M1

M1.jpg

Pre hiljadu godina do Zemlje je iz kosmosa stigao dug, neobično snažan, bljesak eksplozije jedne od bezbroj umirućih zvezda. Događaj su 1054. godine zabeležili kineski i arapski astronomi, a i neki crteži američkih indijanaca izgleda da svedoče o istom. Eksplozija se na zemaljskom nebu videla kao nova zvezda (u kineskim analima stoji da se pojavila „zvezda gost"). Nova zvezda je bila četiri puta sjajnija od Venere i po danu se videla više od tri nedelje. Zatim je polako izbledela, da bi posle dve godine nestala je čak i sa noćnog neba.

A sedam vekova kasnije, 1758. godine, na tom istom mestu, francuski astronom Šarl Mesije, opremljen malim teleskopom, opazio je bledunjavu, prozračnu pegicu. U prvi mah mu se učinilo da vidi kometu, ali su naredna osmatranja pokazala da pegica miruje u mestu i da prema tome nije kometa. Da ga kometoliki objekti ubuduće ne bi ometali Mesije je počeo da ih popisuje i tako je nastao njegov danas čuveni Katalog maglina i zvezdanih jata. Pegica je u Katalogu dobila oznaku M1, ali je danas poznata i pod imenom maglina Kraba (ili Krab maglina) pošto nekim astronomima liči na raka.

Danas znamo da je Krab maglina ostatak supernove sa neutronskom zvezdom u svom središtu. Za astronome ona je snažan izvor X i gma zraka udaljen od nas 6,5 hiljada svetlosnih godina i koji se nalazi u sazvežđu Taurus ili Bik kako se kod nas zove to sazveđže. U prečniku ima 11 svetlosnih godina, a širi se brzinom od 1500 kilometara u sekundi.

Za nas ostale Krab maglina je očaravajuća nebeska šara najvećeg umetnika - prirode.

M51

M51.jpg

Ovo je spiralna galaksija M 51, blistavi primer raskošne lepote. Izlgeda kao filigran kojem je neki majstor sa orijenta posvetio ceo svoj život. Nije čudo što je meta teleskopa svih vrsta, i zemaljskih i svemirskih. Otkrio ju je Šarl Mesije 1773. godine. Nalazi se u sazvežđu Lovački psi. Nije pouzdano utvrđena njena razdaljina od Zemlje, ali obično se navodi 31 milion svetlosnih godina.

M51 ima svog pratioca (NGC 5195) koji se lepo vidi desno na ovoj fotografiji. Vođene su svojevremeno velike rasprave oko eventualne fizičke veze dve galaksije jer jedan krak velike galaksije kao da probada manju. Ali takva veza ne postoji. Međutim, nešto zanimljmivo se ipak tu dešavalo. Evo scenarija: pre oko pola milijadre godina obe galaksije su prošle jedna pored druge na bliskom rastojanju. Taj galaktički susret izazvao je intenzivne posledice po veću galaksiju. Oblaci vodonika u nekim njenim područjima su se uskomešali i sabili, i dalje je već sve išlo svojim tokom: formirale su se velike grudve gasa i prašine od kojih su najveće postale zvezde. Danas ih vidimo u blještavo ružičastim jatima koja su kao grozdovi raspoređena duž spirala galaksije. Baš ti zvezdani lampioni naglašavaju spiralnu strukturu galaksije. Crvenkasta boja dolazi od vodonika.

Manja galaksija je eliptična galaksija, a one su siromašne prašinom i gasom, te u njima i nema šta puno da se uskomeša i zato u njoj ne primećujemo tako dramatične posledice susreta kao kod velike galaksije.

Centralno područje velike galaksije privlači posebnu pažnju astrofizičara zbog svog snažnog zračenja, te je ona svrstana u tip Sejfertovih galaksija (vrsta aktivnih galaksija koje emituju izuzetno snažne elektromagnetne talase tj. imaju pojačano zračenje u X, IC i radio oblasti). Jezgro galaksije se jasno uočava kao sjajna kugla. Prečnik mu je 80 svetlosnih godina, a sjaj ravan sjaju 100 miliona Sunca.

Ova galaksija ima još jedno ime Whirlpool (vrtlog, kovitlac, vir), očigledno zbog svog izgleda.

Snimak je načinjen Svemirskim teleskopom Habl i spada u najuspešnije snimke nekog nebeskog objekta ikada snimljenog.

M42

M42.jpg

U vreme kada je Vizantija bila centar sveta, a Sloveni otkrivali čari Balkana, dakle pre 13 vekova, krenula je ka nama svetlost koju vidite na ovoj fotografiji. To je predivna apstraktna slika koja oduzima dah pogotovo kad se gleda preko celog ekrana. Nalazi se u gigantskom sazvežđu Orion, ispod pojasa koji čine tri zvezde: Alnitak, Alnilam i Mintaka. Vidi se i golim okom, kao nežna, svetla i prelepa pufnica. Ipak Galilej je ne pominje što je neobično jer se zna da je posmatrao i taj deo neba. Maglina je prvi put zabeležena 1610. godine, a Mesije je stavlja u svoj katalog 1769. pod rednim brojem 42. i od tada je ona u žiži interesovanja mnogih astronoma i profeisonlanih i amatera, ali i astrofotografa. 30. septembra 1880. snimio ju je Henri Dreper i to je prva fotografija nekog objekta dubokog neba.

M42 je dinamično područje u kome divljaju vetrovi, a mlade zvezde isijavaju u okolni prostor enormne količine zračenja. Neke zvezde se tek rađaju, oko nekih se stvaraju protoplanetarni diskovi u kojima će nastati nove planete. Ko zna, možda će za milijardu godina neko odatle krenuti u istraživanje svemira.

M45

M45.jpg

Da bi ih spasao od nasrtljivca, moćnog lovca Oriona, kaže priča, Zevs je Plejade, sedam kćeri Atlanta i Plejone, pretvorio u zvezde i stavio na nebo. Ali i Orion je dospeo na nebo pa je i tamo nastavio da proganja Plejade i kada se on na nebu pojavi, one pobegnu i zađu za horizont. Razumemo Oriona što triči za Plejadama. Kako i ne bi kada su one tako zanosno lepe.

Plejade su najlepše zvezdano jato na našem nebu. Ima ih oko 500, ali se golim okom dobro vide svega njih sedam. Čovek oštrog vida može po vedroj nići, sa mračnog mesta, da ih vidi i 9 golim okom, a i više pod idealinim osmatračkim uslovima. (Moestlin je 1579, dakle pre pronalaska teleskopa, video čak 11 Plejada, dok Kopernik pominje i više od toga - 14 zvezda u ovom jatu).

Naravno, tako divan skup sjajnih uzvezda nije mogao da ostane nezapažen ni u staro vreme pa Plejade pominju Homer, zatim Hesoid i drugi. U Japanu Plejade od davnina zovu „Subaru" što je u novo doba postalo i ime poznate marke japanskih kola, ali i gigantskog japanskog teleskopa od 8,2 metara koji je smešten na Mauna Kei, na Havajima.

Plejade su utopljene u plavičastu maglinu. To je refleksiona maglina koja odbija svetlost zvezda iz okoline što čitavom jatu daje očaravajući, romantičan izgled naročito kad se gleda kroz dvogled.

Ali zvezde u ovom jatu se udaljavaju jedna od druge i za 250 miliona godina one će se raštrkati po međuzvezdanom prostoru kao pojedinačne i nepovezane zvezde. Inače procenjuje se da je celo jato staro tek oko 100 miliona godina, što izaziva neke nedoumice koje tek treba rešiti.

Mesije je ovo jato svrstao u svoj Katalog pod brojem 45.

M104

M104.jpg

Nekim astronomima ova galaksija liči na sombrero pa su je tako i nazvali. Dobro, uz malo napora možda i liči, ali u svakom slučaju pleni svojim eteričnim izgledom. Gledamo je sa strane, gotovo iz njene galaktičke ravni i zato ne vidimo jasno njene moćne spiralne krake. Ipak, znamo da oni postoje je ih odaju ogromne naslage gasa i prašine koji se lepo uočavaju i na ovoj fotografiji, a karakteristični su za spiralne galaksije. Nalazi se tridesetak miliona svetlosnih godina daleko, u sazvežđu Virgo, tj. Device i lako se može opaziti i amaterskim teleskopom. Amateri je prosto obožavaju. Profesionalce međutim više uzbuđuje taj blještavi, prozračni materijal koji obavija čitavu galaksiju (slabo jonizovani gas), zatim prašina po obodu galaksije (uglavnom hladan atomski vodonik i prašina) i supermasivna crna rupa smeštena u centru galaksije. Crna rupa je otkrivena devedestih godina prošlog veka na osnovu spektroskopskih podataka sa CFHT (Kanadsko-francuski teleskop na Havjima) i HST (Svemisrki teleskop Habl). Naime brzina rotacija zvezda unutar centra galaksije može se objasniti jedino postojanjem ogromne crne rupe mase milijardu Sunca.

U Mesijeovom Katalogu galaksija Sombrero nosi oznaku 104.

M27

M27.jpg

Ovo je Dumbbell Nebula. Taj naziv može da se prevde na više načina, pa i kao „budaletina". Ja ipak više volim da ovu maglinu zovem „Nemo zvono" (dumb bell). Njena numerička oznaka u NGC katalogu je 6853, a u Mesijeovom 27. Zašto je astronomi ipak zovu Dumbbell? Eh, objašnjenje ima čitavu malu istoriju, ali uzmite da je bilo ovako. Astronomi vole da nebeskim objektima daju opisna imena, a Džonu Heršelu je ova maglina ličila na dumb-bell kako Englezi zovu onaj mali teg za vežbanje koji se sastoji od dve kugle povezane rukohvatom.

Maglina Dambel je planetarna maglina (mada naravno, nema nikave veze sa planetama), a nalazi se oko 1360 svetlosnih godina daleko od nas, u sazvežđu Vulpecula - mi bismo rekli Lisica. Otkrio ju je Šarl Mesije 1764. godine. Dovoljno je sjajna da se vidi amaterskim teleskopom, a u dometu je čak i malo boljeg dvogleda.

Da kažemo nešto o planetarnim maglinama. To je omotač plazme i gasa koji je otpustila umiruća zvezda. Ovaj čudan naziv potiče iz 18. veka kada su astronomi posmatrali nebo malim teleskopima pa im se činilo da vide veliku gasovitu planetu umesto toga što sada kroz moćne telskope vide: zvezdu koja je odbacila svoje spoljne slojeve.

Mnogi smatraju da je Dambel nebeski dragulj i najlepša planetarna maglina. Dragulj jeste, ali što se tiče ovog drugog ipak bih dao prednost maglini Helix, ali to je već druga priča.

Na kraju

Ovih šest objekata su samo na brzinu odabrani biseri iz Mesijeovog kataloga. Ukupno ih ima 110, razbacani su po celom nebu i dobro se vide u različito doba godine. Međutim, nekim slučajem svi mogu da se vide u jednoj jedinoj noći na prelazu zime u proleće. Zato se tih dana, širom sveta okupljaju osmatrači i organizuju takmičenje poznato pod imenom Mesijeov maraton (Messier Marathone). Koda nas, to takmičenje se održava na Fruškoj gori u naselju Letenka.


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži