Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

¤ Ruža vetrova ¤ Pogled ka zvezdama grada ¤ Sunce u srcu ¤ Nikola Tesla: čovek iz budućnosti 
¤ Put ka Mesecu ¤ Stari svetionik Trsta  ¤ Novi svetionik Trsta ¤ Bora, kraljica Trsta ¤ Stara mapa Evrope
¤ Potraži plavi oblak ¤ Canal Grande, Trg Ujedinjenja i Dolomiti


Put ka Mesecu


1

Putovanje me je opčinjavalo od detinjstva. Najviše ono izmaštano, zgužvano u lavirint. Kao dete, na prostranoj betonskoj površini iza zgrade sam belom kredom crtala dugačke vijugave putiće, zgusnute, uzane, tesne, taman da jedno dete tuda prođe. Nakon crtanja, sledeo je omiljen deo – lutanje. Ne mogu da se setim da li je lavirint imao kraj – tada mi to nije bilo bitno. Lepe uspomene iz detinjstva su odrasle sa mnom. Sada ih živim na drugi način: kad god putujem ili šetam puštam da me ulice odvedu kuda žele. Ako i zalutam još bolje: upoznaću dimenziju mesta koja se ne nalazi na mapi. 

Nekad se i vreme uplete u prostor: kada se čini da je put došao do kraja, ono preuzme kormilo, provede nas preko dugom ošamućenih mostova, da bi nas zatim vratilo u tačku gde smo mislili da nema dalje. 

U Trstu više nego ikada i igde čujem šum mora, vragolasti smeh nalik smehu dece. Ne toliko zbog Jadrana, već zbog boemskog vetra koji, osećam, ima jaku ličnost. Vidim ovde igru prostora i vremena koja nas u razigranim talasima valja kao šarene kamenčiće na obali. 

Trst na mapi deluje kao manji grad, kao da je sve nadohvat ruke. Kakav privid, kakva zabluda! Čim se posetilac odmakne iz centra, zaluta u lavirint ulica, penje se gore i dole strmim putićima, nailazeći na zgrade koje izranjaju neočekivano iz raznih fioka prošlosti: odjednom se ukaže grandiozna, velelepna Sinagoga, tik pored čuvenog kafića „San Marco“ – mesta gde su se okupljali filozofi, pisci, naučnici... Lutanje ulicama ovog grada ne obećava očekivani kraj. Sve su zgrade zgusnute, čvrto se drže jedna uz drugu kao da se plaše da će se survati u more. 

Sunčanog oktobarskog dana sam odlučila da ću lutati ulicama koje znam ali i onima koje vidim prvi put. Izmaštaću i proputovati jedan novi lavirint. Ovog puta, imaće kraj: ugledaću i uslikati jesenji mesec u kasno popodne. Sa visine, sa zamka „San Giusto“. On se nadvija nad gradom kao velika kompleksna osmatračnica. Zamak je poseban vodopad uličica koje se neočekivano ukrštaju i slivaju ka moru, ali i u suprotnom smeru...

Dugo sam oklevala da li da moju trasu unesem u mapu – nikada nisam bila od onih koja škrabaju u knjige iznajmljene u biblioteci. Nisam podvlačila rečenice u knjigama. Po meni, to je blasfemija. Pa ipak, život nas kazni kada smo previše oštri i prema sebi: na jednoj od mapa Trsta sam ipak iscrtala „moj“ put koji me je doveo do mesta koje sam „čuvala“ za Mesec.

2

4

Od Ulice Via della Madonnina iza Zamka, krenuh u krug, ka moru: najpre ka Astronomskoj opservatoriji, građevini kao iz srednjevekovne bajke. Već skoro dve godine tu je pusto, uvek vidim zaključanu kapiju a na Internetu zbog trenutne situacije pravih informacija nema. Ovog puta, na kapiji ugledah dvoje ljudi kako otključavaju vrata. Potrčah ka njima da ih pitam da li se može ući, da li u planetarijumu u okolini Trsta postoje projekcije. Odgovor je bio „Ne“.  Za posetioce, zbog Covid-a, zatvoreno je do daljeg. 

5

Zamišljena, krećem da se spuštam dugačkom, strmom ulicom Via San Michele koja vodi ka moru. Posmatram dugačke rukohvate sa obe strane: kada je Bura nekad divljala gradom, ljudi su se grčevito hvatali kako ne bi pali ili se okliznuli. Danas, taj čuveni vetar nije više tako jak, a rukohvate uglavnom koriste ljudi koji se i inače otežano kreću. Sa zgrada okolo, stari balkoni me tužno gledaju: zamišljam kako se na njima vrzmaju duhovi iz minulih vremena... U toj dugačkoj ulici, nižu se male crkve, palate, ostaci rimskih građevina. Ovog puta, biram da zastanem ispred zgrade na čijim su se spratovima ali i u podrumu nekada okupljali masoni:

6 8
9 10

Iz sveta ove ulice, uplovljavam u staru, šarmantnu četvrt Trsta tik uz more. Zove se „Cavana“. Ovde se nalazilo skladište soli, zatim brojne ribarnice, stare berbernice („barbiere“, ispod na fotografiji). Na zgradama se još uvek vide izbledeli natpisi tih radnji, toponimi. Trgovalo se začinima, čajevima i tkaninama sa Orijenta, maslinovim uljem, hranom... Ovde su mornari unosili svoja iskustva, noćili, zabavljali se u okolnim kafanama. Od centralnog, malog trga ove četvrti „Piazza di Cavana“ radijalno se šire male uske ulice. Kao u paukovu mrežu, upletu se tu misli...

Neću nikad zaboraviti sledeći događaj: kada smo suprug i ja izlazili iz jedne prehrambene prodavnice u „Cavani“, naišli smo ispred na starog gospodina sa šeširom, u dugačkom mantilu. Iz čista mira nam je rekao (parafraziram): „Eee, u moje vreme u ovoj zgradi su živele prostitutke, a sada je tu ova radnja...“ 

 

11 12
13 14
15 16

 

Napuštam moj omiljeni deo centra. Prolazim pored glavnog trga „Piazza Unita d’Italia“ koji gleda na more i nastavljam ka antičkom teatru. Usput, predah uz sladoled: kugla ukusa pečenog kestena i kugla slane karamele. Sladoled kaplje dok ja zamišljeno gledam u išaranu informacionu tablu rimskog pozorišta: čini mi se da je antički period u Trstu nekako skrajnut. Austrougarska kultura se ovde najviše oseća i to u neobičnoj simbiozi sa vragolastim vetrovima koji sa dalekih mora zalaze u Cavanu... Dok se penjem ka Zamku San Giusto, primećujem kako sa strane starog pozorišta postoji rampa za osobe sa teškoćama u kretanju. Ipak je Italija Zapad, mislim u sebi... Ostavljam Teatro Romano iza sebe jer me čeka prilično strm uspon na Zamak San Giusto.

7

18

19

20

21

 

Do Zamka koji se kao posmatrač mora i čuvar grada nadvija nad Trstom stižem prerano. Mesec je još bled na nebu. Čekam. Šetam se okolo zamka „San Giusto“, posećujem čuvenu Katedralu kao i staru crkvu pored. Pored su i brojni muzeji, ali ovog puta ne idem tamo: iščekujem Mesec.

Silazim ka suprotnoj strani zamka kako bih „zatvorila“ krug, okrećem leđa suncu. I eto ga: bledi dukat na još uvek svetlo plavom nebu! Uslikala sam ga 13. oktobra između 17.20 i 17.30 u fazi prve četvrti: 

22

23

 

Stigla sam prerano, razmišljam razočarano. Nemam dovoljno „jaku“ opremu kako bi se video reljef površine koji se inače vidi golim okom. Pa ipak, sačekala sam i pozdravila naš satelit, baš kao što sam htela. 

Ali put nije dozvolio da se priča ovde završi. Vreme je ponovo priteklo u pomoć. Uplelo se sa prostorom u labavi čvor, stvorivši jedan novi lavirint:  par dana kasnije, 16. oktobra, oko 18.30 kada je mesec bio blizu uštapa, nastale su nove slike. Reljef se i dalje ne vidi dobro, ali naš verni prijatelj Mesec sad ponosno gleda sa neba, da mu se divimo u veličini koju polako otkriva: 

24

25 

 
Ivana Svetlik
Author: Ivana Svetlik
Ivana Svetlik; novinar, bloger i veliki poštovalac astronomije, istorije astronomije i fizike. Rođena u Novom Sadu 1980. godine, gde je diplomirala na Filozofskom fakultetu, odsek Istorija. Po struci Master istoričar i profesor istorije. Licencirani nastavnik engleskog jezika. U gimnazijskim danima ponosna polaznica seminara Astronomije kao i seminara Psihologije u IS „Petnica“. Živi u Trstu

Dodaj komentar