Astronautika: istorija

 

'Венера-15' i 'Венера-16'
Radarsko snimanje površine Venere: 1982-1983.

U istraživanju planeta i njihovih tajanstvenih meseci pristalica sam orbitera, pa šta košta da košta. Još ako ima i neka subsonda – puna šaka brade. Ali ima jedan mesec koji se krije iza oblaka – to je Titan. Za njega, očito je da orbiter nije rešenje. Ali da li je baš tako? I Venera je sakrivena iza sloja oblaka, pa imamo vrlo precizne mape njene površine. To su prve uradile sovjetske sonde 'Венера-15 i -16' – one su ušle u orbitu i snimale – radarom! Kako je to prošlo?

Ove godine sam najviše pisao o Veneri[1]. Oduševljen sam idejama i veštinom koje su Sovjeti (i Amerikanci) plasirali proučavajući planetu koju od vajkada zovemo Sesrtom Zemljinom. Nijedna unutrašnja planeta ne nalazi se toliko daleko u realnosti od one slike koju su ljudi imali o njoj u prošlosti – zamišljali su je prekrivenu okeanima, džunglom, bogatu živim svetom, a ona je zapravo najbliža našoj slici pakla – s temperaturom od 500°C i pritiskom od 100 atmosfera. Zato sam čitav serijal i nazvao 'Venera – krivo ogledalo Zemlje'.

vinjeta

Do početka 80-ih godina, postignuta je većina ciljeva postavljenih pred lendere serije 'Venera'. Stoga su u junu 1983. na Veneru poslate dve nove kosmičke stanice, opremljene, umesto lenderima, velikim radarskim antenama, sa ciljem da kartografišu površinu planete u dijapazonu radio talasa. Letovi obeju stanica bili su vrlo uspešni. Kroz gustu atmosferu Venere snimljen je reljef površine i napravljena karta od 30° severne širine do polova u rezoluciji oko 1-2 km.

PRODIRANJE KROZ VENERIN POKROV

Nakon 11 uzastopnih uspešnih lansiranja na Veneru od 1967, uključujući šest teških lendera nove generacije 'Venera-9, -10, -11, -12, -13 i -14', Sovjetski Savez je odlučio da 1983. pošalje u orbitu Venere stanice sa radarskim sistemima za pravljenja slika. 1978. godine američka orbitna stanica 'Pioneer Venus 1' je prikupila altimetrijske podatke – radarska merenja visina na površini planeta, ali sa vrlo niskom rezolucijom od svega 150 km. Tek u uskom ekvatorijalnom pojasu, radio-visinomer, koji je radio u bočnom režimu, dobio je topografije sa rezoluciom od 30 km. Ti podaci su 1981. korišćeni za odabir mesta slijetanja za 'Venere-13 i-14'. Godine 1983. orbitni radari su trebali da se iskoriste za snimanje Venere pomoću bistatičke radarske metode radi mapiranja najmanje 25% površine planete u rezoluciji od 2 km ili više.

Venera 1
Orbiteri 'Venera-15' i 'Venera-16'
 bili su identični. Predstavljali su 'Lavočkinovu' četvrtu generaciju sondi za Mars i Veneru, pa su nosile oznaku '4MV'.

Venera je postala manje-više 'crvena planeta', koju je istraživao gotovo isključivo Sovjetski Savez. Prošlo je više od deset godina nakon istraživačkog leta 'Marinera-5' 1967. godine, pre no što su Sjedinjene Države 1978. godine ponovno pokrenule dve male sonde 'Pioneer-Venus' uglavnom sa ciljem proučavanja atmosfere i jonosfere. Ali istovremeno, Sjedinjene Države su razvijale i program radarskog kartografisanja VOIR[2](Venus Orbiting Imaging Radar).

NPO 'Lavočkin' iz Himkija je od 1976. godine počeo da radi na stvaranju sonde za snimanje i pravljenje mape Venere u radijskom rasponu, posebno nakon dobijanja pionirskih lokalnih površinskih slika metodom bistatičkog lociranja koristeći orbitere 'Venera-9[3] i -10'. Sovjetski Savez je žurio da izvede program mapiranja Venere pre Amerikanaca. Kao što su pokazali kasniji događaji, sovjetski inženjeri nisu morali da se trkaju sa Amerikancima, jer je 1981. godine program VOIR otkazan i zamenjen jeftinijim programom 'Magellan', koji SAD nisu uspele da lansiraju sve do 1989. godine. U osnovi, sve što je 'Lavočkin' trebalo da učini jeste da na već proverenim letilicama zameni lender sa radarom sa bočnim skeniranjem (synthetic-aperture radar, SAR), radi dobijanja slike površine planete i preciziranja njenih električnih svojstava, kao i da doda radarski visinomer za topografska snimanja duž projekcije putanje na površinu. No, modifikacija kosmičke stanice koja je potrebna u te svrhe bila je povezana s potrebom za izvesnim tehnološkim poboljšanjima.

Коsmičke stanice, lansirane na Veneru u 1983.
1. kosmička stanica
'Венера-15' (4V-2 №860)
    Namena stanice
    Оrbitalna kosmička stanica za radiosnimanje Venere
    Zemlja/Proizvođač
    SSSR / NPO 'Lavočkin'
    Raketa-nosač
    'Proton-К'
    Datum/Kosmodrom
    2. juna 1983 g., 02:38: (Bajkonur)
    Datum ulaska u orbitu
    10. оktobar 1983 g.
    Datum kraja programa
    Маrt 1985 g.
    Rezultat
    Uspeh, izvršeno prvo radarsko kartografisanje površine Venere
2. kosmička stanica
'Венера-15' (4V-2 №861)
    Namena stanice
    Оrbitalna kosmička stanica za istraživanje Venere
    Zemlja/Proizvođač
    SSSR / NPO 'Lavočkin'
    Raketa-nosač
    'Proton-К'
    Datum/Kosmodrom
    7. jun 1983 g./02:32:00 (Bajkonur)
    Datum ulaska u orbitu
    14. оktobar 1983 g.
    Datum kraja programa
    28. mаj 1985 g.
    Rezultat
    Uspeh, izvršeno radarsko kartografisanje površine Venere
Коsmičke stanice, lansirane na Veneru u 1983.
 


Venera 2
Kosmička stanica 'Venera-15'
. Iznad instrumentnog otseka i cilindručnog rezervoara sa gorivom postavljen je radar sa sintetizovanim otvorom, nagnut za 10° u odnosu na vertikalnu osu, i radarski visinomer (mali tanjir).

Godine 1979, u Sjedinjenim Državama su počele da kruže glasine o nadolazećem sovjetskom programu za radarsko snimanje površine Venere, pa je NASA pokušala da dobije dodatna sredstva za program VOIR. Budući da su bili dobro upoznati s teškim orbitnim radarima koje su nosili sateliti 'US-A' (rus. Управляемый Спутник Активный, 17F16K), ili kako su ih na zapad zvali RORSAT, sa ugrađenom nuklearnom instalacijom[4], koji je Sovjetski Savez koristio za praćenje NATO mornarice, većina promatrača u Sjedinjenim Državama nije verovala da SSSR poseduje tehnologiju za izradu lakih bočnih skenera (radar sa sintetizovanim otvorom). U međuvremenu, stvarna bitka sovjetskih stručnjaka vodila se na inženjerskom frontu kako bi se zadovoljili, posebno, zahtevi za uređajima za snimanje i čuvanje podataka, kao i za računarskim uređajima. Stoga je lansiranje odgođeno sa 1981. na 1983, ali je zato na kraju lansiranje bilo vrlo dobro pripremljeno i uspešno izvedeno.

KOSMIČKA STANICA

Venera 3
Automatska međuplanetna stanica 'Venera-15'1 – tanjir paraboličkog tanjira radara za bočno skeniranje (radar sa sintetizovanim otvorom); 2 – usmerena antena za slanje informacija na Zemlju Ø2,6 m; 
3 – antena radarskog visinometra Ø1 m.

'Venera-15' i 'Venera-16' su bile prve u nizu orbitnih stanica od 'Venere-9 i -10' koje su morale da budu bitno modifikovane. Korpus je bio produžen za 1 metar da bi se smestilo 1300 kg goriva za uvođenje tako teških kosmičkih stanica u orbitu oko Venere. Težina azota za sistem orijentacije povećana je sa 36 na 114 kg kako bi se osigurao dovoljno velik broj promena položaja stanice u prostoru, u skladu s ciljevima programa. Sa spoljnje strane dodata su još dva solarna panela za dodatnu snagu neophodnu za rad radar. Prečnik parabolične komunikacione antene je povećan za 1 metar (ukupno 2,6 m), a brzina prenosa podataka je povećana sa 6 na 108 kbit/s. Pored toga, novi telemetrijski sistem u dijapazonu od 5 cm korišćen je za komunikaciju sa zemaljskim stanicama opremljenim antenama prečnika 64 i 70 m, čak i kada je Venera bila udaljena 270 mil. km.

Konstruktivno, kosmička stanica je uopšteno bila identična svojim prethodnicima. Korpus je činio cilindar prečnika 1,1 m i dužine 5 m. Na vrhu je umesto lendera, ugrađena parabolična radarska antena SAR veličine 1,4×6,0 metara. Ukupna težina sistema SAR iznosila je 298,6 kg. U blizini SAR-a postavljena je parabolična antena visinomjera promera 1 m. Električna osa antene radarskog visinomera bila je usmerena duž uzdužne ose kosmičke stanice i upravljena u zamišljeni centar planete, a SAR je odstupio od ovog smera za 10°. Shodno tome, radio-visinomer je bio usmeren duž lokalne vertikale, a SAR je bio usmeren pod uglom od 10° od nje.

Venera 4
Šema radarskog snimanja
.
Antena visinomera je usmerena vertikalno i direktno meri visinu SO orbitera u odnosu na prosečan nivo površine u osvetljenoj površini 2 pod njim. Radarska antena je otklonjena od vertikale i bočno od ravni orbite. Ona periodično 'osvetljava' deo površine 1 unutar uzorka zračenja. Elementi njegove površine nalaze se na različitim udaljenostima od letilice S i imaju u odnosu na nju relativno različitu radijalnu brzinu. Kao rezultat toga, primljeni signali se različito odbijaju i menjaju frekvenciju zbog Doplerovog efekta. Naprimer, tačka A je bliža sondi nego tačka B, pa odbijeni signali dolaze ranije. Istovremeno se tačka C približava aparatu, a signali od njega imaju veću frekvenciju nego od tačke D, koja se odaljava. Razlike u kašnjenju odbijenih signala i u doplerovskom pomaku njihove frekvencije koriste se za izradu 'kadra' radarske slike. Odvojeni kadrovu dobijni kako se kosmički aparat kreće, kombinovani su u kontinuiranu traku. 2 – trag antene radio-visinomera. Istaknut je stavka dozvole.

Lansirna težina:

-       'Venera-15' – 5250 kg;

-       'Venera-16' – 5300 kg;

Težina goriva:

-       'Venera-15' – 2443 kg;

-       'Venera-16' – 2520 kg;

Korisni teret:

Radar sa sintetizovanim otvorom (SAR) 'Poljus-V', koji je radio na talasnoj dužini od 8 cm;
Toplotni infracrveni Furierov spektrometar od 6 do 35 μm (IKSI, GDR-SSSR);
Senzori kosmičkog zračenja (6);
Detektori solarne plazme;
Magnetometar (Austrija);
Radiopredajnici za sprovođenje merenja.

Venera 5
Šematski prikaz 'Venere-15'
. Centralni valjak je imao visinu od 5 m i prečnik 1,1 m, sa radarskom antenom visine 1,4 m.

Venera 6
Radarska antena 'Venere-15'
. Čitav sistem je konstruisao tim dr O.N. Ržige sa Instituta radiotehnike i elektronike (IRE). Radar je 'osvetljavao' delove površine mikrotalasnim zrakom u trajanju od 3,9 ms.

Sistemi SAR-a i visinometra su koristili iste komponente, ne računajući antene. Svakih 0,3 sekunde elektronika je prebacivala 80-vatnu TWTA elektrovakuumsku lampu (na ruskom, to je 'Лампа Бегущей Волны', ЛБВ) sa antene na antenu. Brodski računar je kontroliralo njihov rad i redosled operacija. SAR antena je mogla da ozrači tlo u trajanju od 3,9 milisekundi sa 20 ponavljanja 127 faznih pomaka za kodiranje signala normalno na ravan orbite. Kretanje orbitera tokom ovog vremenskog intervala omogućavalo je pokrivanje područja ekvivalentnog promatranju virtualnom antenom od 70 metara. Nakon svakog prenosa antena se prebacivala na prijem, tokom kojeg su digitalizovane veličine i faze reflektovanji radarskih impulsa, a podaci beleženi u obliku 2540 složenih brojeva (4 bajta stvarno, 4 bajta imaginarno) u RAM memoriju. Da bi se održao radarski ciklus emisije na svakih 0,3 sekunde, podaci su čitani redom i snimani na dva magnetofona. To je osiguralo potrebnu količinu informacija dobivenih u 16 minuta topografskog snimanja tokom prolaska kroz periapsis. Za svaki takav prolaz akumulirano je oko 3200 slika, tvoreći traku teritorije dimenzija 120×7500 km[5]. Podaci primljeni na Zemlji unutar svakih 3,9 milisekundi razdvajani su vremenskim kašnjenjem, a nakon toga obrađivani kako bi se nadoknadili atmosferski, geometrijski i orbitni efekti. Pojedinačne slike dobijane pri svakom prolasku zatim su sakupljene u obliku traka koji odražavaju reljef površine Venere – planine, korita, padine i druge nehomogenosti, kao i njegovu sposobnost emisije i dielektrična svojstva.

Venera 7
Delovi traka površine Venere, dobijene u prvoj seansi snimanja 16. oktobra 1983. orbiterom 'Venera-15'. Horizontalno je u stepenima prikazana orbitna dužina, računata od pericentra orbite, a po vertikali je data orbitna širina, računata od ravni orbite. Letilica se kretala s leva na desno.

Tokom merenja visine, antena je odašiljala kodni niz od 31 impulsa u trajanju od 1,54 mikrosekunde svaki. Nakon slanja, antena je prebacivana na prijemnik, koji je tokom 0,67 milisekundi snimao signale odbijene od površine. Оvalnо područje pokrivenosti snopa visinomera dostizalo je 70 km duž putanje i 40 km u normalnom pravcu. Nakon obrade reflektovanog signala, podaci su snimljeni na magnetofonsku traku radi daljnjeg prenos na Zemlju i naknadnu obradu kako bi se uklonile distorzije povezane s atmosferskim, geometrijskim i orbitnim efektima koji utiču na tačnost određivanja visine. Sve dok elementi orbite nisu bili precizno određeni, koristio se režim niske rezolucije, a nakon njihovog tačnog određivanja aparatura orbitera je prebačena na režim visoke rezolucije. U kombinaciji sa analizom Doplerovog frekventnog pomaka signala, režim visoke rezolucije smanjio je područje pokrivanja na 10 km sa greškom od oko 1 km. Tačnost određivanja visine iznosila je ~50 metara.

Na obe kosmičke stanice takođe je bio instaliran infracrveni Fourierov spektrometar koji je proizvela Nemačka Demokratska Republika. Spektrometar je težio 35 kg i, kako se i očekivalo, pružio je veću spektralnu rezoluciju od infracrvenog radiometra instaliranog na Nasinom 'Pioneeru-12'. On je podelio spektar na više od 256 kanala, pokrivajući raspon od 6 do 35 mikrona. Vidno polje mu je bilo 100×100 km. Spektrometar je omogućio prenos 60 kompletnih spektara tokom svakog periapsisa. Svrha eksperimenta je bilo merenje temperaturnog profila atmosfere u visinskom rasponu od 90 do 65 km u liniji ugljenikovog dioksida 15 μm, temperaturu gornjeg sloja oblaka, sadržaj aerosola, sumpornog dioksida i vodene pare u atmosferi, kao i dobijanje podataka o toplotnoj strukturi i dinamici prosečne atmosfere i oblaka.

Instrumenti za proučavanje kozmičkih zraka i Sunčevog vetra bili su isti kao što su leteli na svakoj do tada kosmičkoj stanici porodice 'Venera', počevši od 'Venere-1'.

OPIS MISIJE

'Venera-15' je lansirana 2. juna 1983. godine pomoću rakete 'Proton-K'. Izvršene su dve korekcije trajektorije – 10. juna i zatim 1. oktobra pre ulaska u orbitu oko Venere 10. oktobra. 'Venera-16' je lansirana 7. juna, izvršila je korekciju putanje 15. juna a zatim 5. oktobra, i u orbitu je ušla 14. oktobra.

Venera 8
Orbite radarskih sondi.

Orbitne ravni ovih stanica bile su nagnute jedna prema drugoj pod uglom od oko 4°, tako da je svako područje koje promaši jedna stanica prekrivala druga. 17. oktobra je korigovana orbita 'Venere-15', a 22. oktobra 'Venere-16'. Svaka radna orbita je bila nagnuta za 87,5° prema ravni ekvatora s periapsisom od 1000 km i apoapsisom od oko 65.000 km, sa orbitnim periodom od oko 24 sata. Periapsisi su bili smešteni na 62° s. š., a pri svakom prolasku formirana je slika površine duž luka od 70 stepeni. Obe stanice su započele svoj naučni rad 11. novembra. Kako bi sačuvali periapsis, motori su se povremeno uključivali kako bi prilagodili položaj usmerene parabolične antene prema opadajućem uglu Sunce-stanica-Zemlja i održavali interval od tri sata između prolazaka stanica kroz periapsise orbita.

Venera 9
Visinske razlike prema merenjima visinomera na stanicama 'Venera-15' i 'Venera-16'. Ravnica Lakshmi je s leve strane (Obrada Instituta za radio-elektroniku RAN).

Mapiranje i površinska altimetrija obično su počinjali na 80°C s.š. tokom kretanja ka polu i nastavljalo se nakon preleta iznad pola na 30 stepeni severne širine. Izrada radarskih slika odvijala se kontinuirano, a najbolja rezolucija je iznosila oko 1 km. Podaci prikupljeni tokom svakog 16-minutnog prolaska kroz periapsis, čuvali se na magnetofonu, a zatim svakodnevno reprodukovali na Zemlju tokom 100-minutne komunikacione sesije, do sledećeg periapsisa. Tokom 24-časovnog intervala, Venera se okrene oko svoje ose za 1,48°, pa su uzastopno snimljene trake slika prekrivale jedna drugu. Ovom brzinom trebalo je 8 meseci da se pokriju sve geografske dužine. Tokom izvođenja programa izvršeno je nekoliko korekcija orbite kako bi se održao njen oblik i period. U junu 1984, Venera se našla iza Sunca, gledano sa Zemlje. Ovakav raspored nebeskih tela otvorio je mogućnost sprovođenja radio-okultacijskih istraživanja za proučavanje solarne i međuplanetne plazme. Nakon prolaska kroz gornji čvor, orbitna ravana stanice 'Venera-16' zakrenuta je za 20° u odnosu na orbitalnu ravninu partnerske stanice kako bi se izvršio topografski pregled preskočenih područja, a ubrzo nakon 10. jula karta je bila konačno dovršena.

Venera 10
Računarski sistem za obradu podataka s radara 'Venere-15 i 16'.

Na orbiterima je beležen odbijeni signal – radiohologram. Njihova slika je dešifrovana primenom Fourierovih transformacija. S tim ciljem, Instituta radiotehnike i elektronike (IRE) razvio je tehniku obrade signala na specijaliziranom digitalnom procesoru, stvorenom u saradnji s Institutom za elektronskih upravljivih mašina. Zajedno s malim računarom SM-4, Fourierov procesor je predstavljao osnovu računarskog centra za obradu podataka sa 'Venera'. Stvaranje slika je moglo da se prati na TV ekranu.

Obe kosmičke stanice su bile u mogućnosti da zajedno formiraju sliku površine planeta od 30° s.š. do severnog pola s preklapanjem od 25%. Rezolucija od 1-2 km bila je blizu rezolucije 300-metarskog radio-teleskopa Arecibo, ali je on bio ograničen na ekvatorijalne geografske širine i nije mogao da pratiti slike površine sa altimetrijskim podacima.

U martu 1985, 'Venera-15' je potrošila gas sistema za kontrolu orijentacije, dok je 'Venera-16' nastavila da prenosi podatke sve do 28. maja te godine. Nije pokušavano menjanje orbita kako bi se postigla bolja rezolucija ili povećala površina snimanja.

REZULTATI

Tokom zajedničkog rada dveju stanica dobijene su slike površine Venere od 30° s.š. do severnog pola sa rezolucijom od 1 do 2 km. Montažom obrađenih satelitskih slika omogućena je izrada karte severne polulopte u razmeri 1:5.000.000, koja je pokrivala 25% površine planeta. Dobijeni rezultati su potvrdili da najveća povišenja na Veneri imaju visinu od 4 km.

Radarsko snimanje i mapiranje Venere dovelo je do važnih otkrića topografije i površinskih svojstava planete. Otkrivene su nove vrste površinskih struktura sa karakterističnim osobenostima:

  • coronae – velike kružne ili ovalne formacije s dubokim koncentričnim prstenovima, sa tragovima tektonskihi vulkanskih aktivnosti;
  • farra – ravne, gotovo okrugle vulkanske tvorevine, koje podsećaju na palačinke, neke sa središnjim kalderama, prečnika 20-50 km;
  • arachnoidae – velike kupole s radijalnim pukotinama oblika paukove mreže;
  • tesserae – velika područja s dugim planinskim lancima i dolinama.

Venera 11
Primeri reljefnih oblika površine Venere prema radarskim merenjima stanica 'Venera-15' i 'Venera-16'Coronae Anahit i Pomonatesseraa Fortunearachnoidae u ravnici Beregini i krater Duncan (obrada Instituta za radio-elektroniku RAN)

Na slikama površine planete obuhvaćene istraživanjem 'Venere-15' i 'Venere-16' pronađeno je oko 30 corona i 80 arachnoida. Formacije tipa corona takođe su uočene na slikama dobijenim radijskim teleskopom Arecibo, a pretpostavljalo se da su to udarne strukture ispunjene lavom. Rezultati satelitskih radarskih istraživanja pružali su razlog vjerovanju da su korona, kupola i arahnoid površinska manifestacija zagrijavanja nepomične kore plaštom plašta, jer nije bilo očiglednih dokaza tektonike ploča. Na Zemlji nema direktnih analoga takvim formacijama. Tesseri su se pokazali kao najstarija područja planete i često su ih prekrivali tokovi lave.

Čak i ako bi se neki veliki objekt, koji prodire u Venerinu atmosferu, raspao pre sudara s površinom, to bi moglo da stvori takav udarni talas koji bi ostavio primetan trag na površini. Na istraživanom području je otkriveno oko 150 kratera. Analiza njihovih karakteristika je ukazivala na skorašnje vreme tih formacija, oko 750 +/- 250 miliona godina, što je bilo u skladu sa idejom katastrofalnih geoloških procesa.

Pomoću visinomera su dobijeni brojni podaci o topografiji severne polutke, koji su u kombinaciji sa radarskim podacima omogućili konstrukciju detaljnih karata površine Venere.

Venera 12
Kartografija ravnice Lakshmi sa planinama Maxwell i kaldera s desne strane (obrada Instituta za radio-elektroniku RAN)

Infracrveni spektrometar 'Venere-16' nije radio, ali na 'Veneri-15' isti instrument je funkcionisao u orbiti dva meseca, sve do kraja misije. U spektrima su se lepo razlikovale linije ugljen-dioksida, vodene pare, sumpor-dioksida i aerosola sumporne kiseline. Ovim podacima je potvrđeno da se u gornjim slojevima oblaka većina čestica sastoji od 75-85% rastvora sumporne kiseline. Oblaci su primećeni na visinama od 70 do 47 km, ali u polarnoj regiji njihova gornja granica bila je 5-8 km niža, a atmosfera iznad 60 km bila je toplija nego u ekvatorijalnoj regiji. U spektru nisu uočene osobenosti koje bi sugerisale prisutnost organskih jedinjenja.

Venera 13
Podaci infracrvenog spektra 'Venere-15'.

Venera 14
Površina Venere snimljena radarom sovjetskih sondi 'Venera-15' i 'Venera-16'. Mozaik napravljen između oktobra 1983. i jula 1984. prikazuje severni pol.

NOVA IMENA NA KARTI VENERE

'Venera-15' i 'Venera-16' su otkrile dva nova tipa strukture reljefa, koja su nazvana 'kruna' ('corona', prstenaste strukture veličine od 150 do 600 km) 'tessera' (strukture od naizmeničnih grebena i dolina, na slikama nalik na parket). Detalji na površini Venere koje su otkrile stanice 'Venera-15' i 'Venera-16', Međunarodni astronomski savez (IAU), u skladu s uobičajenim postupkom u takvim slučajevima, dobili su imena. Izabrani su iz posebne kartografske banke imena, koja je posebno sadržavala imena heroina epskih dela naroda SSSR-a, odobrena od strane nomenklaturne komisije pri Astronomskom veću Akademije nauka SSSR-a. Nazivi detalja reljefa koje su otkrile sonde 'Venera-15 i 16' odobreni su na XIX. skupštini IAU u New Delhiju (1985) i XXI skupština IAU u Buenos Airesu (1991) Mnoga od tih imena se pojavilo na kartama cirkumpolarne regije Venere.

Venera 15
Radarski snimač Venere – 'Venera-15'.

 

[1] Prvo sam napisao o američkom 'Marineru IV', a usledile su priče 'Venera - krivo ogledalo Zemlje' i 'Sovjetsko istrazivanje Venere'.

[2] Sonda je trebalo da bude lansirana sa spejs-šatla 1984. sa zadatkom da uz pomoć mikrotalasnog radara snime oko 50% površine. Tokom priprema apetiti su porasli, pa se razmišljalo o ugradnji moćnijeg radara, kao i o pokrivanja čitave planete za 126 dana. Nažalost, misija je otkazana 1981. zbog prekoračenja budžeta, i zamenjena manje ambicioznom, koja je dobila naziv 'Magellan'.

[3] Sonda lansirana u junu 1975. sastojala se od orbitera i lendera. Imala je 4936 kg. Orbiter je bila prva letilica koja je ušla u orbitu Venere, a lender, težak 1560 kg, bio je prvi koji je poslao sliku panorame sa površine druge planete. Orbiter je radio 158 dana, a lender – predviđen da izdrži 100 atm – 53 minuta. Pet dana posle nje, lansiran je i praktično identični aparat 'Venera-10'.

[4] Pošto se radarski signal odbijen od cilja umanjuje obrnuto proporcionalno četvrtom stepenu rastojanja, da bi dobro radili, sateliti 'US-A' su morali da budu smešteni na nisku orbitu. Ako bi imali velike solarne panele, njihova orbita bi se brzo raspala jer bi paneli kočili zbog prolaska kroz slojeve atmosfere. Uz to, sateliti bi bili beskorisni u senci. Zato su dobili uranijumske nuklearne reaktore BES-5električne snage od 1,3-5 kW. Poslednji 'US-A' je lansiran 1988.

[5] Prvi put je pri radarskom kartografisanju površine Venere brzina prijema naučnih informacija je iznosila oko 100 kB/s.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži