Povodom teksta VREME ZA SETU…”ADIO” ZA SETI@HOME ? Objavljujemo još jedan drevni članak Dragana Miladinovića u kojem autor evocira sećanje na SETI home i traganje za vanzemaljskim životom. Članak je iz 1999. i daje sažet pregled u to vreme dostignutih saznanja o eventualnom životu vanZemlje. 

(u to vreme, kao što ćete primetiti, članci su pisani bez naših slova, onih sa kvačicama)

---

By The logo may be obtained from Seti@home., Fair use, https://en.wikipedia.org/w/index.php?curid=5324386

O SANSAMA ZA PRONALAZAK VANZEMALJACA (OZBILJNO)

Potraga za vanzemaljcima i uopste, pomisao da oni postoje, koja izgleda verovatna ljudima nesputanog uma, je dugi niz godina pitanje koje golica mastu velikog broja ljudi, kako obicnih tako i naucnika (astronoma, biologa, egzobiologa). Ova pitanja su na zalost kod nas uglavnom bila tema senzacionalistickih ili kvazi naucnih casopisa cija je jedina namera bila da nudjenjem "istinitih prica ocevidaca" naprave dobar tiraz (unapred se izvinjavam ako sam nekog urednika ili citaoca takvih casopisa uvredio, to je samo misljenje pisca ovih redova).

Prvi naucni pristup ovoj temi, vezuje se za fizicare Djuzepea Cocconi-a i Filipa Morrison-a, koji su 1959. godine, u britanskom nedeljniku Nature objavili clanak provokativnog naziva "U potrazi za medjuzvezdanom komunikacijom". U navedenom tekstu, pomenuti autori su se slozili da su radio teleskopi,(u to vreme) vec bili toliko razvijeni i dovoljno osetljivi, da uhvate signale koje u svemir emituju civilizaciju sa svetova koji orbitiraju oko udaljenih zvezda. Takve emisije (signali, poruke) mogli bi biti emitovani na talasnoj duzini od 21 centimetra (1420,4 megaherca). Naime to je karakteristicna talasna duzina radio emisije neutralnog vodonika, najrasprostranjenijeg elementa u univerzumu. Te bi civilizacije (po njihovom misljenju) logicno smatrale da je to specifican znak za trazioce kao sto smo mi (Zemljani) i da bi smo mi takve signale upravo na toj talasnoj duzini trazili.

Sedam meseci kasnije, u aprilu 1960. godine, radio astronom Frenk Drejk (na slici levo) je postao prva osoba koja je pokrenula sistematsko traganje za signalima inteligentnih bica iz kosmosa. Poceo je sa 25 metarskom antenom radio teleskopa u Grin Benku, u zapadnoj Virdziniji, a osluskivani su signali iz pravca dve obliznje zvezde slicne nasem Suncu, Epsilon u Eridanus-u i Tau Ceti (Tau u sazvazdju Kit-a). Nazalost, pokusaj nije dao rezultata, i signali vanzemaljaca nisu detektovani.

No, g. Drejk se nije predavao, i u novembru 1961. na istom mestu sa grupom naucnika (astronoma,tehnicara i biologa) odrzao je sastanak ? konvenciju po pitanju potrage za signalima vanzemaljaca i metodologiji njihovog otkrivanja, koji predstavlja pretecu danas ponovo aktuelnog programa SETI (Search for ExtraTerestrial Inteligence ? potraga za vanzemaljskom inteligencijom ? o cijem smo aspektu vec ranije pisali). Medju njima je bio i mladi Karl Sagan, koga se citaoci (30+ godina) naseg lista, sigurno secaju po njegovoj predivnoj edukativnoj TV seriji pod nazivom: KOSMOS.

Na pomenutom sastanku, g. Drejk je prvi put obnarodovao svoju cuvenu formulu:

N = R x Fp x NE x FL x FI x FC x L

Danas ovaj sled slova mnogi ljudi nose ispisan na majcama, ili piju kafu iz soljica koje su ovim slovima ukrasene, ne znajuci sta ista znace, pa ako ste se Vi, postovani citaoce, slucajno, pijuci kaficu iz takve soljice ili pak peruci majcu sa tim simbolima, eventualno zapitali (a sigurno jeste, jer ste radoznali, inace ne bi citali ovaj tekst), "Sta to, do vraga znaci?", citajte dalje, objasnicemo.

U ovoj formuli N predstavlja broj ? "civilizacija koje mogu biti primecene", a postoje i nalaze se u nasoj galaksiji (Mlecni put). Sama formula, pak, predstavlja matematicki receno, proizvod nekoliko priblizno odredivih nepoznanica.

Krenimo redom:

• R ? predstavlja broj zvezda (novo)rodjenih u jednoj godini, u Mlecnom putu,
• Fp ? predstavlja deo tih zvezda koje imaju imaju svoj planetarni sistem,
• NE ? je uobicajen (prosecan) broj planeta slicnih Zemlji (koje su potencijalno pogodne za zivot) u tipicnom zvezdanom sistemu,
• FL ? je deo (procenat, razlomak) tih planeta na kojima se zivot zaista razvio
• FI ? je procenat planeta sa postojecim oblicima zivota, na kojima je bioloska evolucija dovela do pojave inteligentnih vrsta,
• FC ? je procenat inteligentnih svetova koje su postale sposobne za medjuzvezdano radiokomuniciranje
• L - uobicajen zivotni vek civilizacija sposobnih za medjuzvezdanu radio-komunikaciju, izrazen u godinama.

Drejkova procena je iskrena i postena koliko je i ocaravajuca. Rastakanjem velike nepoznanice na seriju malih, odredivijih pitanja, ova formula je ucinila da SETI postane opipljiv pokusaj, i postavila pitanje o zivotu na nekom drugom mestu, kao osnovu za naucne analize.

Astronomi i biolozi su jednako pokusali da rese ovu jednacinu, sve do sada. Na prvi pogled, izvodjenje jednacine radi procene moguceg odgovora izgleda prilicno jasno sa obecavajucim krajnjim rezultatom. Medjutim, cinjenica je da, na primer broj postojecih civilizacija koje su sposobne za komuniciranje ne mogu biti izracunate kompjuterskim putem. Na kraju tri elementa ove jednacine ostaju krajnje nepoznata.

Ucestalost radjanja zvezda u nasoj galaksiji, (s obzirom na naucna saznanja o njenoj starosti i aproksimativnom broju zvezda u njoj) je, uzmimo jedna nova zvezda u toku godine, dakle R=1. Sledeci faktor FP je sigurno manji od 1 (tj od 100 %), jer za verovati je da svaka zvezda ne mora imati planeta. Sa druge strane, ako zvezda ima planetarni sistem, izgleda sasvim prihvatljivo da dve ili tri njene planete ili planetskih satelita imaju tecnu vodu (faktor : NE) i cine ih potencijalno podobnim za nastanak zivota (onakvog kakvog ga mi mozemo spoznati ili zamisliti), tako da je, mozda, proizvod Fp x NE priblizno 1.

Optimisti ce ubedjivati da se zivot stvara gde god je to moguce (dakle FL=1), kao i da Darvinov proces prirodne evolucije eventualno favorizuje razvoj inteligentnog zivota (dakle FI=1), i da ni jedna inteligentna civilizacija nece dugo egzistirati a da ne otkrije elektricitet, radio talase, i da ne pozeli da komunicira sa drugim civilizacijama, (dakle FC=1). U takvom najoptimistickijem slucaju, Drejkova jednacina se svodi na jednostavnu formulu N = L (prosecan vek tehnoloskih civilizacija, izrazeno u godinama). Ako je na primer L=10.000 godina, onda je broj "brbljivih" civilizacija u nasem mlecnom putu oko 10.000! A to opet, nadobudno podrazumeva, da se na svakoj planeti, kroz njenu, recimo eonsku istoriju (vise milijardi godina) pojavi samo jedna tehnoloska civilizacija!

Prethodni rezultat od 10.000 potencijalnih tehnoloski razvijenih civilizacija, moze znaciti da postoji samo jedna radio-emisiona civilizacija na svakih 40 miliona zvezda (!!!) sto je opet dovoljan razlog da prionemo na posao, ukljucimo radio teleskope i pazljivo osluhnemo sapat, ili bolje receno buku svemira. Ako su ove civilizacije nasumice rasstrkane s kraja na kraj Mlecnog puta, najbliza bi verovatno bila udaljena oko 1000 svetlosnih godina od nas. Dvosmerna komunikacija, dakle razgovor, bi zahtevao vreme jednako vecem delu pisane istorije covecanstva, ali bi jednosmerno komuniciranje, tj "osluskivanje" bilo moguce.

Medjutim, 40 godina SETI je proslo, a nista nije pronadjeno, iako su radio teleskopska tehnologija, tehnike prijema i mogucnosti kompjutera enromno porasle od davne 1960. godine. Dozvolicete ipak, da je svih ovih godina, parametarski prostor potencijalnih radio signala (moguce frekvencije, "obecavajuce" lokacije na nebu, jacina signala, trajanje osluskivanja bez prekida) enormno poraslo u odnosu na tanki "komadic" koji je do sada istrazen. Na kraju,ipak smo otkrili da nasa galaksija ne obiluje mocnim vanzemaljskim predajnicima koji neprestano emituju u nasem pravcu signale blizu talasne duzine od 21 centimetar. To niko nije mogao tvrditi 1961. godine.

Nismo li preterali sa velicinom nekog ili nekih od parametara Drejkove formule? Da li je zivotni vek tehnoloske civilizacije znatno kraci? Ili su mozda astronomi propustili da uoce neki finiji aspekt ovog problema?

Hajde da ponovo procenimo svaki faktor iz njegove jednacine. R, broj novorodjenih zvezda u toku godine u nasoj galaksiji je zaista aproksimativno =1, astronomi su prilicno sigurni u to. U stvari, astronomi su nedavno odredili da je udeo u radjanju zvezda, bio mnogo veci nekoliko milijardi godina ranije, u vreme kada su se radjale zvezde cije planete mozda danas raspolazu inteligentnim zivotom. Zato bi mera za R = 3 do 5 bila mnogo realnija.

Medjutim, astronomi i biolozi su mnogo manje sigurni u potonje faktore ove jednacine.

FP ? Koliko planeta imaju zvezde. Skorasnja otkrica da su mnoge "mlade" zvezde okruzene "protoplanetarnim" diskovima (oblacima medjuzvezdane prasine i gasa od kojih se formiraju planete), kao i aktuelna otkrica da su oko nekoliko, Suncu najblizih zvezda, otkrivene orbitirajuce planete, potvrdjuju ono sto su astronomi odavno pretpostavljali: planete su uobicajena pojava.

Takozvani "protoplanetarni diskovi" bili su otkrivani razlicitim posmatranju u podrucju infracrvenog dela spektra, a vidjeni su direktno zahvaljujuci Hablovom Svemirskom Teleskopu i njegovim fotografijama Orion Magline, jednog od najuocljivijih "porodilista zvezda" u Mlecnom putu u ovom periodu. Ovakva posmatranja izgleda da govore da najmanje 50 % svih novoformiranih zvezda poseduje svoj planetni sistem. Skorasnja posmatranja u submilimetarskom talasnom podrucju pokazala su mnogo vise beznacajnije diskove prasine oko odredjenog broja "starijih" zvezda, ukljucujuci Drejkovu prvu "metu" ? Epsilon Eridani. Mnogi od ovih diskova su oblika ustipka (sa rupom u sredini). Prema nekim teoreticarima, ove centralne rupe su nastale na racun porasta planete, putem prirastanja gasova i prasine iz unutrasnjeg dela diska. Sto se tice aktuelnih otkrica planeta, najbolji timovi lovaca na planete su otkrivali najmanje jedan dzinovski svet (planetu) koja orbitira oko jednostruke (ne dvojnih) zvezda slicnih Suncu, na svakih 5 % do sada istrazenih zvezdanih sistema. Suoceni s time mogli bi zakljuciti da to znaci da 5 % zvezda ima planete, tako da je FP= 5%, ali ne zaboravimo, da je sadasnja tehnologija za ova istrazivanja, s obzirom na stupanj svog tehnoloskog razvoja sposobna da detektuje samo masivne planete, posebno one u tesnim orbitama. Zvezdani sistem slican nasem, jos uvek ne bi mogao biti otkriven. Skoro je sigurno da je udeo jednostrukih zvezda sa planetom ili sistemom planeta u ukupnom broju jednostrukih zvezda u nasoj galaksiji mnogo visi od 5o %, i da se priblizava 100%.

Prema tome, ova istrazivanja, iako bez krajnjih egzaktnih rezultata ipak pokazuju da je FP faktor, cvrst, i da nije "usko grlo" Drejkove jednacine.

NE ? Koliko dobrih planeta ?

Ovde imamo manje ohrabrujucih stvari, jer ovaj faktor predstavlja broj svetova u tipicnom zvezdanom sistemu koji poseduje sambijent pogodan za nastanak zivota. Prema Drejku i njegovoj knjizi "Is anyone out there" ? tj. "Ima li nekoga tamo"? ovaj broj se krece izmedju 1-5. Znaci, za svaki planetni sistem, ocekuje se da sadrzi barem jedan svet nalik zemaljskom, a lako bi bilo pretpostaviti da ih ima u proseku 3. Ovakav optimisticki pristup se bazira na pretpostavci da je nas (najdrazi) solarni sistem tipican za svemir u celini. Prema danasnjim saznanjima, Mars i Jupiterov mesec Europa se smatraju potencijalnim mestima rane biologije, cineci tako tri potencijalne "Zemlje" u nasem solarnom sistemu, (naravno govoreci terminologijom Drejkove jednacine).Medjutim, ekstrasolarne planete (koje orbitiraju oko drugih zvezda), otkrivene u poslednjih nekoliko godina, uce nas poniznoj, smirujucoj lekciji. Naime, nas solarni sistem, sa mnostvom svetova i njihovim meseca u lepoj, kruznoj i stabilnoj orbiti, moze pre biti izuzetak nego pravilo.

FL ? Koliko izvora (porekla) zivota?

U naucnim krugovima sada ima mnogo manje brige nego ranije o velicini ovog faktora, dakle o procentu planeta na kojima se zivot razvio. Molekularne "ciglice zivota", kompleksi organskih ugljovodonika (hidrokarbonata) i cak amino-kiselina, su obilno zastupljene u univerzumu. Otkrivene su u meteoritima, kometama i medjuzvezdanom gasi u prasini. Kolicina aminokiselina u svemiru je mnogo veca nego u Zemaljskoj biosferi. Iako ugljovodonici i amino kiseline nisu zivi organizmi, malo je kolebanja i sumnje da mnostvo prebioloskih evolucija postoji u mracnim galaktickim oblacima izmedju zvezda.

Amino - kiseline su ceste u gasovitim maglinama, kometama i meteoritima. Njihovo obilje nam sugerise, da velika vecina planeta vec poseduje "sirovine" potrebne za nastanak zivota. Neki naucnici sada cak smatraju da ce zivot nastati na svakoj "gostoljubivoj" planeti.

Posebno su znacajna iznenadjujuca skorasnja otkrica da su se mikroorganizmi pojavili na Zemlji istog momenta (geoloski posmatrano) posle zadnjih kataklizmickih sudara sa objektima iz svemira, u mladosti zemlje, nekih 3,8 milijardi godina ranije. Ocigledno, kad mu se daju pravi uslovi, razvoj zivota (do sada neobjasnjen) je pravilo, i proces koji se lako desava, u krajnjem slucaju kada mu se da laboratorija velicine planete i milioni godina za eksperimentisanje. Ako bi proces bio redak ili mucan, ne bi se moglo ocekivati da se zivot pojavi cim mu se ukaze prva mogucnost, na nasoj (dragoj) planeti, umesto prilicno kasnije u istoriji Zemlje. Biolozi sada raspravljaju o mogucnosti da se zivot na Zemlji mozda pojavljivao u nekoliko navrata, odvojeno. Svi su razlozi za stanoviste da sva ziva bica, danas imaju isto poreklo, a da su se druge, nezavisne linije zivota koje su se eventualno mogle pojaviti, rano izumrle.

Inteligencija - FI

Prethodna razmatranja dovela su nas do toga da nam u ovoj (egzobiolosko-matematickoj) jednacini preostaju jos tri nepoznate.

Prva nepoznanica je koliko je pojava zivota verovatna stvar (Fi)

Druga nepoznanica je koliko mozemo biti pouzdani u to da ce inteligentna bica emitovati radio sugnale (Fc).

I na kraju treca-koliko traje zivot uobicajene radioemisiono "brbljive" civilizacije (L). Ovi bioloski i socioloski faktori Drejkove jednacine su predmet velike naucne debate i neizvesniji su od astronomskih.

Prema mnogim, zivim naucnicima, naivno je smatrati da evolucija na drugoj planeti mora nuzno rezultirati pojavom inteligencije, onakvom kakvom je mi poznajemo. U svom poznatom best-seller-u "Wonderfull life" (tj. "Divan zivot"), paleontolog Stiven Dzej Guld (Stephen Jay Gould) tvrdi: "Verovatno je da svoju egzistenciju dugujemo (?) dobroj sreci. Homo sapiens je jedinstvenost, a ne teznja". Evolucija je nepredvidljiva i haoticna. Guld stalno ukazuje na to da ukoliko bi smo mogli premotati unazad traku bioloske evolucije na Zemlji, i pokrenuti je ispocetka, nemoguce je da bi se ljudi ponovo pojavili na sceni.

Drugi opet, naravno tvrde da mi i ne trazimo ljude. Niko ne ocekuje da nadje ljudsku rasu medju zvezdama (male zelene ili drugacije). Pravilnije, sporno pitanje je da li bilo koji zivot razvija sposobnosti da upotrebljava orudja, obradjuje informacije, i organizuje drustvo toliko veliko i slozeno da otkrije principe elektronike. Za optimiste, samo je pitanje stepena, ne i razlike u vrsti, u nivoima inteligencije i ciljnog (svesnog) ponasanja koji su se pojavili nezavisno, u sirokoj razlicitosti zivotinjskih rodova na Zemlji, posmatrajuci od majmuna do oktopoda.

Ali, Guld ukazuje da nema opsteg modela evolucije, ni njenih favorizovanih pravaca. Nase misljenje da je povecanje bioloskih razlicitosti neizostavno u vezi sa povecanjem mentalnih kapaciteta, moze biti totalno pogresno. Ako su neke skoro (u geoloskom smislu) evoluirane zivotinje vece i pametnije od onih ranijih, to moze biti samo slucajnost. Ljudski nivo planiranja i tehnologija, cak i vise. Nema cvrstih pokazatelja da razvijena inteligencija predstavlja neizbezan proizvod bioloske evolucije.

Za neke biologe i SETI pristalice, fraza "opstanak pogodnih" implicira da veca inteligencija neizbezno povecava sanse te vrste da opstane i rasiri se kroz prirodnu selekciju. Ali poznati biolog Ernst Mayr (sa Harvard Univerziteta) dokazuje, da su mnogi astronomi i fizicari previse optimisti sto se tice pojave inteligencije. "Fizicari jos uvek tezze da misle vise odredjujuce nego biolozi" napisao je Mayr 1996. u majskom izdanju Planetarnog Izvestaja. "Oni tezze da kazu da ako je zivot nastao negde, on ce takodje dovesti do pojave inteligencije, kroz odredjeno vreme. Biolozi, sa druge strane, su inpresionirani nemogucnoscu takvog razvoja."

Zaista, previse cudno, i optimisti i pesimisti baziraju svoje stanoviste na istim posmatranjima, naime da se tehnologija pojavila na ovoj planetu u 4 milijarde godina. Pesimisti (ili realisti ? kako za sebe vole da ih zovu) kao Mayr, vide to kao dokaz da je malo verovatno da je inteligencija evolutivna datost. Za optimiste, to jaca njihovo uverenje u postojanje vanzemaljske inteligencije. Ova razlika se zaustavlja na delovima intelektualnih podloga razlicitih naucnih specijalnosti. Za biologe, nesto sto se desilo jednom u 4 milijarde godina je strahovita retkost. Astronomi imaju siri pogled: ono sto se desilo jednom u vremenu manjem u odnosu na trajanje zivota jedne planete, izgleda razumno za sve planete generalno.

Optimisti ukazuju na to da Zemlja ima jos vise od milijardu godina ispred sebe, pre nego sto bude sprzena sirecim Suncem. To je vise nego dvostruko vremena koje je proteklo od trenutka kada je prvo jednostavno bice gmizuci izaslo iz mora na kopno. Ako je nuznost pojave inteligencije mala, optimisti tvrde, onda se ne bi desilo da se ona pojavi toliko rano u vremenu koje stoji na raspolozenju za to na Zemlji. Cinjenica naseg ranog dolaska u dug period koji se ocekuje za zivot na kopnu, cini da postaje verovatno da ce se sasvim drugacije inteligentne vrste pojaviti jos nekoliko puta u nastupajucoj milijardi godina na Zemlji. Ta tvrdnja odzvanja kao zakljucak nastao spoznajom o brzoj pojavi mikroorganizama na mladoj Zemlji.

Pesimisti opet odgovaraju da mi zaista jos uvek ne znamo koliko ce jos Zemlja ostati milosrdna, blaga. Naizgled stabilna klima na Zemlji, moze biti rezultat duge serije srecnih okolnosti. Mozda smo se pojavili u vremenu na pedalj od isteka vremena koje nam je preostalo.To bi opet islo u prilog tvrdnji pesimista da je pojava inteligencije krajnje neverovatan i redak dogadjaj.

Suprotno popularnom verovanju, cinjenica, da dogadjaj koji se desi jednom, nam nicim ne govori koliko se cesto dogadja, iz jednog prostog razloga, jer, mi sami smo jedini slucaj. Mi smo samo pojedinacan samospoznajuci primerak istog. Cak i ako je inteligentni zivot krajnje redak tako da se pojavi samo jednom u jednom zabacenom cosku univerzuma, moracemo sami sebe naci tamo, jer smo to mi.

Veoma cudno je da obe strane usvajaju takozvani Kopernikov princip, koji istice da covecanstvo ne uziva nikakav povlascen polozaj u svemiru. Skeptici, kao Meyr, kazu da je antropocentricno verovati da su se civilizacije slicne ljudima pojavljivale ponovo i opet u univerzumu. Optimisti, poput Drejka ne zele da prihvate nasu posebnost, jer bi nas to postavilo na anti-Kopernikanski stepenik.

Ocigledno, FI je najkontraverzniji faktor u Drejkovoj jednacini. Neki od naucnika veruju da je ovaj faktor priblizno NULA, ostali uveravaju da je blizu =1. Tu izgleda da nema sredine, jer pitanje neizbeznosti pojave inteligencije jos uvek polarizuje diskusije o SETI.

Planetarne katastrofe

Cak i ako je inteligencija verovatna posledica evolucije, za ocekivati je da ona bude dosta ispod 1, obzirom na skorasnja proucavanja stabilnosti solarnog sistema i globalne klime na Zemlji. Ako planeti i krene dobro u pogledu uslova za nastanak zivota, to jos ne znaci da ce tako ostati zauvek. Naime, kompjuterske simulacije Fred Rasio-a i Eric Forda (sa Masachusetskog Instiruta za tehnologiju, izmedju ostalog, pokazuju da "Zemljolike" planete najverovatnije nisu u stanju da opstanu u gravitacionoj borbi u sistemu od dve ili vise masivnih planetnig giganata poput Jupitera. Takva "Zemljolika" planeta bila bi ili izbacena iz sistema u svemirski prostor, ili pokrenuta ka vlastitom suncu, da u dodiru sa njim nestane.

Nasuprot tome, sistemi bez dzinovskih planeta, mogu takodje imati tesne posledice po planete pogodne za zivot. Kompjuterske simulacije koje je nacinio George Wetherill (Karnegijev institut u Vashingtonu), pokazuju da Jupiter dejstvuje kao gravitacioni usisivac Suncevog sistema, spretno smanjujuci broj potencijalno opasnih kometa koje presecaju Zemljinu orbitu. Bez Jupitera, sadasnji broj po Zemlju opasnih kometa, bio bi 1000 puta veci nego sto stvarno jeste, kaze Wtherill, sto bi dovelo do zaista katastroficnih sudara sa Zemljom (kao onaj od pre 65 miliona godina ? zbog kojeg su, po rasirenoj naucnoj teoriji, nestali dinosaurusi), koji bi se desavali u proseku svakih 100.000 godina. To bi svakako obeshrabrilo bilo koji lagani evolutivni progres sa jednostavnijih formi zivota do visoke inteligencije.

Takodje, dinamicke studije Jacques-a Laskar-a i Philipp-a Robutel-a (Bureau des Longitudes, Paris) pokazale su da stenovite planete, slicne Zemlji, pokazuju haoticne varijacije u orbitalnom nagibu, sto bi dovelo do drasticnih klimatskih promena. Srecom, haoticne tendencije Zemaljske orbite su prigusene plimskim uticajem Meseca. Bez relativno velikog satelita, Zemlja bi iskusila mnogo vece varijacije osovinskog nagiba, slicne Marsovskim, verovatno velikih u intervalu od 20 ^o do 60 ^o. To bi izazvalo ekstremne varijacije u sezonskom ciklusu.

Prepustamo svakom da zamisli kako takav nered moze uticati na evoluciju zivota i na sansu pojave inteligencije. Biolozi veruju da promene i nastupanje nepovoljnih uslova, proizvode nove, raznovrsne, prilagodljive vrste. Na primer, Paul Hoffman (Harvard) sa trojicom kolega je predlozio 1998. godine, da se serija ekstremno globalnih ledenih doba izmedju 760 i 550 miliona godina unazad, koje su mozda zaledile povrsine svih okeana cak i na ekvatoru, upravio bile te krize koje su dovele do izvanredne Prekambrijske eksplozije novih bioloskih vrsta u to vreme ili ubrzo nakon toga. Kobna velika izumiranja vrsta koja su sledila u geoloskoj istoriji Zemlje, bila su uvek prethodnica snaznih oporavaka zivota, koji su radjali vise novih vrsta nego sto ih je bilo ranije. I sama nasa pojava kao vrste tokom neuobicajenog sleda ledenih doba, se ponekad navodi kao moguci primer o evoluciji kojoj je prethodio klimatski ssok, vodeci ka prilagodljivosti i inteligenciji. Planeta sa "prevrtljivom" tj. kolebljivijim uglom ose rotacije, bi cak mozda i ubrzala stvari.

Ali, planetarne krize koje su ceste ili ekstremne mogle bi unistiti zivot, ili ga prikovati na niskom nivou. U svakom slucaju, nasa egzistencija sada i ovde izgleda da je slucajan rezultat odredjenog broja astronomskih koincidencija, koje se nisu mogle zamisliti 1961. godine.

Na koji bi nacin Vanzemaljci komunicirali?

Pretpostavimo da su vanzemaljske inteligencije retke ali da postoje. Da li mozemo ocekivati da komuniciraju sa nama radio signalima? Koliko procenata civilizacija su sposobne i zele da emituju signale na nacin da ih mi mozemo otkriti? Drugim recima, koja je velicina FC? Pristalice SETI, teze da veruju da je ovaj prcenat veliki: pre ili kasnije bilo koja tehnoloski razvijena civilizacija ce otkriti da je radio uspesan nacin komuniciranja preko astronomsih razdaljina, i odabrace da to cine.

Da li u ovoj tvrdnji ima naivnog antropocentrizma? Da li je razumno ocekivati da veoma razlicita bica na drugim planetama, cak i vrlo pametna i vesta, odaberu da prave radio teleskope? Mozda mi dovoljno ne cenimo istinsku razlicitost bioloske revolucije, ili cilj i opseg nauke i tehnologije koja je ostala nepoznata ili neistrazena od strane nauke. Radio moze biti beznadezno primitivan u poredjenju sa necim sto jos nismo otkrili.

Sa Fi i Fc kompletno nedefinisanim, ostajemo kod poslednje nepoznanice Drejkove jednacije: L ? prosecnim zivotnim vekom komunicirajucih civilizacija. I ovde naravno, pesimisti i optimisti stoje na suprotnim stanovistima.

Optimisti smatraju da stabilno, inteligentno drustvo moze trajati desetinama miliona godina, ako ne zauvek. Ova tvrdnja ce sigurno ublaziti efekat "uskog grla", ranije uocenog u Drejkovoj jednacini. Osim toga, dugo zivuce vrste mogu imati dosta vremena da se rasprostru ka mnogim zvezdama, uvecavajuci svoje prisustvo u svemiru. Pesimisti pak ukazuju da je covek otkrio radio tehnologiju pre samo nekoliko desetina godina, a ljudska vrsta je na granici da unisti samu sebe, ratnom tehnoligijom i porastom populacije, cak i za to kratko vreme. Ista ta tehnoloska moc, koja omogucava medjuzvezdanu komunikaciju, takodje omogucava i brzu samodestrukciju. Ali drugi opet ukazuju da covek-zivotinja (kao suprotnost ljudskoj civilizaciji) skoro da i ne bi mogao da se unisti u potpunosti, jer ljudi su veoma rasireni i sposobni, te grupice individualaca mogu naci nacina da prezive, cak i moguc nuklearni rat ili ekolosku katastrofu. Preziveli, takvi ljudi bi obnovili ljudski rod za nekoliko hiljada godina, a druga tehnoloska civilizacija bi se razvila daleko lakse nego prva. Mozda se to na Zemlji desavalo mnogo puta.

Moguce je da pesimisti vise isticu argumente koji se zasnivaju na sadasnjim posmatranjima: zemlja jos uvek nije preplavljena vanzemaljcima (na suprot nekim popularnim misljenjima). Ovo je mnogo studioznije posmatranje nego sto u prvi mah lici.

Visoko razvijena civilizacija koja traje stotinama miliona godina, imace puno vremena da se rasiri na svaku planetu u galaksiji, cak i u slucaju sporijeg razvoja u poredjenju sa nasim. Nagon da ispuni svu raspolozivu teritoriju izgleda da je univerzalna osobina zivih bica. Za sada, Zemlja ne daje ni znaka da je eventualno bila kolonizovana od strane visoke tehnologije u njenoj istoriji, a jos manje danas. Ovo je poznato kao Fermijev paradoks koji potice od nuklearnog fizicara Enrika fermi-ja koji se ranih 50-tih godina ovog veka zapitao "Gde su svi?"

UFO-lozi bi mogli odgovoriti da smo upravo sada preplavljeni vanzemaljcima. Ali, naucnici i drugi oprezni i temeljni istrazitelji koji su ispitivali UFO pokret, zakljucili su skoro apsolutno da se nista nije desilo, osim pogresnog ljudskog opazanja, ili namerne tvrdoglavosti i budalastine. Vise od 50 godina od njenog rodjenja UFO-logija ostaje neplodna, bez i jednog opipljivog rezultata uprkos bezbrojnim tvrdnjama o postojanju istih, sugerisuci nam da mozemo sedeti jos narednih 50 godina a ne propustiti nista, sto se tice UFO-logije.

Optimisti su odgovorili na Fermi-jev paradoks na mnostvo nacina. Mozda stvarno civilizovane kulture napustaju osvajanja, ili mozda nagon za osvajanjem ostaje bez energije nakon naseljavanja nekoliko hiljada planeta. Mozda mi zivimo u neinteresantnom podrucju galaksije i kao ekvivalent toj tvrdnji navodimo nenaseljene prostore u USA, u zemlji koja je kompletno naseljena, a u kojoj i sada mozes naci dosta mesta gde na vidiku nema ni jednog coveka. Ili su mozda vanzemaljci gusto naseljeni u nasoj "okolini" ali postuju (kao u "Zvezdanim stazama") naredjenje broj 1 "ne mesaj se" sa naseljenim planetama, koje cuvaju kao prirodni rezervat. To je takozvana "ZOO-hipoteza". Mozda je najverovatnije merilo to da su medjuzvezdana putovanja u svakom pogledu teska, kao sto i izgledaju, i toliko skupa u naporima i energiji da svako ko je za njih sposoban, ima pametnijih stvari da uradi sa svojim resursima, kao sto su istrazivanje svemira putem astronomije ili radija.

Ili mozda, cinjenica da vanzemaljci ne kampuju u tvojoj spavacoj sobi zaista znaci da smo sami u Mlecnom putu. Mozda je skoro svaka galaksija ili skoro u potpunosti jalova, ili je puna kao sipak. U tom slucaju mozemo ocekivati prve radio signale sa druge strane Mlecnog puta.

Uspeh se ne moze predvideti

I gde nas je to dovela dosadasnja analiza? Da li i dalje mozemo verovati da je N=L? Verovatno ne. A za N=0? Za mnoge ljude ti ekstremi su bitno neprihvatljivi, ali naravno, univerzum nije ljubazan da zivi prema nasim nadama i ocekivanjima. Mozda ima dosta istine u uzrecici da se nista ne desava samo jednom. Mozda su vanzemaljske civilizacije tamo negde i da pokusavaju da najave sebe putem radio emisija. Ali, njihov broj bi mogao biti veoma, veoma mali.

U predgovoru klnjizi "Ima li koga tamo" Frenk Drejk ja napisao da je zeleo da "pripremi odrasle koji razmisljaju, na ishod sadasnjih istrazivanja na blisko (opasno) otkrice signala vanzemaljske civilizacije. Takvo otkrice zaista ocekujem da vidim do 2000?te godine i ono ce duboko promeniti svet". To je bilo napisano onih dana kada je NASA neuspesne radio pretrage odlucila da napusti. U julu 1996. godine, na petoj internacionalnoj bioastronomskoj konferenciji na Kapri-ju, Drejk je priznao: "Mozda sam malo previse bio optimista. Uspeh se ne moze predvideti". Cocconi i Morrison, su mu to odavno rekli u njihovom clanku objavljenom 1959. u casopisu "Nature": "Mogucnost uspeha je tesko odrediti, ali ako nikad ne budes istrazivao, sanse za uspeh su NULA".

U medjuvremenu, Drejkova jednacina jos uvek stoji kao najpoznatija ikona jednog od najdalekoseznijih nastojanja inteligentne vrste na Zemlji: potragom za drugim stanovnicima mracnih pustosi kosmosa, kao i za sire jos izglednije mesto u svemiru i vremenu i spoznaji o znacaju zivota. Vanzemaljska formula je sluzila nasim naporima, dobro obezbedjujuci razumnu polaznu osnovu za istrazivanje, usredsredjujuci nasu paznju na zaista bitnim stvarima, definisuci jasno vidljiv cilj.

Od tog cilja smo daleko. Prvi faktor, R, bio je poznat desetinama godina, a sada dolazimo u kostac sa drugim, Fp. To nas ostavlja sa dva osrednja znaka pitanja i tri velika ? i sa mnostvom spekulacija. Ali, mozda Drejkova jednacina nece biti resena uopste. Njena prava vrednost mozda lezi u tim za razmisljanje provokativnim znacima pitanja. Neizvesnost i znatizelja ce "gurati" istrazivanja u godinama koje dolaze. Mozda stvarna vrednost SETI i ne lezi u dobijanju odgovora Da ili Ne, vec da nam pomogne da otkrijemo vise o sebi samima.

U Novom Sadu, avgusta 1999. godine

 

---

Najčuvenija formula astrobiologije

 

Fermijev paradoks: gde su vanzemaljci?

Fermijev paradoks i astrobiolozi

FERMIJEVO PITANJE

---