Odbrojavanje do poletanja 'Apola 11' službeno je počelo 14. jula u 21:00 UTC. Sat je počeo da otkucava u T-28 sati (kao i obično, odbrojavanje je uključivalo dva planirana zaustavljanja da bi se rešili mogući problemi). U kontrolnom centru za lansiranje Kenedijevog centra, smeštenom pored VAB-a, 463 tehničara nadziralo je sve divovske raketne sisteme pod nadzorom Roka Petronea, direktora lansirnih operacija KSC-a. U međuvremenu, u sobi MOCR-a[1] Centra za letove brodova sa posadom u Hjustonu, u Teksasu, kontrolori Centra za upravljanje misijama (MCC) marljivo su čekali da preuzmu 'Apolo 11' nakon što sat stigne do nule. Direktori leta u misiji 'Apola11' bili su Klif Čarlsvort i Geri Grifin (smena 1), Džin Kranc (smena 2) i Milt Vindler (smena 3). No dokle god je 'Saturn V' bio na zemlji, Petroneovi[2] ljudi su imali poslednju reč.
Hidrostatički pritisak je takođe jedan od faktora sredine koji veoma utiče na život na Zemlji. Kao što vazi i za ostale uslove okruženja, i za pritisak su određeni optimalni parametri za rast svakog organizma kao i za njegovu enzimsku aktivnost. Često osetljivost na promenu pritiska ide zajedno sa nekim drugim faktorom. Na primer, dokazano je da je E. Colli mnogo osetljivija na pritisak pri suboptimalnim temperaturama.
U ponedeljak, 6. januara 1969, Slejton je nazvao trojicu astronauta u svoju kancelariju i obavestio ih da će oni činiti posadu 'Apola 11' ('To ćete biti vi', bile su njegove reči). Međutim, do tada nije bilo jasno da li će baš 'Apolo 11' biti misija sletanja na Mesec. Prvo su misije 'Apolo 9 i 10' morale da prođu bez incidenata; a za to je bilo puno šansi. Međutim, sve je proteklo kako treba. Zapravo, 'Apolo 10' je prošao bolje nego što je planirano, sa problemima jedva vrednim pomena. 26. maja komandni modul 'Čarli Braun' 'Apola 10' sleteo je padobranom u Tihi okean. Put do Meseca je bio čist.
U narandžastoj mrlji na ovoj slici nalazi se mlada, masivna zvezda poznata pod oznakom G345.4938+01.4677. Ona je okružena prstenom materijala od kojeg je i sama nastala: gasovima i prašinom. Iz prstena nadzvučnom brzinom izbijaju mlazevi koji se raspršuju u međuzvezdani prostor.
Iako je kraj godine još daleko već su počele da se objavljuju najbolje fotografije 2019-te. Jasno je valda svima da je napraviti izbor najboljih fotografija težak posao opterećen ličnim ukusima, pogotovo, što je inače čest slučaj, kada nisu sasvim jasni kriterijumi a i sama definicija najbolje fotografije. No, bilo kako bilo, evo nekih fotografija koje se vrte po internetu i svakako spadaju u vrhunac astrofotografije, mada možda ne tim redom kako su ovde poređanje.
Na oko 30 miliona svetlosnih godina daleko od nas, u sazvežđu Cetus (Kit) skriva se sablasni galaksija: UGC 695. Sjaj ove galaksije je izuzetno slab te ju je gotovo nemoguće uočiti sa Zemlje čak i najmoćnijim teleskopima. Ona spada u „Low Surface Brightness galaxy“ (rekli bi smo: galaksija niskog površinskog sjaja) a to su one koje imaju bar za magnitudu manji sjaj od okolnog noćnog neba posmatranog sa Zemlje.
U ovu grupu faktora životne sredine spada nekoliko vrsta okruženja, koja su sva vezana za smanjenu količinu vode ili potpuni nedostatak iste. Ranije je rečeno da svi organizmi koji nastanjuju našu planetu bar u jednoj fazi svog života moraju da budu u dodiru sa vodom, pa se potpuni nedostatak ovde odnosi samo na određene faze u razvoju nekog organizma, u kome on u toku dužeg vremenskog perioda uopšte ne dolazi u kontakt sa vodom u bilo kom obliku.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
