Planete kruže oko Sunca, svaka po svojoj orbiti, svaka orbita sa svojim nagibom prema ostalim orbitama. Mi svemir gledamo iz naše pozicije, sa naše planete pa i te nagibe računamo prema orbiti kojom se Zemlja kreće oko Sunca, a tu ravan zovemo ekliptika. 

Dakle, svaka orbita ima svoj nagib prema ekliptici. I svaka orbita ima svoju brzinu kojom planeta obilazi Sunce. U tom kretanju planete dolaze u međusobne položaje - i sad nas upravo to interesuje. 

Zamislite da se planete tako poređaju da budu jedna iza druge; da se, gledano sa Zemlje preklope. Astronomi bi rekli da okultiraju jedna drugu. Odmah da kažemo: ne bi se ništa desilo, sem što bi novine i drugi mediji na veliko pisali o nesvakidašnjem fenomenu, neki ljudi bi sa strahom očekivali užasne posledice, možda i raspad planete, pa i čitavog Sunčevog sistema, možda i cepanje svemira, jer nije mala stvar sabiranje gravitacija. Drugi koji bi preživeli taj užas pričali bi kako su osetili nešto, neko strujanje u organizmu, zujanje u glavi i primetili neobjašnjive pojave u prirodi: čudan let ptica, naglo zahlađenje i istovremeno užasnu vrelinu i bog bi znao šta još. Treći bi govorili: „Jesam li vam ja govorio“ itd. u svakom slučaju bio bi to događaj za istoriju. Ali, ne bi se desilo ništa.

Okultacija svij planeta - samo teorijski 

Uzmite ovako: numerički gledano Sunčev sistem se sastoji od jedne zvezde, osam planeta, po proceni stotine miliona asteroida raznih veličina, možda i trilion kometa, blizu tri stotine satelita onih za koje znamo, nebrojeno mnogo meteoroida itd. To što se broja tiče, ali po gravitaciji u Sunčevom sistemu postoji Sunce i… i… pa gotovo ništa više, jer gravitacija zavisi od mase i međusobne udaljenosti tela s tim što snaga gravitacije opada sa kvadratom rastojanja (što je telo dalje, to na nas manje utiče). E sad, od ukupne mase čitavog Sunčevog sistema, na Sunce odlazi 99,86%. Sve ostalo, planete, komete, sateliti itd. sve, ima masu od 0,14% i gravitaciju srazmerno tolikoj masi i međusobnom rastojanju. Drugim rečima: nema ništa od sabiranja mase ustrojenih planeta, zanemarljivo je. Uzajamno privlačenje planete dovodi samo do malih promena njihovih orbita, dovoljnih da ih astronomi primete preciznim merenjima, ali bez ikakvih vidljivih efekata. Svemir ne se ne bi pocepao, planete ne bi pukle. 

Ali ima jedna baš interesantna stvar. Vidite: planete ne mogu, jednostavno ne mogu da se idealno poređaju u jednu pravu. Ne mogu! A ne mogu jer oko Sunca kruže svaka po orbiti koja ima svoj nagib prema ekliptici i najviše što mogu da se poravnaju jeste da budu jedna iznad ili pored druge u nekom uskom krugu. Već smo pisali o tome. 

 Poravnanja unutar kruga od 40 stepeni: 1665. i 2673.

Teorijski, zbog obrtanja i samih orbita planeta u prostoru, što je inače užasno spor proces, moguće je da dođe i do takvog poravnanja, ali za to je potrebno 396 milijardi godina!!! A i tad je to ipak samo približno poravnanje! Sunčev sistem je star 4,6 milijarde godina, a ovakav kakav je danas postojaće manje od toga. A koliko je dug period tih 396 milijardi govori nam i činjenica da čitav svemir postoji tek 13,7 milijardi godina… pa sad vi računajte. 

Ali postoji još jedan tip poravnanja i taj je mnogo češći i zapravo o njemu novinari i pišu. Po definiciji poravnanje, ili parada, planeta nastaje kada se dve ili više planeta smeste sa jedne iste strane Sunca. Ali o tome ćemo u nastavku, sutra...