Astronautika: misije

Nakon Urana i Neptuna, Merkur nam je najmanje poznata planeta u Sunčevom sistemu. Posetile su je samo dve američke sonde do sada, 'Mariner 10' i 'MESSENGER'. No na putu je i treća misija: Sonda 'BepiColombo', nastala u dogovoru između Evropske svemirske agencije (ESA) i japanske svemirske agencije (JAXA). U stvarnosti, 'BepiColombo' je vrlo posebna misija jer je ne čini jedna sonda, već dve, MPO i MMO ('Mio'), koje će od 2025. kružiti oko Merkura s ciljem otkrivanja njegovih tajni. Osim ove dve sonde, 'BepiColombo' ima i treći modul, MTM, zadužen za dovođenje dve pomenute letilica u blizinu najbliže planete Suncu. 'BepiColombo' je lansiran 20. oktobra 2018. u 03:45 po našem uz pomoć 'Ariane 5 ECA' u misiji VA245 s rampe ELA-3 u Kourou (Francuska Gijana). Uprkos tome što ga je lansirala moćna 'Ariane 5', 'BepiColombo' je ipak morao da proleti pored Zemlje (april 2020.), dva puta pored Venere (oktobar 2020. i avgust '21.) i šest puta pored Merkura kako bi na kraju ušao u orbitu oko cilja. 'BepiColombo' je prva evropska sonda koja će istraživati Merkur, pa već sada možemo reći da je ESA uspešno poslala kosmičke letilice na sve planete u unutrašnjem Sunčevom sistemu.

Nasine misije 'Mariner 10' i 'MESSENGER' su otkrile da je Merkur ustvari ogromno jezgro gvožđa i nikla okruženo vrlo tankim plaštom i korom. Kako je mogla da nastane takva planeta? Prosečna gustina Merkura veća je od gustine Venere, a među stenovitim planetama nadmašuje ga jedino Zemlja, uprkos činjenice da manja masa Merkura sprečava da se unutrašnji minerali komprimuju kao u slučaju Venere i Zemlje. Velika gustina je posledica ogromne veličine jezgra, koje se nalazi samo 400 km ispod površine. Jezgro ima, poput Zemlje, istopljeni spoljnji deo i čvrsti unutrašnji deo. Kao i na našoj planeti, spoljnje jezgro od tečnog gvožđa i nikla je odgovorno za stvaranje dipolnog magnetnog polja. Magnetosfera Merkura, koja se od ose rotacije nalazi narastojanju jednakom 20% udaljenosti od planete, otprilike je sto puta slabijeg intenziteta od Zemljine, što u kombinaciji sa malom udaljenošću Merkura od Sunca znači da jedva može da kontroliše solarni vetar. Ta interakcija sa solarnim vetrom stvara indukciono polje u jezgru veličine analognoj veličini planetarnog polja. Fosilno magnetno polje otkriveno u kori ukazuje da je pre otprilike 3,8 milijardi godina Merkurova magnetosfera morala biti usporediva s današnjom Zemljom.