<<U karantinu   <<U karantinu i dalje  << U karantinu i dalje... i dalje

petak, 24. april 2020.

Došao je i taj dan. Nakon pet nedelja u izolaciji država dozvolila penzionerima da u utorak izađu na pola sata napolje. Jupiii. Jedno vreme sam ulicu osmatrao sa balkona jer sam hteo da se adaptiram na spoljni svet; da ne izletim napolje nepripremljen. Dan je bio prekrasan kao sa razglednice. Drveće je pustilo prvo lišće, tri bela oblaka su krstarila plavim nebom, a dole jedna policijska kola lagano vozila po ulici. Ma idila. 

Komšinica žuri, uskoro će policijski čas.

Onda je došlo vreme i ja stavim masku na lice, navučem rukavice i hrabro zakoračim. Mislim, prvo sam malo nogom opipao tlo da vidim je li sve u redu, onako kao što je Nil Armstrong radio kada je silazio na Mesec (priznajem da sam ovo malo više dramatizovao kako bi događaj dobio na značaju). Napolju me zapuhnu svež zrak i ja veselo izađem iz zgrade. 

A napolju? Nasuprot očekivanju, pa i nadanju ulica je bila puna ljudi. Nisam ni znao da ima toliko penzionera u ovom mom kraju. Svi maskirani, socijalno distancirani i svi polako, kao zombiji, idu ka apoteci. A pred apotekom red. Otegao se kao kolona partizana iz jugoslovenskih filmova. 

I baš tu sam se sreo sa starom koleginicom koju sam zadnji put video krajem prošlog veka. Sve mi je ispričala, neke detalje i dva puta: umro joj muž, posle išla u banju, prošlog meseca joj pukla cev u kupatilu i poplavila predsoblje, mora da menja naočare, zimus stavljala kiseli kupus, cvetao joj asparagus, ma sve neke značajne stvari. Ni njoj ni meni nije bilo jasno kako smo se uopšte prepoznali, pogotovo tako s maskama na licu. 

Malo dalje, na raskrsnici stoji policijski automobil i tri propisno maskirana policajca. Zaustavljaju retka vozila i proveravaju da li vozači imaju dozvolu za kretanje. Koliko sam video za pet minuta posmatranja, imali su. Niko nije bežao, nije bilo potere pa mi je dosadilo da gledam i ja otišao.

Kolovozi su bili neprirodno, ali prijatno prazni, a golubovi oduševljeni. Šetali su se, družili, bilo im lepo. Nemaju straha od jurnjave automobila, zrak je čist, ma milina.

Posle odoh kući da ne dobijem upalu mišića od tolikog hodanja.

<<U karantinu   <<U karantinu i dalje  << U karantinu i dalje... i dalje