Ako ikada budete u prilici da upadnete u neku crnu rupu gledajte da to bude što veća, što masivnija. U oba slučaja, i da upadnete u veliku ili u malu rupu, čeka vas isti kraj, ali suprotno vašem očekivanju upad u malu rupu je bolniji. Evo zašto.
Gravitacija nekog tela opada sa kvadratom rastojanja. Što ste dalje od centra masivnog tela to osećate manji njegov gravitacioni uticaj. Ovde na Zemlji, dok stojite, vaša glava je udaljenija od centra mase Zemlje nego vaša stopala i na nju, na vašu glavu, gravitacija Zemlje za nijansu manje deluje nego na vaša stopala. Kolika je ta nijansa? Ako zamislimo da smo 2 metra visoki, a radijus Zemlje je blizu 6 hiljada kilometara, taj odnos je 1: 3 miliona. To je veoma mali broj pa je i ta razlika u privlačenju glave i stopala zanemarljivo mala tako da je i ne osećamo – iako ona svakako postoji.
Sad ćemo otići do crne rupe i to jedne tipične, osrednje crne rupe, crne rupe solarne mase. Gravitacija vas vuče ka centru rupe, ali dok god ste izvan horizonta događaja možete da se vratiti kući na ručak (o horizontu događaja i ostalim zanimljivim stvarima u vezi crnih rupa čitajte ovde).
Međutim za takvu crnu rupu, sa masom kao naše Sunce, radijus horizonta je samo oko 3 km. Odnos naše dvometarske visine prema radijusu takve crne rupe je sada kao 1: 1500. To jeste mali broj, ali mnogo veći nego kada stojimo na površini Zemlje. Razika u sili teže na stopala i glavu je već osetna. Gravitacija snažno vuče vaša stopala ka centru neodoljivom snagom i vi se istežete kao gumena traka, pretvarate se u rezanac ili kako to astronomi kažu u špagetu. Po tome se čitav proces zove špagetizacija.
Sa velikom crnom rupom, stvari stoje drugačije. Crna rupe u centrima galaksija imaju mase koju su milion i milijardu, pa i više puta veće od mase Sunca. U slučaju, na primer, monstruozne crne rupe sa masom od 2 milijarde mase Sunce radijus horizonta je 3 km puta 2 milijarde. Odnos naše dvometarske visine prema veličini takve crne rupe je 1: 3 miliona miliona! Taj odnos je milion puta manji nego za nas dok stojimo na površini Zemlje, pa je u slučaju ovakvih gigantskih crnih rupa razlika u privlačenju stopala i glave zanemarljiva. Ne dolazi do naše špagetifikacije. To je razlog zašto je pilot u filmu „Interstelar“ mogao da ostane živ (ako slučajno niste gledali Interstelar, prestanite da čitate ovaj članak i potražite film. Posle se vratite na člnak) .
Međutim zvezde su mnogo veće od nas. Ako zvezda sa prečnikom od recimo 2 miliona kilometara (a to je zvezda malo veća od našeg Sunca), njena veličina prema radijusu crne rupe sa masom od 2 milijarde masa Sunca je kao 1: 3000. To je mali broj, ali opet dovoljno veliki da razlika u gravitacinom privlačenju prednje i zadnje strane ka crnoj rupi nije više zanemarljiva. U takvoj situacija zvezda će biti špagetizovana, i većina njenog materijala će pasti u crnu rupu.
Astronomi su u nekoliko navrata primetili iznenadno i prolazno povećanje sjaja u blizini crnih rupa što je interpretirano upravo kao špagetizacija zvezde koja je prišla suviše blizu crne rupe.
Dakle, jasno je, bolje je upasti u supermasivnu crnu rupu, ali samo ako niste i sami suviše veliki. Bar u početku. Sve zavisi od odnosa vaše veličine prema veličini crne rupe. Šta bi posle bilo to je samo za naučnu fantastiku.
|
Kako se računaju plimske sile? Razliku u sili privlačenja na stopala i glavu, ili na prednju i zadnju stranu Meseca, planeta ili zvezda, astronomi zovu plimska sila. To se može i izračunati jer postoji relativno jednostavna jednačina koja opisuje ubrzanje plime i oseke koje bi osetilo telo dužine d, na osnovu njegove udaljenosti od datog objekta mase M : a = 2GMd/R3, gde je aubrzanje plime i oseke, G je gravitaciona konstanta, a R je rastojanje tela do centra objekta (sa masom M ). Prema primeru iz Astronomy za osobu visoku 1,80 m plimsko ubrzanje na Zemlji iznosi 0,0000055 m/s2. Ako bi ista ta osoba upala u crnu rupu jedne solarne mase i poluprečnika horizonta događaja od 2,9 kilometara ubrzanje je 19,6 milijardi m/s2, a ako bi u drugom slučaju ta osoba upala u rupu 100 miliona masa Sunca sa horizontom događaja poluperečnika 295 miliona kilometara to ubrzanje bi iznosilo 0,0000019 m/s2. |
(Napomena: ništa ne bi bilo od ovog članka da prof. Mijić nije priskočio u pomoć te napravio neke korekcije i celu priču obogatio primerima.)
Prema članku iz Astronomy
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
