Male primordijalne crne rupe bi prema našim teorijama bile stvorene u velikim fluktuacijama gustine energije u vrlo ranom univerzumu. Njihova masa bi mogla biti između Planck-ove mase od 10-5 grama do nekoliko sunčevih masa. Primordijalne crne rupe manje mase bi mogle biti primećene preko njihovog Hawking-ovog zračenja, a one masivnije preko efekata gravitacionog sočiva. Najveći problem sa njima je što one do sada nisu primećene u astrofizičkim posmatranjima.
Kada standardne metode ne mogu dati pozitivne rezultate, onda je prirodno razmišljati na malo drugačiji način. Ako se mala crna rupa nađe u unutrašnjosti planete ili asteroida, onda ona može dosta brzo konzumirati tečno jezgro koje je vrlo velike gustine. Po našem proračunu za to je potrebno nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Čvrsta kora planete, ostaje jer je njena gustina manja, i tako dobijamo šuplju strukturu - sferu. Mi smo izračunali gravitacioni stres kojem bi takva sfera bila izložena i uporedili ga sa kompresivnom jačinom materijala koji se javljaju u prirodi (recimo gvožđe ili granit). Zaključak je da takve šuplje sfere mogu da izdrže stres ako su manje od jedne desetine Zemljinog radijusa. Bilo šta veće od toga bi jednostavno kolapsiralo. Znači takve kandidate treba tražiti među asteroidima, planetoidima, satelitima... Pronalaženje takvog objekta bi imalo velike implikacije jer ne postoji drugi prirodni mehanizam koji bi proizveo šuplji mesec ili nešto slično. To bi bila prva indikacija da male primordijalne crne rupe postoje.
Alternativno, ako je asteroid potpuno solidan, onda bi mala crna rupa mogla da napravi tunel prilikom prolaska kroz njega. Radijus tog tunela bio bi reda veličine Schwarzschild-ovog radijusa crne rupe (od 10-33)cm za crnu rupu Planck-ove mase do 3km za crnu rupu sunčeve mase). Nešto slično bi se desilo i ako takve crne rupe prođu kroz našu planetu Zemlju. Za nas su posebno interesantne crne rupe od 1017-1024 grama koje se ne mogu opaziti nijednom drugom metodom (previše su masivne su za opažljivo Hawking-ovo zračenje, a premalo masivne za merljiv signal gravitacionog sočiva).
Recimo crna rupa mase 1022 grama ima Schwarzschild-ovo radijus oko 100 nanometra.
U principu mogli bismo tražiti takve tunele u staklu ili čvrstom materijalu starih zgrada.
Takođe, prolazak takve crne rupe kroz Zemlju bi mogao izazvati zemljotrese niskog intenziteta sa pokretnim epicentrom. Interesantno je da je BBC pre 20-tak godina preneo vest da se tako nešto upravo desilo.
I konačno, šta ako takva mala crna rupa prođe kroz ljudsko telo? Planck-ovu crnu rupu ne bi apsolutno primetili, ali šta bi bilo recimo sa crnom rupom mase 1022 grama? Verovatno ništa. Ljudsko tkivo ima malu tenziju i ne bi bilo pokidano. Male crne rupe imaju ogromnu energiju ali pri toj brzini one ne deponuju ozbiljnu količinu energije u ljudsko telo. Ako je brzina objekta veća od brzine zvuka u nekom materijalu, onda molekularna struktura materijala nema vremena da reaguje na taj objekat. Bacite kamen u prozor i razbićete ga. Ali brzi metak će verovatno samo ostaviti malu rupu u njemu. A ljudsko telo sigurno može da preživi rupu od 100 nanometra.