FELJTON
Sovjeti su bili tate-mate za Veneru, ali im Mars nije 'išao': od 20 pokušaja imali su samo 2 uspeha i par stativa! Zato su sovjetski naučnici odlučili da početkom 80-ih učine poslednji ali krupan korak da se vrate na Crvenu planetu. Razloga za adrenalin su imali na pretek, jer se ispostavilo da je njihova prethodna velika međuplanetna misija na Veneru i Halejevu kometu iz 1986, slavna 'Вега', bila više nego uspešna. Nova misija je trebalo da istraži ni manje ni više nego – tajanstveni Fobos.
3. Vođenje misija
Obe '1Ф' sonde, nazvane 'Fobos-1' i 'Fobos-2', uspešno su lansirane sa kazahstanskog kosmodroma 'Bajkonur' 7. jula, odnosno 12. jula 1988. godine.
Pripreme za lansiranje 'Fobosa-2' na Bajkonuru. Raketa-nosač 'Proton-К' proizvedena je na osnovu Hruničevljeve dvostepene rakete 'UR-500' sa određenim izmenama na Ii stepenu i dodavanjem III i IV stepena ('Блок-Д'). To je dovelo do značajnog povećanja nosivosti. Rakete ove porodice lete i danas.
Finalne pripreme za lansiranje 'Fobosa' poslužile su Gorbačovu da demonstrira novi kurs zemlje – otvorenost u sovjestskom kosmičkom programu. Brojni zapadni zvaničnici, uključujući i 'Apolovca' Majkla Kolinsa i delegaciju američkog Ratnog vazduhoplovstva (USAF), posetili su Bajkonur posmatrali poslednje pripreme 'Protona', koji je bio oblepljen reklamama samo za tu priliku. Naravno, sovjetski vojni kadar na kosmodromu se preobukao u 'civilke' ne bi li prikrio vojnu prirodu kosmodroma.
Prva stanica, '1Ф № 101', ili 'Fobos-1', uzletela je sa 'Bajkonura' 7. jula u 20:38:04,306 po moskovskom vremenu uz pomoć rakete 'Proton-K' i dodatnog stepena 'D-2' (11S824 №2L). Ovog puta je korišćena 'petostepena' šema lansiranja: kosmička sonda je ušla u orbitu oko Zemlje uz pomoć tri stepena rakete i prvog uključivanja dodatnog, četvrtog stepena. Posle kratkog vremena, stanica je postavljena na trajektoriju leta ka Marsu pomoću drugog paljenja motora 'D-2' (do potpunog iskorišćenja resursa) i uključivanja nezavisnog pogonskog sistema ADU (rus. АДУ, Автономная Двигательная Установка). Prema proračunima u tom trenutku, sonda je trebalo da stigne u blizinu Fobosa 7. aprila 1989.
Druga stanica, '1Ф № 102', ili 'Fobos-2', lansirana je ka Marsu samo 5 dana kasnije, 12. jula, u 20:01:43,185 po moskovskom. I njena šema leta ka Crvenoj planeti je bila identična kao i kod prve letilice.
Injektiranje sa Zemljine niske orbite na trajektoriju Zemlja-Mars oba robota su obavila bez incidenta, i uskoro su počela da pružaju naučne rezultate prikupljene već tokom prve faze svog putovanja. Proučavanje Sunca – njegove hromosfere, korone i solarnog vetra – i gamazračnih bljeskova, zaista su bili jedni od primarnih ciljeva misije.
Do 18. avgusta, upravljanje letilicama 'Fobos 1 i 2' vršeno je iz Jevpatorije, iz tzv. Zapadnog centra za daljinsku kosmičku vezu u Vitinu, u Krimskoj oblasti (ОКИК-16, Отдельный Командно-Измерительный Комплекс – 16), а posle toga je upravljanje stanicama preuzeo na sebe kalinjingradski Centar za kontrolu letaInstituta za mašinogradnju (rus. ЦУП, Центр Управления Полётами; ЦНИИмаш, Центральный научно-исследовательский институт машиностроения)[1].
28. avgusta 1988, jedan od inženjera Centra za kontrolu leta je poslao pogrešnonapisanu komandu 'Fobosу-1': umesto da uključi gama-spektrometar, poslata je naredba za isključivanje sistema trastera za orijentaciju i stabilizovanje sonde[2]. Bez aktivne orijentacije, letilica više nije mogla da okreće solarne panele ka Suncu, pa su se posle izvesnog vremena akumulatori potpuno ispraznili. Kao rezultat toga, , konstatovano je da tokom pokušaja 2. septembra 1988. da se izvede planirano uspostavljanje veze, 'Fobos-1'nije uspevao da odgovori. Frenetični pokušaji su ponavljani tokom čitavog septembra i oktobra ali – bez uspeha. 3. novembra je i zvanično objavljeno da se prekidaju pokušaji kontaktiranja sa sondom.
Elem, u to vreme, inženjeri su bili u procesuprebacivanja zemaljske kontrole sa jevpatorijske stanice na glavni kontrolni centar u Podlipkiju[3]. Propremajući se za prekid komunikacija, ka letilici je poslat veliki set komandi koje su trebale da upravljaju njome tokom perioda prekida. Pogrešno slovo ili samo jedna tačka u programu dovela je do komande koja je isključila brodski sistem za kontrolu položaja. Te komande nikada nisu bile testirane na Zemlji kao što je to bilo normalno, jer prototip sistema još nije bio spreman. Da stvar bude gora, brodski sistem za kontrolu leta nije bio adekvatno zaštićen od fatalnih grešaka. Sa isključenim sistemom za kontrolu položaja, sonda je polako gubila orijentaciju, uglavnom usled pritiska solarnog vetra, sve dok dok se njeni solarni paneli nisu udaljili od pravca ka Suncu i prestali da daju dovoljno struje za vitalne sisteme.
Što se tiče 'Fobosa-2', on je 21. jula 1988. i 23. januara 1989. uspešno izveo kratke korekcije međuplanetne trajektorije. Posle 201 dan leta i prevaljenih 465 miliona kilometara, 29. januara je u 15:55 uključen raketni motor ADU radi kočenja[4], nakon čega je sonda ušla u eliptičnu orbitu oko Marsa.[5] Njeni parametri su bili sledeći: nagib – 1,5°, visina – 819 × 81214 km, period – 77 sat.
Da bi se približila orbiti Fobosa, sonda je izvela dve korekcije orbite: podizanje pericentra 12. februara (0,9°, 6400 × 81200 km, 86,5 sati) dovelo je do prelaska na konačnu kružnu orbitu 18. februara 1989. (nagib 0,5°, visina 6280 km, period 8,0 sati), oko 300 km dalje od orbite Fobosa. Obavivši svoje, pogonski sistem ADU je posle toga zauvek odbačen. Uz pomoć trastera orbitera, 7, 15. i 21. marta 1989. izvršeni su manevri radi sinhnonizacije leta sa Fobosom. Dok je bio u orbiti oko Marsa, sprovođena su osmatranja planete, a posle dovoljnog približavanja – i Fobosa[6]. Fotografisanje Fobosa 21. februara obavljeno je sa rastojanja od 820-1100 km, 28. februara sa rastojanja 310-440 km, i 25. marta 1989. sa 180-270 km.
Šema leta od Zemlje do Marsa i orbita oko Marsa automatske sonde 'Fobos-2'. 1 – orbita Zemlje; 2 – orbita Marsa; 3 – orbita Fobosa; 4– kvazi-satelitska orbita; 5 – kružna orbita; 6 – eliptična orbita.
Iako je ulazak u orbitu oko Marsa izvršen bez greške, kontrolori misije su otkrili ozbiljne probleme u brodskom sistemu za kontrolu leta. Jedan od tri procesora u sistemu kontrole se pokvario a drugi je pokazivao čudne znake. Iako je sistem imao šak trostruku redundantnost, najmanje dve funkcionalne jedinice su bile neophodne za funkcionisanje sistema za kontrolu leta.
Prilazak Fobosu i odbacivanje dva mala lendera bili su planirani za 4-5 april, ali 27. marta 1989. u planiranom terminu za uspostavljanje veze u 18:58, stanica je ostala nema[7]. Od 20:51 do 21:03 ogromne 70-metarske prislušne antene u SSSR-u su primale slabe povremene signale u santimetarskom dijapazonu, ali iz njega nije bilo moguće izvući bilo kakvu telemetriju. Po karakteru signala dalo se samo zaključiti da aparat nije stabilizovan i da se haotično tumba. Svi pokušaji da se uspostavi bilo kakav kontakta nisu dali rezultate. Analitičari su procenili da je 8.-10. aprila nekontrolisana rotacija 'Fobosa-2' dovela do pada temperature unutar letilica na ispod 0°C. Posle 3-4 dana čitava letilica se zaledila, čineći rad bilo kojeg sistema nemogućim. Zato je konačno 15. aprila 1989. i zvanično objavljeno da su obustavljeni svi pokušaji uspostavljanja veze sa sondom. Veza je prekinuta posle čak 57 dana provedenih u orbiti oko Marsa i samo 10-11 dana do planiranog okončanja programa istraživanja Marsa i njegovog meseca.
Tokom leta, na međuplanetnoj letilici je došlo do nekoliko ozbiljnih kvarova i otkaza sistema na sondi, što je u to vreme znala samo šačica povlaštenih ljudi. 1. novembra 1988. na 'Fobosu-2' se pokvario jedan od dva odašiljača u santimetarskom rasponu. Posle toga, komunikacija je provođena preko samo drugog odašiljača. Takođe, tokom leta su ponavljana spontana isključivanja brodskog računara, što je uzrokovao redovni 'problem' jednog od kanala računara.
U to vreme, za kvar 'Fobosa-2' je 'pronađeno' mnogo 'krivaca' – od udarca komada meteorita koji se odbio od površine planete ili snažnog naleta solarnog zračenja, do napada tajanstvenih vanzemaljaca. Na žalost mnogih, pa i moju, u to vreme je već uzimala maha Gorbačovljeva 'Glasnost', pa je na vidalo izašlo prozaično i racionalno, inženjerijsko opravdanja.
Tada je bila prava pomama za ovakvim i sličnim razlozima iznenadnog gubitka 'Fobosa-2'. Na jednoj od slika sa sonde 'jasno' se vidi tajanstveni leteći tanjir.
Španski dnevnik 'La Epoca': 'Fobos 2 snimao čudne slike Marsa pre nego što je izgubio kontakt s bazom'.
[1] Zapravo, dužan sa da kažem da su pripreme Sovjeta za povratak na Mars otpočele usavršavanjem nacionalne mreže za kontrolu kosmičkih letova, posebno komponenti u Jevpatoriji (Krim) i u Ussurijsku (Sibir). Između 1983. i 1985, specijalno za projekat 'Fobos', izgrađen je poseban objekat u gradu Ussirijsku. Novi uređaj 'Kvant-D' je mogao da prima telemetriju brzinom od 131 Kb/sec sa daljine od preko 400 mil. km. Tačnost merenja brzine sondi je iznosila ~0,5 m/sec, a daljine do 10 metara.
[2] Ta komanda je preostala iz perioda zemaljskog testiranja sistema za kontrolu položaja. Zbog stiske sa vremenom u predlansirnim aktivnostima, taj kod nije obrisan iz brodske memorije.
[3] Grad Kaliningrad se nekad ranije zvao Podlipki i nalazi se u Moskovskom regionu. B. Jeljcin ga je 1996. preimenovao u Koroljev.
[4] Motor je radio tačno 3 minuta i 21 sekundu da bi usporio sondu za 3077,9 km/h i omogućio da Mars 'uhvati' sondu i ona tako 'uđe' u orbitu.
[5] Sovjetski novinari su tada pisali da je to prva sonda koja je ušla u orbitu oko Marsa, ali su ih odmah brže-bolje demantovali američki novinari podsećajući ih da su njihovi 'Vikinzi' to uradili tokom 70-ih.
[6] Prosečna udaljenost Marsa i Fobosa iznosi oko 9377 km.
[7] Tog popodneva je prema planu bilo zakazano novo TV snimanje Fobosa, što je zahtevalo okretanje letilice prema mesecu, odn. skretanje pravca glavne usmerene antene od pravca Fobos-Zemlja. Na kraju sesije snimanja sonda više nije umela da uspostavi kontakt sa Zemljom.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
