pnovljen članak 2.12.2023.
Šta ako je sve oko nas - ljudi, zvezde iznad nas, tlo pod našim nogama, čak i naša tela i umovi - samo razrađena iluzija? Šta ako je naš svet hiperrealistična simulacija, sa svima nama u nekoj vrsti sofisticirane video igre?
Ilustracija: Johana Valderdorf
U martovskoj epizodi podkasta StarTalk komičar Čak Najs (Chuck Nice) dao je zanimljiv argument da živimo u računarskoj simulaciji. Voditelj emisije astrofizičar Neil deGrasse Tison govorio je o računarskoj simulaciji stvarnosti. Ako smo u simulaciji, stvarnost se stvara na zahtev. Ne simulara se celokupna stvarnost, tj. ceo univerzum sve vreme, kao što se u video igrama na zahtev stvaraju samo potrebni delove scene. Najs je izrekao jednu vrlo lepu (engl. nice) ideju: „Možda je to razlog zašto ne možemo da putujemo brže od svetlosti, jer da možemo, mogli bismo doći do druge galaksije“, a Tajson ga je nadopunio. „Pre nego što uspeju da je programiraju,“ rekao je astrofizičar, oduševljen idejom. „Dakle, programeri su postavili tu granicu.“
Kako je to izgledlo uživo možete videti ovde:
Ideja da prava stvarnost postoji iza ili pre ove naše stvarnosti ima duboke korene u zapadnoj i istočnoj filozofskoj tradiciji, od senki na zidovima Platonove pećine do sna o leptiru Čuang Cea (kin. 莊子). Film Matriks je dao svoj doprinos u popularizaciji ideje simulirane stvarnosti. Pre 4 godine, Ilon Mask dolio je ulje konceptu da je naša stvarnost simulacija: „Šanse da smo u osnovnoj stvarnosti je jedan prema milijardu“.
Neki fizičari i filozofi kažu da je moguće da zaista živimo u simulaciji. „Ako živimo u simulaciji, onda je kosmos koji posmatramo samo mali delić celokupnog fizičkog postojanja“, rekao je oksfordski filozof Nick Bostrom u radu iz 2003. godine. „Iako je svet koji vidimo u nekom smislu „stvaran“, on se ne nalazi na osnovnom nivou stvarnosti.“
Simuliranje svetova i bića
Rizwan Virk, osnivač PlayLabs programa Tehnološkog instituta Massachusettsa i autor „The Simulation Hypothesis“, je među onima su koji hipotezu o simulaciji shvataju ozbiljno. Priseća se kako je igrao igru virtualne stvarnosti toliko realnu da je zaboravio da je bio u praznoj sobi sa uključenim slušalicama. To ga je navelo da se zapita: „Da li smo sigurni da nismo ugrađeni u svet koji su stvorila bića tehnološki pametnija od nas?“
To pitanje ima smisla za Rich Terrile, informatičara iz NASE, laboratorije za mlazni pogon u Pasadeni, u Kaliforniji. Najbolje simulacije današnjice ne uključuju veštačke umove, ali Rich misli da bi sposobnost simuliranja živih bića mogla uskoro biti u našem domenu.
Nisu svi uvereni. Tokom debate u Američkom prirodnjačkom muzeju u Njujorku 2016. godine, fizičarka sa Univerziteta Harvard, Lisa Randall rekla je da su šanse da je hipoteza o simulaciji tačna „praktično nula“. Za početak, nema dokaza da naš svet nije onakav kakvog ga vidimo. I pita se zašto bi se napredna bića trudila da simuliraju Homo sapiensa. „Zašto nas simulirati? Mislim, toliko je stvari koje treba simulirati“, rekla je. „Ne znam zašto bi ova viša vrsta želela da se muči sa nama.“
Odjeci postanja
Ideje da je ovo stvoreni svet, da postoji stvoritelj koji brine o nama, nam je poznata. Ideja o superiornom biću koje stvara naš univerzum paralelan svom svetu je Bog, onako kako opisuje i Biblija.
Neki mislioci, uključujući Terrila, pozdravljaju analogiju s religijom. Ako je hipoteza o simulaciji tačna, kaže on, onda „postoji stvoritelj, arhitekta - neko ko je stvorio svet“. To je drevna ideja ali sada je i na bazi „matematike i nauke, a ne samo na veri“.
Ali za druge naučnike, uključujući fizičara Univerziteta Mariland Silvestera Jamesa Gatesa, sličnost između ideje o simulaciji i vere trebalo bi shvatiti kao upozorenje da nismo u pravu. Nauka nas je, kako je rekao u nedavnom radio intervjuu, oslobodili „od te ideje da smo marionete“ pod kontrolom nevidljivog entiteta. Hipoteza simulacije, rekao je, „počinje da liči na religiju“, a programer zamenjuje Boga.
Ko je, ili šta, bogoliki entitet koji je možda stvorio simulirani univerzum? Pristalice simulacione hipoteze kažu da je jedna od mogućnosti da je to rasa naprednih bića - svemirskih vanzemaljaca. Još više zbunjujuća mogućnost je mogućnost da su to naši sopstveni potomci - „naše buduće ja“, kako Terrile kaže. To jest, ljudi koji žive stotine ili hiljade godina u budućnosti mogli bi razviti sposobnost simulacije ne samo sveta poput našeg, već i tela i uma bića u njemu.
„Baš kao što možete simulirati bilo šta drugo, možete simulirati mozak“, kaže Bostrom. Istina, još uvek nemamo tehnologiju koja bi to izvela, ali kaže da za to nema konceptualne prepreke. A kada jednom napravimo simulacije mozga „dovoljno detaljne i tačne“, kaže on, „moguće je da bi te simulacije generirale svesna iskustva“
Simulacija?
Potraga za dokazima
Da li ćemo ikada saznati da li je hipoteza o simulaciji tačna? Bostrum kaže da postoji šansa da jednog dana naiđemo na grešku u simulaciji. „To bi bio dokaz.“
Fizičari su predložili eksperimente koji bi mogli dati dokaze da je naš svet simuliran. Na primer, neki su se pitali da li je svet sam po sebi „gladak“ ili ga u najmanjim razmerama čine diskretni „komadi“ poput piksela na digitalnoj slici. Ako utvrdimo da je svet „pikselizovan“, to bi mogao biti dokaz da je veštački stvoren. Tim američkih i nemačkih fizičara tvrdi da pažljiva merenja kosmičkih zračenja mogu pružiti odgovor.
Šta ako potvrdimo da živimo u simulaciji? Kako bi ljudi reagovali kad bi saznali da naš svet i misli i emocije nisu ništa drugo nego nule i jedinice programera? Neki zamišljaju da bi nam takvo znanje poremetilo život poništavajući osećaj svrhe i gušeći našu inicijativu. Znajući da naše misli i dela nisu naši, moglo bi da nas „oslobodi odgovornosti za svoje postupke“, kaže on. „Za naš društveni poredak nema ništa štetnije od ovoga.“ S druge strane može se braniti stanovište da i dalje imamo slobodnu volju koja nas je i dovela do spoznaje simulacije. Sigurno bi bilo i onih koji ne bi prihvatili da živimo u simuliranoj stvarnosti, kao što ravnozemljaši ne prihataju da je Zemlja okrugla.
Šta god da pomislimo o simulacionoj hipotezi, Bostrom misli da sam čin razmišljanja o njoj pruža dobrodošlu dozu poniznosti. Citira Hamletovo obraćanje prijatelju: „Moj Horacije, ima više stvari na zemlji i na nebesima nego što se i sanja u vašoj filozofiji.
Za astronoma David Kipping sa Univerziteta Columbia postoji očigledniji odgovor: Okamova oštrica, koji kaže da je u odsustvu drugih dokaza najverovatnije tačno najjednostavnije objašnjenje. „Budući da je model simulirane stvarnosti tako prekomplikovan i složen, Okamova oštrica ga seče i trebalo bi da favorizujemo jednostavna prirodna objašnjenja“, kaže Kipping.
Možda ipak živimo u osnovnoj stvarnosti uprkos Matriksu, Masku i čudnoj kvantnoj fizici.
Izvori:
https://www.scientificamerican.com/article/do-we-live-in-a-simulation-chances-are-about-50-50/
https://arxiv.org/abs/1210.1847
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
