Kada je posmatrao zvezdano nebo jedne noći 1573. godine Tiho Brahe, najveći posmatrač predteleskopse ere, uočio je jednu potpuno novu zvezdu, pa ju je tako i nazvao: „nova zvezda“, ali na latinskom koji je u ono vreme bio službeni jezik nauke: „nova stella“. Taj naziv se primio za sve nove zvezde, tj. one koje blesnu na nebu i potom se polako ugase.

SN1194D (dole levo) u galaksiji NGC 4526

Ostatak supernove u Lelikom Magelanovom oblaku

Umetnička impresija: neutronske zvezde se sudaraju (Wikimedia)

Ali od tada, od tih vremena kada je živeo Tiho Brahe, a on je živeo od 1546. do 1601. znanje o zvezdama i drugim telima u kosmosu se umnogostručilo, astronomi su uočili bitne razlike između nekih zvezda itd. uglavnom danas se srećemo i sa ovim nazivima: nova, supernove, kilnove i hipernove. Kakva je razlika među njima?

Nove

Klasične nove se javljaju u binarnim zvezdanim sistemima u kojima zvezda beli patuljak koji je masivniji i na taj način dominantniji u sistemu, „usisava“ materijal od svog kompanjona, obične zvezde. Taj materijal, uglavnom vodonik, se taloži na patuljku sve dok se pod gravitacionim pritiskom u njemu ne pokrenu nuklearne fuzije u zvezdi, kada se vodonik pretvara u teže elemente. Temperatura se u tom procesu povećava, a vodonik još brže sagoreva što konačno dovodi do odbacivanja gornjih slojeva zvezde čime se oslobađa 10.000 pa čak i 100.000 puta više energije nego što je Sunce emituje za godinu dana. Ali u ovom procesu beli patuljak oduva samo spoljni sloj materijala tako da on sam ostaje netaknut, a to znači da isti proces može da se ponovi više puta. 

Ovo odbacivanje gornjih slojeva opaža se kao jak blesak zvezde čime ona postane upadljiva – i mi je zovemo: nova.

Kilnove

Postoje i kilnove, koje nastaju kada se dva kompaktna objekta, poput binarnih neutronskih zvezda ili neutronske zvezde i crne rupe, sudare. Ova spajanja su oko 1.000 puta svetlija od klasične nove, što je, međutim znatno manji sjaj od sjaja supernove. Supernova sija kao 10 pa čak i 100 kilnovih.

Supernove

Postoje dva tipa supernovih zvezda. Kada beli patuljak u binarnom zvezdanom sistemu proguta previše materijala od svog pratioca u njegovom jezgru dođe do termonuklearne reakcije, zvezda se uruši u sebe u grandoznoj eksploziji. Takvu supernovu zovemo supernova tipa Ia.

Postoje još dve varijante zvezde tipa I. To su Ib i Ic koje nastaju kolapsom zvezdanog jezgra vrlo masivne zvezde. One su izgubile spoljašnje omotače vodonika, odnosno helijuma te imaju nešto drukčiji spektar od supernove tipa Ia.

Supernova tipa II javlja se u poslednjim časovima života ogromne, gigantske zvezde. Zvezda više nema energije da izdrži pritisak snažne gravitacije svojih slojeva te kolabira, njeno jezgro se stisne u kompaktnu, čvrstu malu loptu, kada dolazi do implozije koja razara čitavu zvezdu i emituje materijal u svemir. 

To je zbilja dramatičan događaj koji se beleži u istoriju astronomije. Ipak od supernove zvezde postoji i moćnija. 

Hipernova

To je posebno snažna supernova kod koje se samo njeno jezgro melje i kolabira. Do hipernove dolazi kada džinovska zvezda znatno veće mase nego što je masa Sunca, kolabira u crnu rupu. Tada dolazi do eksplozije koja je je čak i 100 puta snažnija od supernove. 

Ostatci supernovih

Nakon svake kilonove ili supernove eksplozijom izbačena materija preostaje kao nebulozni omotač koji se polako rasejava. U slučaju supernovih tipa Ib, Ic, II, ili hipernovih posle eksplozije postane i novi zvezdani ostatak a to je ili neutronska zvezda ili crna rupa.

Prema: Astronomy