Korišćenje sovjetskih „Луноxода“ za kretanje
kosmonauta po Mesecu
Svi se sećamo misija sovjetskih rovera „Луноход“, robotskih vozila iz sedamdesetih koja su u dva navrata jezdila površinom. Ipak, ono što većini nije poznato to je da su ove bespilotne sonde prvobitno bile konstruisane za prevoz kosmonauta po površini Meseca, slično LRV roverima u misijama „Apollo“.
Kosmonaut koristi “Lunohod” kao transportno vozilo (Novosti Kosmonavtiki).
Embrion programa “Lunohoda”, u početku poznatog kao E-8 (na ruskom se izgovara kao „Je-8“), rođen je u konstruktorskim biroima OKБ-1Sergeja Koroljeva kao projekat koji treba da omogući prenošenje kosmonauta po površini Meseca u budućim lunarnim misijama koje su tada planirane. Kao i ostali elementi vezani za misije sa ljudskom posadom koji su izlazili iz biroa OKБ-1, program E-8 je uključivao visok stepen automatizacije koji je omogućavao sprovođenje misija bez velike potrebe ljudske intervencije.
Ali negde 1965. godine, svi planovi ОКБ-1 vezani za automatske sonde bili su prebačeni u Lavočkinov konstruktorski biro, tada pod rukovodstvom bivšeg Koroljevljevog zamenika Georgija Babakina.ОКБ-1 jednostavno nije bio u stanju da se nosi sa toliko posla[1]. 30. februara 1965. godine sovjetsko rukovodstvo je odobrilo razvoj projekta E-8, a već početkom 1966. pojavile su se prve skice rovera, sa dva osnovna cilja u vidu. Pod jedan, „Lunohodi“ su trebali da posluže za podrobno istraživanje zone sletanja pre dolaska kosmonauta. Pod dva, trebali su da služe i kao transportna sredstva da bi se kosmonauti manje umarali. Prema planovima lunarnog programa Н1-Л3Koroljevljevih inženjera iz ОКБ-1, lunarni modul ЛК (skraćenica od ruskogЛунный корабль, tj. lunarni brod) (11F94) spustio bi svog jedinog putnika na površinu samo nekoliko minuta nakon što bi odbacio svoj sletni stepen,„Блок Д“, dok bi ga drugi partner čekao u lunarnoj orbiti u “Союзу ЛОК”. Jedini član posade koji bi sleteo obukao bi skafander tipa “Кречет“ i izašao napolje da proučava oblast u blizini mesta sletanja.
Sovjetska lunarna ekspedicikona kosmička letilica Л3sastojala se od komandnog broda ЛОК (“Союз 7K-Л3”) (jedna od verzija “Союза”) i lendera ЛК. Л3 je trebalo da nosi 2 putnika i da bude lansiran superteškom raketom „N-1“. Četvrti stepen,„Блок Г“, trebalo je da čitav kompleks Л3(ЛОК+ЛК) pogura ka Mesecu. Kočioni mоtori petog stepena,„Блока Д“, spustili bi ЛК sa orbite oko Meseca na visinu od 4 km i usporili ga na oko 100 m/s. Odatle bi ЛК upalio svoje motore („Блок Е“) i meko sleteo na Mesec. „Блок Е“ bi takođe poslužio kao uzletni stepen za povratak ЛК u Mesečevu orbitu.
Model Koroljevljevoj lunarnog modula ЛK u muzeju kosmonautike u Moskvi (Eureka).
Lunarni modul ЛКsovjetskog lunarnog programa Н1-Л3. Modul je podeljen u dve celine: lunarni sletni uređaj (ЛПУ) ilunarni uzletni aparat (ЛВА)
Lunarni polutvrdi skafander „Кречет” je bio težak preko 90 kg. Omogućavao je operativni rad od ukupno 48 sati.
Pošto se plan učinio suviše rizičnim, predloženo je da se raketom “N-1” najpre lansira jedan ЛК bez posade koji bi poslužio kao rezervna letilica u slučaju da ЛК sa kosmonautom pretrpi nekakve probleme. Da bi prešao u drugi lunarni modul, kosmonaut je trebalo da koristi „Lunohod“ koji bi prethodno bio poslat u tu oblast da proučava njene karakterisitke. Pored toga, „Lunohod“ je trebalo da postavi nekoliko radiofarova za navođenje prvog ЛК prilikom sletanja u proverenu zonu (drugi ЛК bi koristio ili iste radiofarove ili one sa prvog broda).
Lunarni lender je takođe trebalo da ponese i nekoliko drugih sondi i automatskih vozila (Novosti Kosmonavtiki).
Model „Lunohoda“ u Muzeju kosmonautike u Moskvi (Eureka).
Konfiguracija serije E-8 iz 1966. godine imala je težinu od 1.600 kg na lunarnoj površini, od čega je oko 700 kg otpadalo na vozilo sa točkovima (prema konačnom dizajnu, finalna težina je iznosila oko 1.900 kg, od čega je “Lunohod 1” težio 756 kg a “Lunohod 2” 836 kg). Bili su lansirani raketama “Протон-K“ Čelomejevljevog biroa ОКБ-52, koje su kao dodatni stepen koristile Koroljevljev „Блок Д“, razvijen zamisije „Зонд/ 7K-Л1“[2]i „Н1-Л3“. Prema planu, radni vek prvih kopija trebalo je da iznosi do tri meseca[3], a ograničenje ja nametalo neprestano funkcionisanje sistema za regulaciju temperatrure u hermetičkom kontejneru („Lunohodov“ „kazan“). Da bi ublažili efekte niskih temperatura tokom lunarnih noći, „Lunohodi“ su koristili male radioizotopske grejače (termogeneratore) zasnovane na raspadu polonijuma-210.
„Lunohod“ je imao zadatak da snimi mesto sletanja prvog ЛК i proveri njegovo stanje nakon ateriranja. Tek tada je moglo biti dato zeleno svetlo za lansiranje misije da ljudskom posadom. Kasnije je trebalo da posredstvom kamera sa „Lunohoda“ na Zemlju budu slate televizijske slike sletanja lunarnog modula sa posadom. Direktan prenos sletanja na Mesec rađen sa Mesečeve površine! To je trebalo videti. Tokom trajanja misije, kosmonaut bi mogao da se popne na „Lunohod“ radi istraživanja okoline ili da se odveze do rezervnog ЛК. Tačno je da kosmonaut ne bi morao da brine da će mu vetar pokvariti frizuru, ne samo zbog toga što tamo nema vazduha, već i zato što bi „Lunohod“ mogao da razvije brzinu od samo 1,5 km/h. Tačno je da to nije neka impresivna brojka, ali ne zaboravimo da je glavna svrha rovera ipak bila da posluži kao sistem za eventualne hitne slučajeve.
Slika „Lunohoda“ iz 1966. godine. Tadašnja verzija je imala samo četiri točka (Novosti Kosmonavtiki).
„Lunohod“ je trebalo da bude iskorišćen za postavljanje radiofarove za navođenje prvog ЛК ka površini (na slici su obeleženi brojem 1) kao i za snimanje modula sa ljudskom posadom. Crteži iz NPO Lavočkina iz 1966. godine.
Za slučaj da treba da ponese kosmonauta, „Lunohod“ je pozadi imao platformu na koju bi se ovaj popeo. Tamo bi se nalazila i kontrolna tabla preko koje bi mogao da upravlja vozilom, mada bi upravljanje moglo da se obavlja i sa Zemlje u slučaju da se kosmonaut izgubi ili povredi. Putnik bi mogao da koristi i komunikacioni sistem na roveru za razgovor sa kontrolnim centrom misije.
Ako bi se ukazala potreba, kosmonaut bi mogao da pređe u rezervni brod (Novosti Kosmonavtike).
Ali to nije jedina uloga koju su “Lunohodi” trebali da igraju u lunarnom programu N1-L3 sletanja na Mesec. Postojao je predlog da je u kasnijim misijama pošalje lunarno stanište formirano od “Lunohodovog” sletnog stepena i modula pod pritiskom težine 800 kg smeštenog na prostoru rezervisanom za rover. Na taj način bi se povećao kratki radni vek ЛК (šest časova rada na površini u prvim misijama) i produžilo trajanje lunarnih misija. Kao i ostale sonde serije E-8 i E-8-5 (prikupljanje uzoraka), i ovaj modul bi bio lansiran raketom „Протон-К/Блок-Д“.
Lunarno stanište bi koristilo modul pod pritiskom postavljen na sletni modul E-8 (Novosti Kosmonavtiki).
Takođe je postojao plan o izgradnji Mesečevog rovera pod pritiskom, koji bi mogao da nosi kosmonaute unutra i koji bi služio za istraživanje površine pomoću seta alata i robotske ruke. Rover je takođe trebalo da poseduje sve sisteme potrebne za povećavanje trajanja lunarne misije (u principu, samo dva sata tokom prvih misija).
Lunarno istraživačko vozilo pod pritiskom bazirano na tehnologiji „Lunohoda“ (Novosti Kosmonavtiki).
Na kraju su proizvedena četiri “Lunohoda” a lansirana tri. Prvo vozilo, 8Е№201, lansirano 19. februara 1969, eksplodiralo je zajedno sa raketom samo nekoliko sekundi po lansiranju. Drugo vozilo, 8Е№203, postalo je “Луноход 1” (“Луна 17”) i stiglo je na Mesec u novembru 1970. godine. Bio je to prvi samohodni daljinski kontrolisani robot ikad poslat na neki drugi svet. „Луноход 2“ (8Е№204) spustio se na površinu u januaru 1973. godine. Četvrti rover (8Е№205) trebalo je da se spusti na površinu Meseca 1977. tokom misije „Луна 25“, ali Sovjeti nisu više imali raketa a ni sredstava za novu misiju te su odlučili da preostali rover ostane u Lavočkinovom muzeju u Moskvi. Ipak, nijedan od tih „Lunohoda“ nikada nije iskorišćen za prevoz kosmonauta tamo-amo po Mesečevoj površini. Otkazivanje programa N1-L3 za sletanje na Mesec a potom i LEK (ЛЭК, Лунный Экспедиционный Корабль, “Lunarni Ekspedicioni Brod”) za sistem “Энергия-Буран” stavili su tačku na san o korišćenju ovog robusnog robota kao transportnog vozila.
Jedan od vizionarskih vidova upotrebe „Lunohoda“ (Novosti Kosmonavtiki).
[1] Koroljev je tada bio pretovaren poslovima oko teških interkontinentalnih balističkih projektila i projekata za planetne super-rakete i sletanje na Mesec.
[2]Program cirkumlunarnih bespilotnih automatskih letova od 1967. do 1970. Od 5 letilica samo jedna je bila uspešna („Зонд 7“).
[3][3]O sovjetskim roverima sam pre 4-5 godine napisao odličan feljton. Tada sam napisao: „ ... Ko bi mogao da pretpostavi da će ova vozila, koje podsećaju na kazane za pečnje rakije sa točkovima od dečijih kolica, biti tako uspešna! ‘Lunohod-1’ je za 301 dana prevalio 10,5 km i poslao više od 25.000 TV slika i 211 panorama visoke rezolucije. ‘Lunohod-2’ je za 125 dana prešao 37 km i poslao 89.000 TV slika i 86 panorama … Američki Marsovi roveri ‘Spiri’ i ‘Opportunity’, koji su početkom godine [2009] slavili petogodišnjicu funkcionisanja, prevalili su zajedno 26,5 km (‘Spiri’ - 7.729,97 m; ‘Opportunity’ - 18.622,44 m) i poslali preko 125.000 slika.”
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
