Venera 4
prvi aparat koji je slao podatke
sa površine druge planete
Pišući nedavno o osvajanju drugih planeta, razmišljao sam o tome kako li su se osećali konstruktori kada su dobili vest da se njihovo čedo uspešno spustilo na drugi svet. Bili su sve to mladi ljudi, pametni stručnjaci, nečija deca i roditelji, ljudi koji su živeli svoj san, od kojih preko 90% danas više nije živo. Iako je Hladni rat bio u jeku, siguran sam da su svi ti naučnici i tehničari bili sasvim drugačije bitke. Da nije bilo njih ne bi danas čitali o podvizima koji nam pre izgledaju kao fantastika nego kao nešto što su ljudi umeli da sprovedu u delo pre pola veka. Danas ćemo pričati o prvoj sondi koja se (zamalo) spustila na drugu planetu...
U to vreme, iz raznoraznih razloga, o kojima sada nemam vremena da pišem, sovjetski međuplanetni program je zapao u ćorsokak. Koroljev je bio pretrpan projektima i njegov kostruktorski biro OKB-1 više nije mogao da se izbori za sve komplikovanijim zahtevima. Zato je 1965. godine Centralni komitet SSSR-a odlučio da program međuplanetnog istraživanja prebaci Lavočkinu, a da Koroljev nastavi da se hrve sa Nasom oko osvajanja Meseca. Naime, od skoro 25 pokušaja od 1958, samo su sonde "Luna 2 i 3" ispunile do kraja svoje ciljeve. Za to vreme, Amerika je imala uspeha sa Venerinom sondom "Mariner 2" i Marsovom sondom "Mariner 4", dok je nakon serije neuspelih pokušaja, "Ranger 7" uspešno pogodio Mesec.
Lavočkinov konstruktorski biro (glavni konstruktor je tada bio Georgi Nikolajevič Babakin, inženjer, doktor tehničkih nauka, akademik) odmah je prionuo na opsežna testiranja programa sondi "Luna" i "Venera", čemu se Koroljev oduvek protivio smatrajući da treba testirati samo brodove koje prevoze kosmonaute. Otkriveni su brojni konstruktorski propusti kod "Venera" lendera – nakon centrifugalnih testiranja, utvrđeno je da nisu mogli da izdrže ni pola G sila za koji su bili konstruisani.
Kada je 16. 11. 1965. raketom "Molnija-M" lansirana automatska sonda "Venera 3" (lansirana je u paru sa "Venerom 2" koja je poletela 4 dana ranije), planirano je da se njen loptasti lender,, prečnika 90 santimetra, spusti na površinu planete, ali sudbina je promenila planove. Iako je korekcija putanje uspešno izvršena na daljini od 13 mil. km od Zemlje, sonda je ipak 1. marta 1966. nekontrolisano pala na planetu, i tako postala prvi kosmički aparat koji je dospeo na površinu druge planete. Nažalost, nijedan naučni podatak nije stigao na Zemlju. Samo nedelju dana kasnije sa Bajkonura je lansiran sledeći brod ka Veneri (3MV-4 №6), ali zbog kvara četvrtog raketnog stepena nije uspeo da izađe sa Zemljine orbite i poneo je lakonsku oznaku "Kosmos 96". Posle ove serije neuspeha, sve oči su bile uprte u Lavočkinove inženjere...
| Preuzmite e-knjigu u PDF formatu (19 strana, 2,6 MB) 
|
 |
, 
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
