste. Imam utisak da je ovo huktanje života burnije nego u mnogim drugim mestima. Venecija je posebna luka, ona koja mami i opija ne samo brodove već i ljude.

Za kraj ove Razglednice, podsetiću se posete krajem zime 2020. Suprug i ja smo došli da vidimo čuveni Karneval – Kovid je tada još uvek bio vest iz dalekog kraja sveta koja nije uzimana za ozbiljno. Tokom te šarene manifestacije, mnogi ljudi su šetali okolo obučeni u stare venecijanske nošnje, uglavnom one koje su nosili visoki staleži. Šetali su se okolo, svet ih je razdragano, bezbrižno pratio u povorci, slikali su se ti glumci sa ljudima... Na svakom štandu nalazile su se male maske. Kupila sam jednu, stavila je (kao i mnoge druge žene koje su tada šetale gradom) i odmah uronila u duh mesta: uspravila sam se i ponosno gledala oko sebe, znajući da nos nikad ne treba podići previše visoko. Kada sam kasnije pogledala jednu od mojih slika, iznenadila sam se, gotovo zabrinula - posebno nakon što je ubrzo buknula pandemija. Na toj slici sebi izgledam kao prenosnik, medij koji je pogledom ispod maske tiho najavljivao teške dane koji su zatim usledili... 

15

Skoro dve godine kasnije evo me u Trstu, odakle prosleđujem razglednice iz prošlosti. Nakon pisanja, ponovo ću pokušati da u sivilu krova nad svetom izrežem jedan mali plavi oblak, da ponovo ugledam plavo nebo.

Projekat „Mose“:

Venecija

 

https://www.youtube.com/watch?v=bYAysXU0r7o

 

Ivana Svetlik
Author: Ivana Svetlik
Ivana Svetlik; novinar, bloger i veliki poštovalac astronomije, istorije astronomije i fizike. Rođena u Novom Sadu 1980. godine, gde je diplomirala na Filozofskom fakultetu, odsek Istorija. Po struci Master istoričar i profesor istorije. Licencirani nastavnik engleskog jezika. U gimnazijskim danima ponosna polaznica seminara Astronomije kao i seminara Psihologije u IS „Petnica“. Živi u Trstu

Dodaj komentar