Ideja kolonizacije Sunčevog sistema je stara. Ali tek od nedavno nešto se zaista i radi u tom pravcu. Američka kompanija SpaceX intenzivno radi na svom novom modelu svemirskog broda, Staršip o čemu redovno pišemo. Direktor SpaceXa, Ilon Mask jasno je rekao da smatra da je život na Zemlji ugrožen i da je iz bezbednosnih razloga treba formirati trajnu ljudsku koloniju na Marsu.

Mars je naizgled sličan Zemlji sa uslovima u kojima bi čovek možda mogao da opstane. Ali ti uslovi su gori nego na najgorem mestu na Zemlji. Kako bilo, Mask želi da Mars bude prvi korak naseljavanja Sunčevog sistema. Neki drugi istraživači prepoznaju Veneru, da bi lebedeći gradovi u njenoj atmosferi bili najpogodniji za čoveka. 

Novina je da finski istraživač tvrdi da je mnogo bolje mesto za naš budući dom: Ceres.

Patuljasta planeta Ceres. Slika dobijena pomoću NASA's Dawn spacecraft.

Gde je Ceres?

Ceres je dalje od Marsa. Ceres je patuljasta planeta, poput Plutona, a nalazi se u pojasu asteroida koja kruži oko Sunca između Marsa i Jupitera. Prečnik 950 km.

Zašto Ceres?

Mars i Mesec imaju veliki nedostatak za dugoročan boravak ljudi: mala gravitacija. Odlično znamo da nedostatak gravitacije stvara zdravstvene probleme, posebno slabljenje kostiju i mišića. Iako i Mesec i Mars imaju gravitaciju, manja je od polovine Zemljine.

Gravitacija Ceresa je još manja, ali nije ideja da se živi na njegovoj površini nego da se napravi ogroman cilindrični satelit koji bi bio u orbiti Ceresa a svojom rotacijom bi stvarao veštačku gravitaciju. Prema svemirskom tehnologu, dr Pekka Janhunen, ljudi bi mogli da žive i rade na unutrašnjoj strani jedne ili više ovih džinovskih konstrukcija. Visine oko 10 kilometara, svaki cilindar bi se grejao sunčevom svetlošću skupljenim i fokusiranom ogromnim ogledalima. Procenjuje da bi desetine hiljada ljudi moglo da živi u svakom cilindru u prostranom okruženju. Na unutrašnjoj strani bi bili parkovi, šume, jezera, stanovi...

Zašto ne u orbiti oko Meseca ili Marsa?

Na prvi pogled ima smisla. Bliže su Zemlji, Ceres je udaljena više od 230 miliona kilometara - oko četiri puta veća udaljenost od Marsa i 600 puta dalje od Meseca.

Ali prema dr Janhunenu, Ceres ima dve dobre prednosti. Studija sugerišu da bi moglo da se izrudari veći deo materijala potrebnog za izgradnju i održavanje megasatelita - uključujući vodu, kiseonik i azot. Mala veličina i mala masa Ceresa olakšava podizanje sirovine sa površine do megasatelita pomoću svemirskog lifta.

Svemirskog lift je stara ideja i nije nerealna. Pričvršćivanjem jednog kraja kabla za tlo i povezivanje drugog kraja za orbitalni objekat kabl bi bio zategnut. Kabine liftova bi putovale gore-dole po kablu, pružajući daleko jeftiniji način ulaska u svemir nego korišćenje uobičajenih raketa.

U slučaju Ceres, dr Janhunen procenjuje da bi kabl morao biti dugačak oko 1.000 kilometara. Jednom u orbiti, kabina/letilica bi napustili kabl i putovali do megasatelita koji bi kružio na oko 100.000 kilometara od patuljaste planete.

Sigurno tu ima još mnogo problema?

Dr Janhunen priznaje da se još uvek mora rešiti mnoga važna pitanja. Na primer kako bezbedno prevesti hiljade ljudi do Ceresa i megasatelita. Ali prema njegovom istraživanju, nebeski gradovi se mogu umnožavati i primiti milijarde ljudi.

Ideja sveta u rotirajućem cilindru je poznata ljubiteljima naučne fantastike. Scena sa kraja filma Interstelar.

Da li će ova vizija postati stvarnost zavisiće od troškova i od toga koliko ljudi zaista želi da napusti Zemlju.