Astronautika: misije

DEO MESECA U SSSR-U:
pola veka od 'Луне 16'

Mala loptasta kapsula visila je s padobrana na nebu kazahstanske stepe. Gledajući je, bilo je gotovo nemoguće zamisliti da je pre samo nekoliko minuta proletela kroz gornje slojeve Zemljine atmosfere ogromnom brzinom od 11 km/s. Zahvaljujući svojoj putanji, kapsula se brzo zaustavila, podvrgnuvši se brutalnom usporavanju od preko 300 g od kojeg bi svako ljudsko biće bilo pretvoreno u gulaš. Ali unutra nisu bili kosmonauti. Njihovo mesto je zauzimao 101 gram prašine i peska koji su poticali ni manje ni više nego sa Meseca. Bio je 24. septembar 1970. kada je u 08:26 po lokalnom kapsula sa svojim vanzemaljskim teretom dotakne tlo, oko 80 kilometara jugoistočno od grada Džezkazgana u Kazahstanu.

Kao što sam već pisao u nekim ranijim pričana, ova godina je godina donošenja uzoraka s drugih nebeskih tela na Zemlju. Očekuje se prašina sa asteroida, a počeće i pripreme za prikupljanje uzoraka i sa Marsa i Meseca. To će za sada, a i za podosta posle toga, obavljati naši pametni roboti, pa je red da napišem nešto o pionirskoj misiji iz te oblasti koja je prva donela pesak s Meseca. Od tada je prošlo tačno pola veka…

Kapsula, ili kako su to Rusi slikovito nazivali 'возвращаемый аппарат', bila je deo sonde E-8-5 №406, svetu poznatije kao 'Луна 16'. Naravno, to nisu bili prvi lunаrni uzorci koji su stigli na Zemlju. Posade 'Apolla 11' i 'Apolla 12' već su se vratile s pozamašnom količinom kamenja i Mesečevog regolita[1]. Ali ovo je bio prvi put da je jedna robotska automatska sonda postigla takav podvig. Doći dotle nije bilo lako. Sovjetskom Savezu je bilo potrebno šest pokušaja da to postigne, ali su na kraju uspeli. Prethodnih pet misija sondi tipa E-8-5 završilo se neuspehom, od čega četiri zbog kvarova četvorostepene rakete 'Протон-К/Д' tokom lansiranja. Samo je 'Луна-15' (E-8-5 #401) stigla do našeg satelita – neobično, otprilike u isto vrijeme kada su Armstrong i Aldrin kročili na naš satelit – ali se srušila na površinu.

Uspeh 'Лунe 16' bio je preko potreban SSSR-u kako bi nekako sačuvali obraz nakon ponižavajućegporaza u Trci za Mesec[2]. Sovjetski Savez je u to vreme već godinama naporno radio na programu slanja kosmonauta na Mesec, 'Н1-Л3', i drugom za slanje broda s posadom ali oko Meseca, 'Л1'. No, 1970. oba programa su de facto bila mrtva i održavala su se samo po inerciji. Nakon 'Apolla 11', SSSR je još jednom demantovao svoju nameru da istraži Mesec sa ljudima i insistirao da mu je cilj da koristi jeftinije i jednostavnije automatske sonde. Da bi podržao ovu posebnu 'Teoriju zavere', Sovjetski Savez je trebao da sprovede dva programa automatskih sondi, E-8 i E-8-5 ('E' se na ruskoj ćirilici čita kao 'Je'). Serija E-8 je bila poznata kao 'Лунoходи', dok je E-8-5 imala zadatak da donesu uzorke s Meseca na Zemlju. Kada je prvi 'Луноход'uspešno sleteo nakon 'Лунe 16', mnogi zapadni analitičari su zaključili da su oba programa, budući povezana, rođena u isto vreme kako bi pružila odgovor na američki program 'Apollo'. Zapravo, program sondi E-8 pojavio se mnogo ranije, 1965. godine, kao još jedan element u nizu brodova namenjenih istraživanju Meseca. Zapravo 'Лунoходи' misija E-8 – izvorno nazvanih sonde 'Л2'– rođeni su kao dio programa sa posadom 'Н1-Л3' a ne kao njegova alternativa. Zapravo, njegov cilj je bio izviđanje terena i navođenje sletanja ЛК-ovog lunarnog modula pomoću radio-fara. Bilo je čak zamisli da bi mogao da prevozi jedinog kosmonauta sa jednog mesta na drugo na površini[3].

[1] 'Apollo 11' je doneo 21,5 kg, a 'Apollo 12' 34 kg.

[2] Pisao sam nešto jednom o tome: 'Zašto su Sovjeti izgubili Moon Race'.

[3] Setio sam se da sam pre puno godina pisao i o ovom neverovatnom projektu.

Preuzmite e-knjigu u PDF formatu (22 stran2, 3,8 MB)