Fantastična priča o avanturi, istraživanju i otkrićima bliži se raspletu. U finalnoj fazi ove dugačke i plodne međuplanetne misije – traje već 12 godina! – letilica funkcioniše besprekorno, boraveći u orbiti oko neuspele planete, Ceresa.
Tromotorna jonska sonda 'Dawn'lansirana je još 2007. Bez ksenonskog goriva, koga danas ima još jako malo, sonda je teška manje od 750 kg. Sa otvorenim arsenid-galenskim solarnim kolektorima, dugačka je skoro 20 metara!
Koliko ja pratim dešavanja na netu, ja sam jedini koji, kako se to kaže, 'na ovim prostorima' već godinama pratim kalifornijsku misiju 'Dawn'. Do sada sam napisao desetine tekstova o njoj i u njima objasnio mnoge stvari vezane za misije na jonski pogon o kojima, čini mi se, nema mnogo podataka na drugim mestima. Za moje interesovanje 'krivac' je dr Marc Rayman, konstruktor i direktor misije i čovek čije mesečne izveštaje nisam propuštao. Više ima o funkcionisanju kosmičkih letilica i njihovim podsistemima i jonskom poogonu u tim tekstovima nego u svim ostalim napisanim te godine na sajtu!
Poslednji put sam o 'Dawnu' pisao u aprilu.Da vidimo šta ima novo.
Trenutno, 'Dawn' svakih 27 sati pikira brzinom od 1700 km/h do visine od 34 km iznad tla, napravi zapanjujuće fotografije i izvrši jedinstvena i vredna merenja brojnim sofistikovanim senzorima. Posle toga se diže na 4000 km iznad asteroida pre nego što ponovi zaron[1].
Pogled na Vinalia Faculaenastao kombinacijom slika napravljenih u junu sa visine od 35 km. Sjajni materijal so (natrijum-karbonat, so ugljene kiseline) preostala kada je led na tlu sublimirao. Zumiraj sliku da bi video očaravajuće detalje kratera Occator. Sonda je bila na toliko maloj viisini da je kamera mogla da snimi samo male površine, te je za ovu sliku velike rezolucije bilo potrebno puno orbita. Kada je slika konstruisana, 'Dawn' još nije snimio Vinalia Faculae sa sadašnje orbite, pa su zone koje nedostaju popunjene sa snimcima koje je sonda napravila 2016. sa visine od 385 km. Full image and caption
Iako je prerano za donošenje nekih jasnih zaključaka na osnovu ovih slika visoke rezolucije, neka pitanja i dalje stoje. Trebaće mnogo godina da dođemo do odgovora. Misija će se završiti mnogo pre toga – štaviše vrlo brzo. U ovom (i možda sledećem) tekstu o 'Dawnu', pričaću o kraju misije.
Kada je 'Dawn' napustio Zemlju 2007, posedovao je četiri reakciona točka, uređaja (žiroskopa) neophodna za kontrolu orijentacije tokom dugih ekspedicija u dubokom kosmosu. Uprkos kvarovima na točkovima 2010, 2012. i 2017, tim je uspeo da izuzetno uspešno izgura misiju i pribavi bogatstva Veste i Ceresa daleko iznad onoga što je bilo ko očekivao kada je međuplanetno putešestvije započeto. Ali hidrazin koji se ubrzano troši jer trasteri kompenzuju nedostatak reakcionih točkova, uskoro je pri kraju[2].
Kosmička letilica, čiji se solarni paneli protežu 19,7 metara od vrha do vrha, održava orijentaciju u kosmosu paljenjem 12 malih hidrazinskih motora[3]sistema za kontrolu položaja. Orijentaciju ne treba brkati sa položajem. U uslovima nulte gravitacije, letilica je potpuno nezavisna. Za razliku od aviona, položaj letilice i pravac putovanja uglavnom su nevezani za orijentaciju. Položaj letilice diktiraju principi orbitnog kretanja, bez obzira da li se vrti oko Sunca, Veste ili (kao sada) Ceresa, a jonski pogonski sistem se koristi za promene trasjektorije. Nas najviše zabrinjava orijentacija.
'Dawn'je u junu slikao istočni zid kratera Occatorsa visine od 48 km. Ceo kadar ima širinu od 4,6 km. Full image and caption
Ovo je severni zid kratera Occatorsa visine od samo 33 km. Vide se tragovi kotrljanja nekog kamenja niz padinu. Kadar ima širinu od 3 km. Full image and caption.
'Dawn' je u stanju da održava svoju orijentaciju prilično stabilnom, ali ipak uvek mora da pomalo oscilira u sve tri ravni. Npr, kada nanišani svoju glavnu antenu Ø1,52 metara ka Zemlji, provodeći puno sati šaljući prikupljene podatke ka mreži Deep Space Networka(DSN) okrećući se oko Ceresa, letilica se neprestano kreće napred-nazad, ali je za to vreme njeno ugaono kretanje malo i sporo. Ona se okreće hiljadu puta sporije od velike kazaljke na satu. Kazaljka sata se kreće postojano u krug, praveći pun krug jednom u 12 sati. Međutim, 'Dawn' mora neprestano da održava pravac svoje antene ka Zemlji. Ako se 'Dawn' nalazi u centru sata a Zemlja na 12, usmerenost antene ne sme da izađe van ugla koji napravi velika kazaljka za oko 1 minut. Taj mali ugao je samo desetina puta od crtice koja označava 12 sati (levo i desno) pa do sledeće crtice koja sekundari označava sekunde. Kada se 'Dawnova' orijentacija približi maksimalno dopuštenom odrtupanju, glavni računar šalje naredbu da traster prducne malo hidrazina kako bi zaustavio okretanje.
Reakcioni točkovi 'Dawna'. Prošle godine u aprilu, pokvario se i treći i sonda je ostala sa samo jednim ispravnim.
'Dawn' je leteo na visini od 58 kg kada je 6. jula snimio ovaj egzotični pejzaž u Vinalii Faculae. Ekspozicija je tako nameštena da snimi naslage soli. Niko ne zna šta je ta kocka u sredini. Full image and caption.
Kada letilica prati eliptičnu orbitu na maloj visini, samo triput većoj nego što lete komercijalni avioni na Zemlji, potrebno je dosta hidrazina da bi se održao pravac kamere i spektrometra ka zadatom rejonu brzopromičućeg tla. Ako ti nije jasno, pokušaj da nišaniš prstom neki predmet i onda kružiš oko njega. Stalno ćeš menjati pravac u kom nišaniš. Da bi 'Dawn' to radio, posebno na eliptičnoj orbiti, potreban mu je hidrazin. (Ako misliš da je jednostavno moguće da 'Dawn' započne rotaciju sa hidraznom i onda samo nanišani bez daljeg korišćenja istog, to nije moguće iz razloga koje neću opisivati. Bitno je da nije moguće već je neophodan hidrazin).
Bilo da je okrenut ka tlu ispod sebe ili ka Zemlji, možda se čini da će 'Dawn' ostati savršeno stabilan, ali uvek postoje male sile koje remete njegov položaj. Jedna od njih je izazvana razlikom između Ceresovog gravitacionog privlačenja na dva kraja solarnih panela koje se javlja kada krila nisu idealno poravnata. Uz to, Sunčeva svetlost se reflektuje drugačije od drugačijih površina sonde (neke površine su polirane, u vidu ogledala, dok su druge matirane) i može da stvara vrlo mali obrtni momenat. 'Dawn' koristi hidrazin da bi kontrirao tom i sličnim malim disturbacijama u orijentaciji.
Očekuje se da će vrlo skoro sonda ostati bez hidrazina. Najverovatnije negde između sredine septembra i sredine oktobra (mada je moguće ranije ili kasnije, jer na brodu nema preciznih merača), računar će narediti nekom od trastera da nakratko izbaci oblačić hidrazina, kao hiljadama puta do tada tokom misije, ali ovaj to neće moći da uradi – više neće biti upotrebljivog hidrazina (možda je biti nešto malo jedino u cevovodima). Neće biti akcije, pa stoga ni reakcije. 'Dawnovo' vrlo sporo ugaono kretanje neće imati ko da zaustavi i ono će se nastaviti, a orijentacija će polako izaći iz uskih margina kojih se letilica normalno držala.
Računar će vrlo brzo shvatiti da nije došlo do željenog efekta. Nastaviće da šalje naredbe za paljenje motora, ali neće doći do promene u rezultatu. U misiji koja često radi autonomno bez radio kontakta sa Zemljom i po pravilu se nalazi vrlo, vrlo daleko, pomoć nikad ne može da bude neposredna (na kraju, radio signali putuju univerzalno ograničeni brzinom svetlosti), pa je robot programiran da sâm rešava svoje probleme. Postoji nekoliko mogućnosti koje će 'Dawn' preduzeti, u zavisnosti od detalja koje neću navesti, ali verovatno prva će biti da se prebaci sa primarnog kompleta trastera na rezervni. Naravno, to neće rešiti problem, jer krivica nije do trastera. Zapravo, bez hidrazina nijedan pokušaj u rešavanju problema neće uspeti...
Kada se 'Dawn' susretne sa problemom koji ne ume da reši, on aktivira jedan od sigurnosnih režima, standardni odgovor letilice kada se susretne sa uslovima sa kojima se njegovi programi i logika ne mogu da izbore. U ovom slučaju, biće odabran sigurnosni režim koji će proći kroz brojne korake radi rekonfiguracije letilice i pripremiti je da sačeka pomoć ljudi sa daleke planete (ili bilo koga ko ume da pomogne).
Jedan od prvih koraka biće privremeno isključivanje radio odašiljača, jednog od najvećih trošadžija električne energije na brodu. Dokle god 'Dawn' može da vrši neophodne promene, uključujući okretanje solarnih panela ka Suncu, on neće želeti da deli dragocenu energiju sa nepotrebnim sistemima. Električna struja je od vitalne važnosti. Bez nje, letilica je potpuno beskorisna: kao što auto, računar, mobilni ili sijalica ne vrede ništa ako su lišeni struje.
'Dawn' će pokušavati sve ovo da uradi koristeći jedino energiju sačuvanu u akumulatoru (koji se napaja koristeći višak struje koju prave solarni paneli). Zna se da će kasnije, kada paneli budu na Suncu, imaće puno energije, ali u međuvremenu, treba biti škrt. Računar, grejači (ima ih 140!), motori koji rotiraju splarne panele i neki drugi uređaji su neophodni kada se uđe u 'safe mode'. Radio će biti potreban tek kada letilica završi ostale korake.
Ali sonda nikad neće ispuniti te korake. Jedan od njih je okretanje ka Suncu, čime bi se osiguralo da veliki solarni paneli[4]budu potpuno osunčani. Međutim, bez hidrazina, nema šansi da se takav okret ikad više izvede...
Solarni paneli 'Dawna' imaju površinu solidne garsonjere. Na početku su davali 10 kW struje.
Leteći na visini od 57 km, 'Dawn' je slikao Cerealia Faculuu krateru Occator. Kadar je širine 5,4 km. Sunčeva svetlost dopire sa gornje strane. Full image and caption.
Dakle, 'Dawn' neće uspeti da ispuni planiranu orijentaciju solarnih panela da bi proizvodio električnu energiju. Računar će tvrdoglavo odbijati da uključi radio, već će nastaviti da pokušava da se okrene ka Suncu i dobije preko potrebnu električnu transfuziju...
'Dawn' će to pokušavati dokle god bude imao snage, bez obzira da li ona dolazi od delimično osvetljenih panela ili iz nikl-vodoničnog akumulatora. Sve vreme letilica će nastaviti da rotira istom brzinom kao dok je imala hidrazin. Ali umesto da leti kao i do tada blago oscilirajući napred-nazad, jednostavno će nastaviti u jednom pravcu, kao da velika kazaljka uspori da meri mesece umesto sate.
Ova slika prikazuje kompleksnu distribuciju tamnog i svetlog materijala i grub teren na severu Cerealia Facule. 'Dawn' je ovo snimio 5. jula sa visine od 55 km. Full image and caption.
'Dawn' je veličine mašine za veš. Ovde se vidi bez solarnih panela i antene. Gore desno je ksenonski rezervoar, zapravo elastični meh koji istiskuje gas. Dole je šema za održavanje solarnih panela okrenutih ka Suncu.
Posle nekog vremena, solarni paneli će biti okrenuti nepovoljno u odnosu na Sunce a akumulator će se isprazniti. Možda će se paneli povremeno slučajno okrenuti ka Suncu (ili otprilike ka njemu). Međutim, 'Dawn' ne radi na sreću. Sve dok ne bude zaključio da je stabilno orijentisan ka Suncu, računar će insistirati da ne pušta struju u radio. Prvo ono najpreče: najpre obezbediti sigurne uslove koji će trajati danima, nedeljama pa čak i mesecima, pa tek ond zvati Zemlju u pomoć. Softver nije programiran da anticipira potpuno odsustvo kontrole orijentacije.
Inženjeri su analizirali sve šta će da se desi i posmatrali mnoge primere na simulatoru letilice u JPL-u. Konačno, na kraju, računar će izvesti još nekoliko pokušaja. Ali 'Dawnova' agonija će biti kratka, jer će trajaće samo par sati pre nego što se akumulator isprazni. Iskusni avanturista će utonuti u nesvesticu. Moguće je da će posle nekog vremena rotacija ponovo dovesti panele na svetlo i da će sonda oživeti, ali ciklus će se ponavljati. Ponovo probuđeni 'Dawn' pokušaće da se okrene ka Suncu i ostane tako, iskorišćavajući energiju slučajno osvetljenih panela. No uskoro će nastavak rotacije ponovo usmeriti panele ka tami kosmosa. Možda izgleda kao da će tada paneli primati svetlost makar polovinu vremena i tako biti sposobni da obezbede polovinu struje, ali to ne funkcioniše tako. Na takvoj udaljenosti od Sunca na kojoj je 'Dawn' (oko 3 AJ), to malo svetlosti što padne na panele neće biti dovoljno...
Nakon izvanredne vanzemaljske ekspedicije, više od decenije međuplanetnog putovanja, otkrivajući poslednja dva neistražena sveta u unutrašnjem solarnom sistemu, izvodeći jedinstvene i složene manevre, susrećući se i prevazilazeći neočekivane probleme, 'Dawn' će na kraju izgubiti bitku sa hladnom, surovom stvarnošću operisanja u dubokom kosmosu. Njegova misija će se okončati...
Krater Juling, čiji delovi su skoro uvek u senci.
Letilica će tada biti preko milion puta dalja od Zemlje od Međunarodne stanice. Kako ćemo znati kada je istekao hidrazin ako je radio isključen? (Očekuje se da će reaktivni podistem za kontrolu kretanja, tj. trasteri, raditi normalno dokle god ima hidrazina, tako da neće biti neka indikacija da je kraj blizu.)
Čak i dok pokušava da popravi ili se oporavi od nastalog problema, računar će slati nekoliko kratkih raporta o statusu. (Oni su često više informativni od boksova koji se pojavljuju na našim monitorima, s tim što 'Dawn' nikad ne traži da se nešto klikne za nastavak rada.) Ako se gubitak hidrazina dogodi tokom komunikacije 'Dawna' sa Zemljom, može da se desi da jedan od takvih konciznih raporta stigne pre nego što računar stigne da isključi odašiljač. Kratka poruka će biti poput oproštajnog tvita da 'Dawn' konačno okončava svoju misiju.
Većinu vremena glavna antena sonde nije okrenuta ka našoj planeti. Kada posle pikiranja stigne na malu visinu, ona okreće svoje senzore ka tlu, tako da je antena usmerena u proizvoljnom pravcu. Za to vreme, 'Dawn' održava vezu putem jako široko usmerenog radio signala preko jedne od pomoćnih antena, tako da naučnici i inženjeri ipak mogu da prate njegovo kretanje vrlo precizno. (Takođe, time su naučnici u stanju da veoma precizno odrede unutrašnju strukturu asteroida.) Radio signal je preslab za bilo šta drugo, tako da 'Dawn' neće moći da tvituje novosti. Ako se poslednja kap hidrazina potroši dok bude praćeno 'Dawnovo' orbitno kretanje, radio signal će se jednostavno prekinuti...
Delovi jonske sonde 'Dawn'. Tokom snimanja Ceresa, sonda je tako okrenuta ka površini da ne može u isto vreme i glavna antena (HGA) da bude okrenuta ka Zemlji (ona je fiksirana!), pa se veza održava preko jedne od 3 neusmerene pomoćne antene (LGA). Signal sa antene je slab i neusmeren, ali dovoljan za merenje kretanja lestilice ali ne i za prenos podataka. To se dešava kasnije, kada posao veze preuzme HGA.
Animacija 'Dawnove' trajektorije oko Ceresa od 1. februara 2015. do 6. oktobra 2018. Zeleno je Ceres, a crveno 'Dawn'.
Na svojoj eliptičnoj orbiti, 'Dawn' provodi mnogo manje vremena leteći brzo na maloj visini nego sporo na velikoj visini[5]. A kada je visoko, generalno nema radio kontakta s njim. Zato je verovatnije da će hidrazin nestati kada 'Dawn' bude van kontakta, nego kada DSN snima radio prenos, bilo preko glavne bilo pomoćnih antena. Zato će, kada sledeći put DSN antene budu okrenute ka 'Dawnovoj' lokaciji, naprezaće se da čuju slabi radio šapat udaljene sonde, ali čuće samo pozadinski šum...
Ahuna Monsje najviša planina (kriovulkan) na Ceresu. Visine je 4-5 km, sa bazom širine 20 km.
Kontrolori 'Dawna' i DSN će raditi zajedno da bi se uverili da razlog za nemogućnost detekcije letilice nije neki drugi problem, možda u kontroli misije ili strahovito složenom DSN. Tokom sledećih nekoliko dana koristiće više od jedne antene i preduzeće nekoliko drugih mera. Niko neće biti siguran da nema i nekih drugih razloga za privremeni gubitak signala, pa će inženjeri poraditi na tome. No obzirom na 'Dawnovu' elastičnost i sofistikovanost, ako ostane nem tako dugo vremena, neće biti sumnje u zaključak. Čak i bez tvita, biće jasno da je 'Dawn' ostao bez hidrazina i da je došao njegov kraj...
Ali kakva će biti 'Dawnova' sudbina dugoročno gledano? Setimo se da je njegova orijentacija u prostoru nezavisna od njegovog orbitnog kretanja. Njegova nesposobnost da se usmeri tamo gde želi, da napaja svoje sisteme i da komunicira sa svojim ljudskim rukovodiocima, neće uticati na to gde on ide.
'Dawnu' ne treba propulzija da bi ostao u orbiti oko Ceresa, baš kao što ni Mesecu ne treba ništa da bi ostao u orbiti oko Zemlje, ili Zemlja oko Sunca. To je bitno. Mi ne želimo da 'Dawn' uskoro stupi u kontakt sa planetom patuljkom oko kojeg kruži.
Slika od 1. jula sa visine od 288 km. Na vrhu se vidi deo zida kratera Sekhet (po imenu egipatske boginje). Krater na slici ima prečnik 8 km. Obrati pažnju na kamenje na dnu i van kratera. Full image and caption.
Ceres potpada pod zaštitu planeta, setu naših standarda osmišljenih da osiguraju moguća buduća 'biološka istraživanja' nepoznatog sveta. Ta terminologija ne znači da postoji nekakva biologija na Ceresu, nego da je taj egzotični svet interesantan za astrobiologiju. Ceres je nekada bio pokriven okeanom a i danas krije ogromnu količinu vode[6](većinom u vidu leda ali možda postoji negde u dubini i u vidu tečnosti). Takođe poseduje sopstvenu toplotu (zadržanu do danas, mnogo nakon što je raspad radioaktivnih elemenata zagrevao unutrašnjost), ogranske materije i bogatu raznolikost ostalih hemikalija. Sa svim tim sastojcima, Ceres bi mogao da poseduje ponešto od hemije vezane za razvoj života. Naučnici ne žele da kontaminiraju tu dragocenu sredinu sa 'Dawnovim' zemaljskim materijalom.
Nisu svim telima u solarnom sistemu potrebna takva zaštita. Mesec, Merkur i Venera, naprimer, nisu bili interesantni za potragu za životom ili za prebiotsku hemiju. Zbog toga su kosmičkim letilicama dopuštali da sleću ili padaju na te svetove, jer niko ne planita kasnija biološka istraživanja. Takođe su od tih pravila izuzeti sitni asteroidi, uključijući dva koja se ove godine istražuju, Ryugu i Bennu. Oni su potpuno drugačćiji od džinovskog Ceresa. Često se pogrešno misli da su slični zbog previše pojednostavljenog pojma kojim opisujemo asteroide.
Pravila planetne zaštite za Ceres navode da 'Dawn' ne sme da ima kontakt sa asteroidom najmanje 20 godina. Postoji uobičajena zabluda da je potrebno vremena da bi se letilica sterilisala zračenjem, vakuumom i temperaturnim ekstremima tokom leta. To nije slučaj. Mnogi zemaljski mikrobi su impresivno izdržljivi i postoje dobri razlozi da verujemo da će neki koji su neplanirano pošli sa 'Dawnom' na međuplanetno putovanje biti aktivni dugo posle 20 godina.
Zahtev za 20 godina ima nameru da omogući dovoljno vremena za sledeću misiju, pod uslovom da NASA zaključi da to vredi. Dve decenije bi trebalo da bude dovoljno dugo da se pokrene misija koja bi se temeljila na brojnim otkrićima 'Dawna'. Niko ne želi da takva hipotetička misija bude zbunjena pronalaskom mikroorganizama ili nebioloških organskih hemikalija koje je donela naša letilica. Kao što ćemo videt malo kasnije, krajnji rok za narednu misiju koja će stići pre nego što 'Dawn' kontaminira Ceres verovatno će biti znatno opušteniji čak i od toga.
'Dawn' je snimio ovaj greben u centru Urvara kratera u julu sa viisine od 121 km. Full image and caption.
Početkom godine, kada je tim analizirao kako da leti i operiše sa orbite slične onoj na kojoj je 'Dawn' sada, veći deo njihovog napora je rukovođen zahtevima planetne zaštite. Nisu želeli da uđu u orbitu koja ne bi zadovoljila 20-godišnji radni vek orbitera. Nisu smeli da rizikuju i uđu u orbitu s kraćim radnim vekom a kasnije izmanevrišu i produže trajanje. Niko nije mogao da garantuje da će 'Dawn' imati dovoljno hidrazina da obavlja svoje naučne zadatke a da još može da menja svoju orbitu.
Tim je proučio eliptične orbite sa različitim minimalnim visinama. Eksperti za orbite su ispitali dugoročno ponašanje svake orbite jer Ceresovo nepravilno gravitaciono polje utiče na brod iz revolucije u revoluciju, iz godine u godinu. Kao i Zemlja, Ceres poseduje određene regione sa većom ili manjom gustinom. Kako se 'Dawn' kreće iznad tih različitih regiona, oni postepeno izobličavaju orbitu. Analize su takođe uzimale u obzir slabi pritisak Sunčeve svetlosti[7], koji ne samo da može da zarotira letilicu već i da je pogura sa orbite. Orbita sa visinom od 35 km je bila najniža za koju je tim bio siguran da će biti u skladu sa planetnom zaštitom, i to je razlog zbog kojeg je 'Dawn' sada na takvoj orbiti.
Ali šta će biti posle 20 godina? Kalkulacije pokazuju da će i posle 50 godina orbitne perturbacije biti premale da se 'Dawn' sruši. Zapravo, šanse da sonda padne sa orbite i udari u Ceres je manja od 1 procenta! Drugim rečima, analize navigatora su pokazale da su šanse 99% da će i posle pola stoleća 'Dawn' i dalje kružiti oko Ceresa, najvećeg objekta između Marsa i Jupitera, jedine patuljaste planete u unutrašnjem Sunčevom sistemu i prva takva otkrivena planeta (129 godina posle Plutona).
Ostavljanje ove izuzetne letilice u orbiti oko dalekog kolosa činiće odgovarajući i časni zaključak njenog istorijskog putovanja ka Vesti i Ceresu. 'Dawnova' naučna ostavština je sigurna, i sadrži bezbroj fascinantnih uvida u dva vrlo različita i tajanstvena vanzemaljska sveta. Međuplanetni ambasador sa Zemlje predstavljaće inertni nebeski spomenik snazi ljudske pameti, kreativnosti i znatiželje, trajni podsetnik da naša strast za čudesnim avanturama i naša plemenita težnja za upoznavanjem kosmosa mogu da nas odvedu daleko van granica našeg skromnog doma...
[1]to je razlika u viisini od 11 puta, i to je najveća razlika u čitavoj ekspediviji!
[2]Na početku, u tanku je bilo 45,3 kg hidrazina. Proračuni kazuju da je trenutno u rezervoaru manje od 7 kg.
[3]Zapravo, za kontrolu položaja dovoljno je 6 trastera, dok je drugih 6 rezervno.
[4]Paneli su ogromni – otvoreni, imaju raspon 20 metara a široki su kao singl teniski teren. Sećam se čak da je prilikom testiranja na Zemlji u 'Astrotechu'jedan radnik seo na otvoreno krilo da doručkuje i tako ga oštetio. Sonda je (sa radnikom) odletela 9 dana kasnije.
[5]Zahvaljujući jonskom pogonu, 'Dawn' je kosmička letilici koja ima daleko najviše sati provedenih u kosmosu sa upaljenim motorima!
[6]Proračun pokazuje da se u 100 km debelom plaštu asteroida krije oko 200 miliona km3vode.
[7]Da, na udaljenosti Marsove orbite, svetlost vrši pritisak od 3,9 milionitih delova 1 paskala. (1 njutn po m2)
Ima li „Dawn“ želju da sve druge sonde izgledaju slabo?
„Dawn“ leti još niže ka Ceresu!
Najbolje slike bele fleke u krateru Occator
Dawn započinje drugu fazu mapiranja Ceresa
„Dawn“ ulazi u orbitu 6. marta
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
