FELJTON
Sovjeti su bili tate-mate za Veneru, ali im Mars nije 'išao': od 20 pokušaja imali su samo 2 uspeha i par stativa! Poslednji put su se (donekle) uspešno spustili na površinu još 1971. ('Maрс 3'). Zato su sovjetski naučnici odlučili da početkom 80-ih učine poslednji ali krupan korak da se vrate na Crvenu planetu. Razloga za adrenalin su imali na pretek, jer se ispostavilo da je njihova prethodna velika međuplanetna misija na Veneru i Halejevu kometu iz 1986, slavna 'Вега', bila više nego uspešna. Nova misija je trebalo da istraži ni manje ni više nego – tajanstveni Fobos.
Amblem misije.
Stalno se i puno pisalo (čak i ja), pogotovu pre par decenija, o 'Trci za Mesec', ali Sovjeti i Ameri su još od 60-ih godina prošlog veka učestvovali u pravom višeboju. 'Trka za Veneru' i 'Trka za Mars' su bile samo neke od disciplina. Međutim, čini se da su se Rusi najlošije pokazali na Marsu. A nije da se nisu trudili... ali retka atmosfera planete je bila praktično nepremostiv problem za njihove konstruktore. Dali su gas 1973, i te godine su lansirali čak 4 sonde – 2 orbitera i 2 lendera – ali nijedan nije u potpunosti izvršio svoje zadatke.
Zato, posle 15 godina lizanja rana i otsustva sa marsovske sceme, Sovjetski Savez se vratio izučavanju Crvene planete 1988. godine sa dvema automatskim međuplanetnim stanicama novog pokolenja. Glavni cilj te dve mašine nije bila sâma planeta, već jedan od njenih satelita, čije ime je kumovalo nazivu čitavog programa – 'Fobos'.
ISTORIJA
1. Od Marsa do Fobosa
Tokom 70-ih godina prošlog veka, sovjetski napori u osvajanju Sunčevog sistema bili su fokusirani na planetu Veneru, što im je donelo ekstremno pozitivne rezultate. Sve sovjetske međuplanetne sonde su razvijane i proizvođene u 'Lavočkinovim' pogonima, pod budnim okom Ministarstva mašinogradnje SSSR-a(rus. MOM, Министерство Общего Машиностроения) i pod rukovodstvom Sergeja Aleksandroviča Afanasjeva[1]. Institut za kosmička istraživanja sovjetske Аkademija nauka (rus. ИКИ АН СССР, Институт Космических Исследований CCCP Академии Наук) bio je zadužen za svu naučnu opremu i instrumente.
Као što sam već rekao, Sovjeti su 1973. godine za samo 19 dana lansirali čak 4 sonde – 2 orbitera ('Maрс 4' i 'Maрс 5') i 2 lendera ('Maрс 6' i 'Maрс 7') – samo jedan je ušao u orbitu oko Marsa ali se uskoro i on pokvario.
Jedna od 180 slika poslatih sa 'Maрсa-5' (3MС № 53С). Sonda je 1974. uspešno ušla u orbitu oko Marsa, ali se nekoliko nedelja kasnije nenadano pokvarila.
Sledeći projekat u sovjetskom istraživanju Marsa bio je posebno ambiciozan. Nazvan je '5M' ('Марс-5М', ili 'Марс-79'), sa namerom da super-teškom raketom 'Н1' (11A52) pošalje lender koji će da donese dragocene uzorke Marsa na Zemlju. Tokom 1974, kada je zbog serije neuspeha raketa 'H1' otkazana, 'Lavočkin' je predložio zamenu u vidu dve rakete 'Proton-K' (8K82K). manje nosivosti. Elementi sonde '5M' su trebali da budu lansirani i spojeni u niskoj Zemljinoj orbiti pre nego što sonda krene put Marsa.
Ali 1977, zbog svoje složenosti, MOM je otkazao misiju. Bio je to težak udarac za naučno-proizvodno preduzeće 'Lavočkin', jer je njihova kredibilnost znatno opala u očima ostalih sovjetskih industrijskih i istraživačkih centara. Generalni konstruktor i generalni direktor 'Lavočkina', dr Sergej Krjukov[2] je u decembru 1977. zamenjen drugim velikim inženjerom, dr Vjačeslavom Kovtunenkom[3].
Vjačeskav Mihajlovič Kovtunenko (1921-1995. Generalni konstruktor 'Lavočkina' od 1977.
Novi šef je došao sa ambicioznim projektom nove platforme, nazvane 'UMVL' (rus. УМВЛ, Универсальный [для изучения] Марса, Венеры, Луны), koja je trebala da bude prilagodljiva za misije na Mesec, Mars i Veneru. Razvoj je započeo 1979. godine, ali je sporo napredovao. Nedostatak saradnje Kovtunenka sa drugim velikim imenima u kosmičkoj industriji, kao što su bili Valentin Gluško, Nikolaj Piljugin ili Mihail Rjazanski, čiji su odgovarajući biroi bili partneri u projektu, nije poboljšavao situaciju.
Već 1976, akademik Roaljd Sagdejev, direktor IKI-a, bio je ubeđen da je u Marsovu misiju uključeno previše rizikovanja, pa je predložio preispitivanje projekta kako bi se on usmerio ne na Mars, već na jedan od njegova dva prirodna satelita, Fobos.
 |
Dr Roald Zinurovič Sagdejev (1932.), ekspert za fiziku plazme i tada direktor IKI-a. U svoje vreme bio jedan od najpametnijih naučnika u zemlji. Bio naučni savetnik Gorbačova, drugara iz studentskih dana. Kasnije je radio na mnogim američkim univerzitetima a danas je u Merilendu kao disident. |
Odmah je među naučnicima počela da se razmatra mogućnost donošenja uzoraka sa Fobosa. Prvu sondu iz serije, označenu kao '1Ф', poslali bi 1984. u daljinsko proučavanje satelita, a zatim, 1986. godine, nova sonda sa oznakom '2Ф', sakupila bi uzorke i donela ih na Zemlju. '2Ф' bi bio identičan kao '1Ф', sem što bi kontejner sa mernim instrumentima bio zamenjen povratnom raketom sa uzorcima.
Prvobitna ideja je bila da i '1F' sleti na Fobos, ali je vrlo brzo shvaćeno da bi to bilo previše kompleksno s obzirom na nepoznanice koje su tada vladale o građi satelita. Sagdejev je odmah predložio da se sonda približiti na samo dvadesetak metara od površine, zakači se harpunom i prikupi uzorke za in situ analizu.
 |
Šematski prikaz projekta sa farpunom. Na levoj šemi se vidi ispaljivanje (100 m/s) ka površini, a na desnoj donošenje uzoraka na sondu. |
Na kraju je odlučeno da je i ovaj manevar takođe previše ambiciozan, pa je odlučeno da se ova sonda zadovolji time da se samo približi Fobosu i prouči ga iz daljine. Nova Kovtunjenkova UMVL platforma je trebalo da bude savršeno prilagođena ovoj misiji, te je njen razvoj mogao da započne.
U nekom trenutku je projekt sonde za prikupljanje uzoraka '2F' napušten, te je zadržan samo '1F' za proučavanje Fobosa. Bez prevelike originalnosti, nazvan je prosto 'Fobos'. Lansiranje je bilo planirano u početku 1984. godine, ali je zbog kašnjenja opreme bilo odgođeno za 1988. godinu[4].
2. Razvoj '1Ф' sondi
Krajem 70-ih, razvoj dve sonde 'Vega' stavljen je pod nadležnost IKI-ja. U kontekstu relativno napetih odnosa između naučnika IKI-ja i inženjera 'Lavočkina', ova odluka je dovela do određenog nezadovoljstva u redovima oba tima. Zato se MOM odlučila da za sondu '1Ф' glavni izvođač programa bude NPO 'Lavočkin'.
Pored toga, nakon lansiranja obe 'Vege' u decembru 1984, IKI je dobio ovlašćenje da otvori projekt 'Fobos' za međunarodnu saradnju. Mogućnost francuskog učestvovanja[5] već je pominjana tokom francusko-sovjetskog sastanka u Samarkandu od 25. septembra do 2. oktobra 1984. Ukupno najmanje 13 zemalja sa obe strane 'Čelične zavese', plus SSSR-a i Evropske kosmičke agencije (ESA), učestvovalo je u izradi naučne opreme: Austrija, Bugarska, Mađarska, Demokratska Republika Nemačka, Irska, Poljska, Finska, Francuska, Čehoslovačka, Švajcarska i Švedska. Vlada SAD je dopustila američkim naučnicima da budu savetnici[6], a Nasinoj kosmičkoj komunikacionoj mreži (DSN) da prati sovjetsku misiju. Kao rezultat svega toga, naučnici mnogih zemalja su nestrpljivo čekali rezultate.
Sagdejev je sazvao međunarodni naučni odbor koji je okupio naučnike iz svih zemalja koje su učestvovale u projektu, s jedne strane, i V. Kovtunenka s druge strane. Prema Arlèni Ammar-Israël, astrofizičarki koja je bila tesno uključena u misiju, prisustvo Kotunenka na sastancima je 'pružalo ovoj strukturi kredibilitet' i prisililo 'Lavočkina' da uzme u obzir pojedine ideje naučnika.
 |
'Fobosi' su građeni godinama. Slika snimljena prilikom montaže sistema motora za orijentaciju i stabilizaciju. |
Priprema jednog od 'Fobosa' za lansiranje.
Postojala je konkurencija i između različitih laboratorija unutar samog IKI-ja. 1984. godine, dr Igor Mitrofanov је u IKI-ju vodiо tim specijalizovan za gama spektroskopiju (koja је omogućavala proučavanje planeta na vrlo kratkim talasnim dužinama, ali i promatranje eksplozija gama zraka). Ovaj tim je bio deo Odelenja za vanatmosfersku astronomiju Josifa Šklovskog[7].
Mitrofanovljev tim je želeo da na sonde 'Fobos' ukrca mali instrument nazvan 'VGS' (ВГС, Всплесковый Гамма-Спектрометр), koji bi na Marsu vršio gama spektroskopiju. Dr Vasili Moroz, koji je vodio IKI-jevo Odelenje za planetologiju, nije želeo da bilo koje drugo odelenje sem njegovog obavlja ovu vrstu istraživanja. Pored toga, sonde 'Fobos' su već imale isplanirani francusko-sovjetski instrument 'LILAS' (rus. ЛИЛАС), u kojem je učestvovao akademik prof. dr Rašid Sjunjajev sa Odelenja za visokoenergetsku astrofiziku, koji nije želeo da eksperimente sa bljeskovima gama zraka izvodi iko drugi do njegovo odelenje.
Roald Sagdejev, direktor IKI-a, morao je da arbitrira i odlučio se za kompromis. 'VGS' će da raditi i na proučavanju planete i na gama-bljeskova, a njime će rukovoditi Francuska.
Na marginama ovih svađa, u NPO 'Lavočkin' je nastaljen mukotrpni razvoj sonde. Marševski raketni motor za sonde novog tipa prvi put je testiran 1985. u Odelenju №101 Isajevljevog biroa Hemijske mašinogradnje (rus. ФГУП 'КБхиммаш им. А.М. Исаева'). Godine 1986. prototip sonde je testiran u vakuumskoj komori Odelenja №618 u blizini grada Zagorsk.
[1] U to vreme 70-godišnjak, jedan od mojih junaka. Kada je kao inženjer za konstruisanje oružja tokom II sv. rata 1965. postao ministar novonastalog MOM-a, prvo što je uradio to je bilo da je pod jedan krov ujedinio brojne konstruktorske biroe, fabrike i laboratorije. Ne samo da je rukovodio pionirskim kosmičkim programom, već je postao ključni igrač u nuklearnoj trci SSSR-a i SAD. Početkom 60-ih, SAD je imao mnogo više projektila i nuklearnih glava od suparnika, ali je Afanasjev to sredio naredivši da se 'pod hitno' proizvede 1400 interkontinentalnih balističkih raketa i oko 1000 projektila za lansiranje iz podmornica.
Lično je učestvovao u kreiranju letilica za kosmonaute, orbitne stanice, uključujući stanicu 'Мир', prvi sovjetski šatl 'Буран' i raketu 'Энергия'. I kao mlad se nije bojao nikoga od vlasti i političara, pa ni šefa tadašnje policije Berije, čiji jedanmig je bio dovoljan da nestaneš u Sibiru.
[2] Veliki inženjer i konstruktor prve interkontinentalne balističke rakete 'R-7'. Posle smrti Koroljeva postao je načelnik i rukovodilac odelenja. Nakon smene u 'Lavočkinu', prešao je u preduzeće 'Energija' na dužnost prvog zamenika generalnog konstruktora gde je ostao do penzije 1982.
[3] Veliki konstruktor raketnih sistema, učesnik u proizvodnji prvih vojnih balističkih raketa u svojoj zemlji, raznih satelitskih programa i nekoliko međunarodnih kosmičkih projekata. Ja sam ga zapamtio kao glavnog konstruktora i tehničkog rukovodioca projekta 'Venera-kometa Halej'. Veliki broj projekata pod njegovim rukovodstvom realizovano je u okvirima međunarodne saradnje. Koroljevljeva desna ruka u njegovom birou OKB-1 i čovek koji je učestvovao praktično u projektovanju svih raketa ovog slavnog biroa.
[4] Zapadnjacima zapravo nije bilo jasno zašto su Sovjeti toliko zainteresovani baš za Fobos, pa su čak neki američki planetolozi to sa prezirom nazivali 'sirotinjskom asteroidnom misijom', jer se tada počelo sa spekulacijama da je Fobos zapravo zarobljeni asteroid.
[5] Od svih zapadnih zemalja, Francuzi imaju najtešnju saradnju u kosmičkim projektima SSSR-a i danas Rusije. Misija 'Vega' bi bila nezamisliva bez francuskog učešća, kao i recimo 'Fobos-grunt'.
[6] Ništa nije bilo 'drugarski': Amerikanci su planirali radarsko mapiranje Venere sondom 'Magellan' i tražili su od Rusa sirove podatke sa 'Venere 15 i 16', a zauzvrat su ovi njima dali informacije i slike Fobosa dobijene od 'Marinera 9' i 'Vikinga' kako bi Rusi mogli da izračunaju sićušne Fobosove efemeride.
[7] Kontroverzni sovjetski radio-astronom i teorijski astrofizičar, najviše poznat po teoriji da je Fobos šupalj i veštački napravljen objekat. Jedan asteroid nosi njegovo ima, kao i krater na Fobosu.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
