Na prvi pogled izgleda kao da je pitanje pomalo besmisleno. Pa dve trećine naše planete pokriveno je vodom. Da li je to malo? DA! Površinski gledano nje ima u izobilju, ali u ukupnoj težini planete na nju otpada samo 0,023%. Štaviše, većina vode stigla je na planetu nakon drevnih sudara sa asteroidima i kometama. Naravno, možemo da se zapitamo, malo vode u odnosu na šta? Na spoljnje planete, naravno.
Zemlja ima malo vode i ona je većinom kometskog i asteroidskog porekla. Veća kapljica na slici predstavlja ukupnu količinu pijaće vode, dok ona majušna prikazuje pijaćču vodu u jezerima i rekama.
Veruje se da ovaj manjak datira još iz originalne protoplanetne magline (nebule) od koje su formirane današnje planete. U toj maglini je postojala određena udaljenost Sunca ispod koje je temperatura bila previsoka da bi se mogao formirati led (između 145 K i 170 K u zavisnosti od gustine magline). Tu udaljenost nazivamo granicom snega („Snow line“), a sve planete formirane unutar te zone trebalo bi da su siromašne vodom. Trenutno se ova linija nalazi unutar asteroidnog pojasa, ali problem je što prema većini teorijskih modela protoplanetnog diska ta linija je u vreme nastanka solarnog sistema (pre oko 4,5 mld. godina) bila mnogo bliža Suncu. Prema tome, Zemlja je nastala van te zone, i, shodno tome, trebalo bi da ima više vode.
Da bi rešio ovu dilemu, savremeni model je u protoplanetni disk uveo tzv. „zonu smrti“[1] („Dead zone“), tj. region kroz koji materijal, gasovi i prašina, sa veće udaljenosti ne može da prođe. Rezultat uvođenja „zone smrti“ je taj da se time uvode dodatne turbulencije u spoljnje regione, turbulencije koje povećavaju temperaturu diska i udaljavaju granicu snega od Sunca, objašnjavajući tako deficit vode na Zemlji (prema ovom modelu, Zemlja bi se formirala za milion godina). Postoje u ovoj teoriji još mnogi detalji koje treba doterati, ali ona lepo prikazuje proporciju vode u unutrašnjem solarnom sistemu i takođe može objasniti formiranje džinovskih gasnih planeta u blizini njihovih zvezda bez pribegavanja migracionim procesima. Ova poslednja stavka je veoma kontroverzna, ali i veoma interesantna, jer je činjenica da „zona smrti“ u ovom modelu omogućava nastanak planetezimala sa ledom u blizini zvezda (mada se ovo očigledno nije dogodilo sa našim Sunčevim sistemom).
Stari (levo) i novi model protoplanetnog diska.
Ovaj novi model ne bi privukao praktično ničiju pažnju van strogo naučnih krugova da nije potekao od dobro poznatih istraživača iz Space Telescope Science Institute (STScI), koji su objavili saopštenje za štampu i time privukli svetsku pažnju. Pored očito dobre namere, svakako nije na odmet da ljudi diskutuju o modelima formiranja solarnog sistema.
More information:
- On the Evolution of the Snow Line in Protoplanetary Discs , RG Martin et al. On the Evolution of the Snow Line in protoplanetary Discs , RG Martin et al. (14 julio 2012). (July 14, 2012).
[1] Uglavnom, zona smrti se proteže od oko 0,1 do nekoliko AJ od zvezde.
Ono što danas dominira našom planetom i čini je jedinstvenom u Sunčevom sistemu jeste voda, prvenstveno okeanska voda. Oko dve trećine površine Zemlje nalazi se pod okeanima i morima, i kada bi tu količinu vode rasporedili ravnomerno, dobili bismo sloj ove tečnosti debeo oko 2500 m.
Voda? Šta tu ima da se priča? Svi znamo o vodi sve što je bitno: da je to bezbojno hemijsko jedinjenje koje predstavlja osnovu svekolikog života na našoj planeti. U različitim formama ima je (da kažemo) 1,4 milijardi kubnih kilometara i pokriva bezmalo 70% Zemljine površine. Čak je otkrivena i u slobodnom kosmosu (doduše u vidu molekula), a relativno od skora i na nekim planetama (Marsu, Neptunu, Plutonu itd.) i njihovim satelitima (npr. Mesecu, Evropi, Titanu, Enceladusu itd.). I to je u glavnom to.
Voda je temelj zivota i osnovni sastojak svakog zivog bica. Potrebe za vodom odraslog coveka iznose od 2,5 do 3 litre dnevno. Voda ili pokrece razvoj ili ogranicava progres svake zajednice - od porodice do civilizacije.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
