„Dovoljne su samoreplikujuće robotske sonde“ — često se kaže kao da je to jednostavno rešenje za širenje inteligencije kroz svemir. U pitanju je Fon Nojmanova sonda - hipotetička svemirska letelica sposobna za samoreplikaciju, dizajnirana da istražuje galaksiju tako što koristi sirovine na destinaciji za pravljenje sopstvenih kopija.

Ideja je na prvi pogled elegantna: jedna takva sonda, putujući brzinom od svega 10% brzine svetlosti, mogla bi da stigne do obližnje zvezde, iskoristi lokalne resurse za pravljenje sopstvenih kopija i pošalje ih dalje. U teoriji, to zvuči kao samoodrživa kosmička ekspedicija koja bi vremenom mogla da ispuni čitavu galaksiju.

Ali već prvi korak otkriva koliko je ta zamisao daleko od jednostavne.

Brzina od 10% brzine svetlosti, odnosno oko 30.000 km/s, zahteva kolosalnu količinu energije. Samo ubrzanje sonde mase nekoliko tona nosi energiju uporedivu sa hiljadama nuklearnih bombi. A to je tek pola problema. Za bezbedan ulazak u orbitu neke planete ili meseca, sonda mora i da uspori, što znači da joj treba otprilike isto toliko energije i za kočenje. Dakle, pre nego što uopšte počne bilo kakvo „replikovanje“, ona mora da preživi put koji je već sam po sebi ekstreman podvig.

Možda bi se mogla zamisliti letelica na solarni vetar, sa ogromnim jedrom koje je nežno gura kroz međuzvezdani prostor. Ali i tu se odmah pojavljuje novi problem: sudar sa česticom međuzvezdane prašine ili mikrometeoritom pri takvoj brzini. Čak i zrnce veličine peska postaje razorno projektilsko telo. Udar pri 0,1c ne bi bio „običan sudar“; to bi bio događaj sa efektom sličnim eksploziji atomske bombe. Jedna sitna greška, jedan nevidljiv čestični oblak, i sonda postaje oblak raspršenih ostataka.

A čak i ako nekim čudom stigne do cilja, sledi druga, još teža faza: sletanje. To nije jednostavan tehnički detalj, nego čitav pakao inženjerskih prepreka. Pogledajmo samo razlike između mogućih destinacija: na Veneri bi je dočekale paklene temperature i oluje; na Zemlji atmosfersko trenje, gravitacija i komplikovano okruženje; na Marsu tanka atmosfera i teški, prašnjavi tereni. Svaka današnja misija ka Marsu košta milijarde i i dalje ima visok procenat neuspeha. A ovde govorimo o sondi koja mora da uspe tamo gde i najskuplje ljudske misije često zapnu.

Pakao samorepodukcije

Fon Nojmanova sonda ne bi trebalo samo da „sleti“. Morala bi da krene u rudarenje, da pronađe izvor energije, da izdvoji i obradi materijale, da razvije celu industrijsku bazu od nule. Potrebne su bušotine, peći, rafinerije, hemijska postrojenja, precizna proizvodnja, elektronika, robotika, kontrolni sistemi. Mora da savlada metalurgiju, hemijsku sintezu, proizvodnju poluprovodnika i nano-montažu. I sve to ne na uređenoj planeti sa razvijenom infrastrukturom, već na nepoznatoj steni, u uslovima koje ne poznaje i koje ne može unapred savršeno da predvidi.

Konačno, trebalo bi da napravi kopiju sebe. Zatim da tu kopiju opremi dovoljno jakim pogonom, da obezbedi gorivo, da savlada drugu kosmičku brzinu za izlazak iz gravitacije ciljnog tela, a po potrebi i treću, za napuštanje čitavog sistema. I sve to mora da radi pouzdano, precizno i bez greške, jer jedna greška znači kraj misije. A zatim ista ta sonda mora da planira sledeće putovanje — ne za dane ili mesece, već za vekove i hiljade godina.

U suštini, jedna jedina sonda morala bi da ponovi čitav razvoj civilizacije na tuđem svetu: od prvog plamena do nuklearne tehnologije, od grubih alatki do veštačke inteligencije. To nije samo neverovatno složen zadatak. To je zadatak koji izgleda praktično nemoguć bez ogromne, unapred postavljene infrastrukture.

Olako poigravanje sa Fon Nojmanovim sondama

Zbog svega iznetog, tvrdnja da su „dovoljne samo samoreplikujuće robotske sonde“ previše je olako izrečena. Isti pristup ima ii Ilon Mask u nedavnoj najavi o stvaranju Fon Nojmanove sonde, vidi OVDE

Pre bih poverovao da će neživa materija, pre ili kasnije, spontano preći u živu, nego da će jedna mašina sama od sebe preleteti kosmički bezdan i izgraditi sve što je potrebno da sebe replicira na drugom svetu i pošalje repliku na dalje putovanje.

Da li je ljudska civilizacija Fon Nojmanova sonda?

Postoji, međutim, jedna još dublja mogućnost. Možda je pojava života na Zemlji i njegov razvoj do ljudske civilizacije i naša neutaživa težnja ka zvezdama — rezultat dolaska neke vrste Fon Nojmanove sonde. Koja je posejala život, ne baveći se izgradnjom infrastrukture za samorepliciranje, sa znanjem da će zametak života evolouirati do visokog nivoa težnje ka nalaženju života na drugim svetovima. Možda smo mi — nesvesni naslednici — te životonosne sonde, gonjeni instinktom da nastavimo lanac. U tom slučaju, u naučno ateističkom pogledu na svet Fermijev paradoks nije misterija; on je zagonetka našeg sopstvenog porekla.