Nauka je fantastična: otkriva i ono što smo još do pre nekoliko godina smatrali da je nemoguće otkriti, ili ono što nismo ni slutili da postoji, ili ako i postoji, postoji samo u veoma bujnoj mašti, a često je skriveno daleko i duboko u tami svemira u haotičnim strujanjima divljih vetrova gigantskih oblaka gasa i prašine.
7. decembra 1972. lansiran je Apolo 17 sa tročlanom posadom koju su činili: Eugene Cernan, Ronald Evans i Harrison Schmitt. Bila je to poslednja misija sletanja čoveka na Mesec.
Drugi deo predavanja: Kako je uopšte začet život, glasi drugo pitanje. Da li se to desilo ovde, na Marsu ili negde drugde? Postoje dva potpuno različita pogleda na tu temu.
Evidencijom malih planeta bavi se Centar za male planete (Minor Planet Center) Međunarodne astronomske unije, a male planete su nebeska tela koja se kreću oko zvezde a nisu isključivo svrstane u komete. To mogu biti planete patuljci, asteroidi, trojanci, kentauri, objekti Kajperovog pojasa i drugi trans-neptunski objekti. U suštini sve nabrojane vrste ovih tela su stene veće od jednog metra (ispod su meteoroidi) čija masa nije dovoljno velika da bi se klasifikovali u planete, a nisu ni komete. Među sobom se razlikuju po svojim putanjama i položaju u Sunčevom sistemu.
Današnjoj široj javnosti i naučnim krugovima malo je poznato da je jedno od najvećih (ako ne najveće) nalazište fosila izumrlih riba u bivšoj SFRJ bilo na području opštine Trebinje, na ljubomirskim Pijavicama. Od tada pa do današnjih dana to je ostalo skoro potpuno zaboravljeno i neistraženo.
Predavanje Frimena Dajsona koje je čuveni naučnik održao 2000. godine na Kalifornijskom Univerzitetu Berkeley. Profesor Dajson odgovara na tri pitanja: zašto je vaseljena prijateljski nastrojena prema evoluciji života; kako je nastao život; i gde da tražimo dokaze.
Kao sve planete u kosmosu, i Zemlja se pokorava prvom Keplerovom zakonu: svaka planeta putuje po elipsi u čijem se jednom od fokusa nalazi Sunce. Kakva je ta elipsa po kojoj se kreće Zemljina kugla? Koliko li se razlikuje od kruga?
Astrofizika se bavi okolinom crnih rupa. Tu se materijal koji pada na crne rupe zgušnjava, zagreva usled svoje viskoznosti i emituje obilje energije u celom spektru elektromagnetskog zračenja. Zato su astrofizičari u stanju da tu nešto vide i da studiraju procese u okolini crne rupe. Sada, kada smo konačno u stanju da vidimo samu crnu rupu, u šta u stvari gledamo? Izgleda skoro dosadno, kao mrak bez detalja? Daleko od toga.