Storija o misiji ’Junona’
ili odgovor na pitanje kako su nastale planete
Kako su nastale planete Sunčevog sistema? Ili još bolje, kako uopšte nastaju planete u kosmosu? Odgovori na ta pitanja u dobroj meri zavise od razumevanja nastanka Jupitera, najveće planete koja se okreće oko Sunca. Da li je formirana brzo ili je rezultat relativno sporog procesa? Da li je rođena na drugom mestu ili tu gde se sad nalazi? Modeli nastanka planeta zavise od našeg poznavanja unutrašnje strukture Jupitera. U većini knjiga se pominje da Jupiter u sredini ima jezgro od kamena i leda, ali uopšte nije sigurno da je to tako. Zapravo, nemamo pojma. A ako ne znamo kakva je unutrašnjost najveće planete u solarnom sistemu, teško da ćemo umeti išta da kažemo o njenom poreklu. Da bi razrešila ove zagonetke, NASA je krajem prošle godine uvela u orbitu oko Jupitera sondu „Junonu“. To je drugi po redu robot koji je stigao u orbitu ove planete i prvi koji koristi solarne panele na tolikoj udaljenosti od Sunca. I pored peha koji ga je nedavno snašao – o čemu sam nedavno pisao ovde – to je alat koji će nam omogućiti da razrešimo neke od najvećih misterija vezanih za nastanak planeta. Pogledajmo kako.
Da bi smo razumeli značaj „Junone“, moramo prvo da vidimo na koji način će ona probati da utvrdi unutrašnju strukturu planete bez sletanja na njenu površinu. Na Zemlji, za studiranje njene unutrašnjosti koristimo kretanje seizmičkih talasa, ali nažalost Jupiter nema čvrstu površinu na koju bi mogli da postavimo seizmometar, tehniku koja je u svakom slučaju preskupa i presložena na tolikoj udaljenosti od Sunca. Šta nam onda preostaje? Srećom, postoji mnogo jednostavniji metod za proučavanje unutrašnjosti neke planete. Dovoljno je posmatrati kretanje satelita koji rotiraju oko planete da bi utvrdili raspored masa u njenoj unutrašnjosti. Taj sistem se koristi i za merenja promena u gravitacionom polju Zemlje i drugih tela u unutrašnjem solarnom sistemu.
Jedna mogućnost se krije u mogućnosti korišćenja dva satelita i merenja razlike u udaljenosti od planete uzrokovano finim promenama u gravitacionom polju, tehniku koju su koristile misije „GRACE“ na Zemlji, odn. „GRAIL“ na Mesecu. Međutim, moguće je studiranje gravitacionog polja korišćenjem i jednog satelita, ali uz ispunjavanje dva uslova: orbita mora da bude polarna i visina mora biti što je moguće manja. Zahvaljujući Doplerovom efektu, položaj satelita je moguće izmeriti jako precizno upotrebom istih radio-signala koje sonda koristi za komunikaciju sa Zemljom, ali samo ako orbita nije normalna na pravac gledanja ka Zemlji. Iz tog razloga nikada ranije nismo uspevali da proučavamo unutrašnjost Jupitera, obzirom da je polarna orbita inkopatibilna sa proučavanjem jovijanskih satelita koji su (uglavnom) locirani u ekvatorijalnoj ravni. Da stvar bude gora, ako želimo da proletimo blizu Jupitera moramo da se suočimo sa strašnim radijacionim pojasom, najsnažnijim i najsmrtonosnijim u solarnom sistemu, sposobnom da ubije čoveka ili sprži elektroniku broda bukvalno u sekundi.
| Preuzmite e-knjigu u PDF formatu (46 strane, 4,7 MB) 
|
 |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
