Živko Teodosić

    Z v e z d a n a   p e s m a

Otkad hode po ovome – zemnom šaru;
Pitaju se često, mnogi ljudi.
Šta to gori u Sunčevom, silnom žaru?
Što prirodu celu, uspavvljuje i budi.
 
Nuklearne, to su,  jake sile;
Ne čudi se više, puki svete.
Vodonike burne, u helijum, sve su svile;
Evo, 'vako: – reče, mudri Bete. (Hans)
 
Naš je kosmos, čudno – vodonično biće;
Razna tela, tim prostranstvom jezde.
Ne bi znali kada, nova zora sviće;
Da se nisu sjajne, upalile zvezde.
 
Neka tamna – nevidljiva sila;
Sve čestice vuče, u daljine puste.
Ali sila – u mási što prebiva;
Vodonike zbija, u oblake guste.
 
Kad Njutnova, čudna sila,
Stisne oblak u zagrljaj snažno;
Da užeže oganj, mladoj zvezdi,
Ugljenika tada, dodati je važno.
 
Čim hemijska,  ispuni se kvota;
Eto odmah, smešnoga azota.
Da bi vatra gorela još jače;
Kiseonik tada, u pomoć im skače.
 
Kad upali moćne – nuklearne sveće;
Izdvoji se karbon, iz te čudne smeše;
Sâm helijum, sad se šeće;
Gde četiri, vodonika beše.
 
Burno gore, i brzo im teku dani;
Od davnina znane – zvezde dične:
Betelgez teški, i Aldebaran sjajni;
I sve druge – masom –  njima slične.
 
                        – o –
 
Da nam traje dugo, i greje nas žarko;
U Suncu se vatra, razgara polako.
U njegovom – nuklearnom žaru;
Moćna sila drži, protone u paru.
 
Kad parove spoji – po dvoje-po troje;
Tad helijum, atom, pojavi se celi.
Sad i Sunce greje, pratioce svoje;
Na planeti plavoj, život se veseli.
 
Poput našeg Sunca, u tihome žaru;
Gore zvezde, koje dugo traju.
Plav' Sirijus, na južnome žalu;
Ili Vega sjajna, na severnom kraju.
 
Neke vole jata; neke beže u samoću;
Jedne brzo plamte, a druge su spore.
Sve se zvezde, vide samo noću;
Vatra našeg Sunca – svake nove zore.
 
Blistaju u sjaju, i još jače greju;
Energiju silnu, na sve strane seju.
Toj svetlosti i toploti,
raduje se biće svako.
 
Al' od moćnih, gama zraka;
nastrada se, vrlo lako.
Hitre pozitrone, Kulon brzo veže;
Eluzivna neutrina,u nedogled beže.
 
Ipak, i Suncu će proći vreme;
Prestaće da sija, i osmehe da nam mami.
Kad sagori svoje – nuklearno seme;
Biće samo bela kugla, u dubokoj tami.
 
                         – o –
 
Nova – moćna, blista izdaleka;
Sva u vatri – bliži se vrhuncu.
Žali sudbu, naše drage zvezde;
Pa umilno, otsijava Suncu.
 
Uteši se, moja sestro draga,
Kada zgasnu sile, nuklearnog žara;
I nestane tvoga, sjaja žarkog;
’mesto tebe, obasjaću – silno i obilno;
Sve planete i komete – galaksiju celu;
A posebno, Saturna mi dragog.
 
Kad isčeznu zraci, tvog „crvenog kraja“;
Kada mala, bela, ti postaneš sfera;
Svu lepotu tvoga, nekadašnjeg sjaja;
Zameniće supernova – blistava i bela.*
 

*Sunce ne može postati supernova jer nema potrebnu, kritičnu masu. Takođe, u Suncu se odvija proton-proton termonuklearna fuzija (TNF), dok se  CNO katalička reakcija TNF (ugljenik-azot-kiseonik), odvija u zvezdama koje su, najmanje 1,5 puta, mase veće od Sunčeve.  Pesnička sloboda dopušta da se donekle odstupi od strogo naučnih i formalnih činjenia, ako će pesma biti lepša. Naučnici smatraju da je na mestu Sunca nekada eksplodirala supernova, od koje je nastao naš  solarni sistem.

SunceCarskaBara

 


Dodaj komentar