Prof. dr Tristan Hibš, Department of Physics and Astronomy Washington, USA, Gostujući profesor na Departmanu za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu

Kako ste profesore, kako provodite vreme u jeku pandemije?

"Hvala na pitanju, može se. Kad se mora, nije ni teško. :-)

Porodično predanje vojvođanskih događaja i doživljaja iz proteklog stoleća me je donekle pripremilo na neočekivano, a sad već četiri decenije rada u prosveti i nauci i na (što manje moguće) pristrasno sagledavanje kakvih-takvih podataka, pa mi je prelaz na ovu sadašnju "novu normalu" relativno bezbolan: Svestan svoje sopstvene zdravstvene situacije (ipak sam već zakoračio u sedmu deceniju), čuvam se kako god mogu. Šta god glavešine i glasnogovornici na raznim nivoima proklamovali i iz kakvih god već pobuda, profesionalna deformacija (teorijskog fizičara) me tera da redovno gledam brojčane podatke — svestan da su zasigurno nepotpuni i na razne načine neprecizni (to je uostalom suštinska priroda svakog merenja), i jasno mi je da je ova pandemija plima koja zasada još uvek raste. Naravno da smo svi bar malo uznemireni neizvesnošću, i da prilagođavanje promenama koje nas zateknu kao i uvek izaziva čuđenje, rad živaca pa i ogorčenje i otpor. No, reku vremena još niko nije zaustavio, a ta modra reka i bregove roni i planine ravna. Valja nama niz tu reku.

Kolega Stojković me pretekao: Poređenje "ove sadašnje situacije" (sred COVID-19 pandemije) sa faznim prelazom u materijalima (poput topljenja leda) i meni izgleda vrlo privlačno. Kolektivno ponašanje mnoštva ljudi itekako ispoljava suštinski dugačija svojstva, događaje i dejstva nego bilo koji pojedinac — baš kao što vidimo u materijalima gde ogromno mnoštvo molekula proizvodi kolektivne fenomene koji su suštinski različiti od ponašanja bilo kojeg pojedinog molekula. To je viđenje uostalom sasvim standardni pristup teorijskog fizičara (odatle karikatura: "Da krenemo od sferne krave…"), pripremajući skelu za sve detaljniju analizu i organizaciju istraživanja koje postepeno a neumitno pruža sve više uvida u neimarstvo Prirode.

Za razliku od nekog H2O molekula u kockici leda koja se topi u čaši vode, ljudi razmišljaju, tumače i osećaju… A kolektivni događaji i dejstva utiču na te misli — koje onda menjaju ponašanje tih pojedinaca, a te promene opet utiču na događaje i dejstva kolektiva, pa promene u kolektivnom ponašanju uzvratno utiču na doživljaj pojedinaca, itd. itd. (Svi to svakodnevno iskusimo!) Ta neprekidna i nelinearna uzvratna sprega između dinamike pojedinca i kolektiva ukazuje na bitnu razliku u tom poređenju sa faznim prelazima poput topljenja kockice leda. Ta razlika ima dalekosežne posledice: Ispostavi se da poneki pojedinci ipak i itekako imaju značajnog upliva na ponašanje kolektiva, mada je doseg i konačni efekat najčešće potpuno neprevidiv. Odatle "efekat leptira" gde se ispostavi da mala promena u ponašanju jednog pojedinca u jednom trenutku ima značajnog uticaja na kasnije ponašanje kolektiva, ali je ta sprega skoro uvek nepredvidivo višesojna i kompleksna.

Naravno da će se kolektiv pre ili kasnije, koliko-toliko "uravnotežiti"… do sledeće promene. No, čini mi se da je možda korisno kolektiv gledati i kao neprestano promenljiv, kompleksno i nelinearno spregnuti sistem raznih i raznorodnih pojedinaca. A u "ovoj sadašnjoj situaciji" se radi o kolektivu sedam milijardi ljudskih bića, i mnogo miliona puta više virusa — čiji je reproduktivni ciklus bar sto-dvesto hiljada puta brži od našeg, pa je i njihova prilagodljivost utoliko brža i šira. Takvi mikrobiološki ratovi se odvijaju bez prestanka, pa se pre ili kasnije, koliko-toliko ostvari simbotska ravnoteža, kao što smo se odvajkada već saživeli sa kijavicom i mnogim drugim mikroorganizmima. Saživećemo se i sa ovim virusom, pa i uz pomoć vakcine (kad-tad), a zasada prevashodno distanciranjem, doslednom i strogom čistoćom, i ponajpre ne podleganjem histerijama (tu se 100% slažem sa kolegom Stojkovićem) i drugim nekonstruktivnim idejama.

No, već sada vidimo da će taj neumitni "povratak u normalu" značiti samo neku "novu normalu": Do ove pandemije je od mojih neposrednih poznanika-kolega, svega nekoliko uopšte i pokušalo daljinsku nastavu. Sredinom marta smo svi bili primorani na taj modus, a "nužda je majka izuma"… U proteklih pet-šest nedelja smo svi, silom prilika, eksperimentisali sa raznim raspoloživim mogućnostima, razmenjivali iskustva, prilagođavali se iz dana u dan… Softwear kompanije takođe odgovaraju potrebama, pa prilagođavaju svoje video-konferencijske platforme daljinskoj nastavi. U toj sferi još uvek ima puno nerešenih problema (npr. kako obezbediti integritet daljinskih ispita, kako prilagoditi praksu fizičkih i hemijskih eksperimenata), ali je sada potreba da se nađu rešenja vrlo akutna, pa se sada puno više umova time i bavi. Svi fakulteti za koje znam ovih sedmica razmatraju nastavak nastave i istraživanja na jesen intenzivnošću koju samo borba za opstanak može da priušti: Osim pedagoških i logističkih aspekata, fakulteti moraju da prilagode i svoju infrastrukturu a i finansije. Sve su indikacije da se nastava na jesen neće vratiti u pred-pandemske moduse, a pošto će daljinska nastava zaživeti ako ne kao jedini način a ono bar kao značajna komponenta, čitava pedagogija će se prilagoditi — i te će se promene zasigurno uvrežiti u tu "novu normalu".

Pandemija nas je primorala da zagledamo i u te nove vidike, i sad ne vredi žmuriti.