Sa profesorom Aničinom sam se upoznao preko i-mejla kada smo najavili izlazak časopisa Astronomija, a on poslao popunjen formular za pretplatu. Odgovorili smo mu: «Dragi profesore, ne možete se Vi pretplatiti na naš časopis jer će te biti član kolegijuma, pa će te ionako časopis redovno dobijati.»

Tako je počelo naše poznanstvo, prvo preko i-mejla, a posle i lično. Bio sam jednom kod njega u kabinetu na Fizičkom fakultetu, a posle smo se viđali na nekim skupovima, recimo na konferenciji (APAS) koju je pre nekoliko godina organizovao ADNOS. Jednom smo prikupljali potpise za pismo podrške našem časopisu, pa smo tu molbu uputili i profesoru Aničinu. Da bih detaljnije objasnio, u živoj reči, našu ideju nazvao sam profesora telefonom, ali me je on već kod druge rečenice prekinuo. Rekao je: «Ma potpisujem, ne treba da mi ništa objašnjavate, a ne treba ni da mi šaljete pismo, samo stavite i moje ime u spisak potpisnika».

Od pre nekoliko godina profesor je postao stalni gost i predavač na našem kampu na Letenki. Umeo je zanimljivo da priča i objasni i ono što bi drugima i sa animacijama bilo teško. Zato je i imao brojnu publiku. Njegova predavanja su uvek bila prava svečanost. Govorio je polako ponesen željom da sve svima bude jasno i razumljivo.

I izlazio je u susret onima kojima bi trebalo pomoći da nešto nauče. Jednom mi je pričao Draško Dragović da je u potrazi za nekim podacima otišao na fakultet i presreo profesora na hodniku. Nisu se tada poznavali, ali kad je čuo pitanje, prof. Aničin ga je uhvatio pod ruku, uveo u prvu slobodnu učionicu i nije ga puštao sve dok mu sve nije potanko objasnio. Prošle godine su se na Letenki pozdravili kao stari prijatelji.

Profesor Aničin je preminuo 2. aprila ove godine. Otišao je zauvek veliki naučnik i naš dragi prijatelj.

Akademik Zoran Knežević, rektor NS Univerziteta Miroslav Vesković i prof. Ivan Aničin
na konferenciji AD "Novi Sad" 2014.