Kada se nakon gužve po beogradskim bulevarima, uz naporno brektanje motora automobila popnete strmim, krivudavim ulicama do beogradske Astronomske opservatorije, iznenadi vas stameni spokoj i tišina koja najednom zavlada čim uđete u park u kome se Opservatorija nalazi. I zapuhne vas prijatna svežina. Čovek u tom miru i nesvesno počne da govori tiho, onako kao kad se nađe u apoteci, jer mu je neprijatno da mir narušava.

Opservatoriju čini kompleks zgrada, naizgled nehajno razbacanih po staroj šumi na brdu Veliki Vračar. U svoje vreme bila je to najmodernija opservatorija u Evropi, i jedna od najbolje opremljenih na celom kontinentu. Otvorena je pre 75 godina, u vreme kada se zemlja, ne samo geografski, već i u svakom drugom pogledu nalazila u Evropi. U to vreme srpske vlade su imale sluha za nauku i uvažavale su sugestije svojih naučnika pa je i Opservatorija izgrađena kako bi se zemlja brže uključila u sve burnije naučne tokove Evrope. I sam projekat po kome je Opservatorija podignuta bio je u duhu modernizacije i danas čitav ovaj kompleks zgrada predstavlja antologijski primer rane moderne arhitekture u Srbiji, u kome se nasuprot monumentalnosti, simetriji i statičnosti prednost dala funkcionalnosti i dinamici, u skladu sa zahtevima modernog vremena i potrebama savremenog života i rada. Projekat je obišao mnoge međunarodne izložbe, a svom autoru, Janu Duboviju, doneo titulu doktora nauka.

Jan Dubovi (1892-1969) češki arhitekta koji je u Beogradu i Srbiji više od dve decenije gradio svoju karijeru i ostavio zapažen trag u našoj arhitekturi.

Izgradnju Opservatorije budno su pratili i štampa i stručna javnost, a njeno otvaranje, 1932. dočekano je sa velikim ponosom naroda i velikim ambicijama naučnika. Kasnije će i čitav kraj je po Opservatoriji (zvezdarnici) dobiti naziv Zvezdara. Danas je Zvezdara jedna od beogradskih opština jer se grad u međuvremenu proširio i opkolio Veliki Vračar, a time i samu Opservatoriju.

Ovaj članak je preuzet iz Astronomije br. 25

Zadnjih godina Opservatorija se guši u svetlu primakle ulične rasvete pa se ona sve više preusmerava na teorijski rad i sve manje liči na opservatoriju. Ipak, neda se. Nakon decenijskog propadanja renovirana je i modernizovana i ponovo se povezala sa svetom. Ali, na njoj su još uvek vidljivi tragovi burnih vremena i nedaća kroz koje je prolazila. Na svoj tihi i neupadljiv način ona je uvek delila sudbinu čitave zemlje. I bukvalno je bila ranjavana, pa se i danas na njenom Velikom refraktoru vide tragovi metaka ispaljenih iz čistog bezumlja na samom kraju drugog svetskog rata. I to nisu jedini ožiljci proteklih vremena.

Pogledajte fotografije Opservatorije ::>

120 godina

Međutim, kao ustanova Opservatorija ima znatno dužu tradiciju od tih 75 godina. Osnovana je pre 120 godina, 26. marta 1887. po starom kalendaru, odnosno 7. aprila po novom i predstavlja najstariju srpsku naučnu instituciju.

Priča o osnivanju Opservatorije nas vodi do utemeljivača profesionalne astronomije u Srbiji, do Milana Nedeljkovića. Od njegovog rođenja proteklo je okruglo 150 godina što je, uz proslavu 120 godina od osnivanja Opservatorije i 75 godina od otvaranja zgrada na Vračaru, treći jubilej koji je ova ustanova nedavno obeležila.

Milan Nedeljković

Milan Nedeljković (1857-1950) je nakon svršenih škola u Beogradu, kao državni stipendista proveo u Parizu pet godina izučavajući matematiku, fiziku, astronomiju i meteorologiju. Posetio je i nekoliko velikih evropskih opservatorija i upoznao se sa njihovom organizacijom rada i njihovim instrumentima. Kada se 1884. vratio u Beograd bio je postavljen za profesora astronomije i meteorologije na Velikoj školi. Iz tog vremena potiče i njegova inicijativa da Srbija dobije astronomsku opservatoriju. Ona je krunisana uspehom 1887. kada je ministar za prosvetu Kraljevine Srbije doneo dekret o osnivanju astronomske, ali i meteorološke opservatrojie kao jedinstvene ustanove. Meteorologija je za zemlju imala veći praktičan značaj te je astronomija dugi niz godina morala da provede u njenoj senci. Za prvog upravnika Opservatorije postavljen je Milan Nedeljković.

U prvo vreme Opservatorija je bila smeštena u iznajmljenoj kući Ernesta Gajzlera na Vračaru, a vlastitu zgradu je dobila 1891. (u Krađorđevom parku u Beogradu - danas je to Meteorološka opservatorija).

U to vreme budžet Opservatorije je bio toliko skroman da je neke njene potrebe finansirao sam Nedeljković. Do prvih iole ozbiljnijih instrumenata Opservatorija dolazi 1903. pozajmicom iz inostranstva, a na osnovu ličnih veza Nedeljkovića. Tada počinju prva seizmološka i zemnomagnetska merenja i istraživanja za čega su podignuti i posebni paviljoni. Tako se, iako skromnim koracima, Opservatorija lagano razvijala i u svom radu dobijala maha.

Taj razvoj je grubo prekinut izbijanjem Velikog rata koji će kasnije dobiti naziv Prvi svetski. Usledili su poznati događaji koji su mnoge, pa i Nedeljkovića odveli preko Albanije na Krf (1915).

Kada se nakon četiri godine vratio u Beograd, bilo je to februara 1919. Nedeljković je zatekao Opservatoriju opljačkanu. U povlačenju austrijska vojska je odnela ono što je mogla i uništila ono što je mogla. Teška vremena rata zamenila su teška vremena nemaštine. Zemlja je bila opustošena, stanovništvo desetkovano, a privreda, kao i svaka privreda u razrušenoj zemlji. U takvoj situaciji Milan Nedeljković sa velikim ambicijama kreće u obnovu Opservatorije.

U novinskom članku je nemoguće opisati sve napore i svu diplomatsku umešnost koju je Nedeljković ispoljio u nameri da opremi Opservatoriju. Obraćao se ministarstvima i direkcijama, pisao pisma. Nailazio je na nerazumevanje i odbijanje, ostajao bez odgovora. Ali, konačno, uspeo je. Zemlja na oporavku novac za astronomiju nije imala, ali Nedeljković je rešenje našao u isplati opreme na račun ratne odštete za šta je dobio odgovarajuće dozvole od Vlade Srbije i 1922. sa podužim spiskom instrumenata odlazi nekoliko puta u Nemačku i Francusku, ponekad i o sopstvenom trošku, da ugovori kupovinu.

Bezbroj je peripetija koje su pratile tu nabavku. Neke su bile i osujećene, ali konačan rezultat svih tih urgencija, pisanja molbi i putovanja bio je dopremanje Velikog Cajsovog refraktora koga smo već pomenuli na početku, ali i desetak drugih skupocenih instrumenata.

Iz tog poratnog perioda potiče još jedna inicijativa Milana Nedeljkovića, a to je da se astronomska opservatorija izdvoji od meteorološke. Do tog odvajanja je i došlo ali tek pošto je Nedeljković, 1924. godine, u svojoj 67-oj godini penzionisan.

Vojislav Mišković

Nakon Milana Nedeljkovića na mesto direktora Astronomske opservatorije dolazi Vojislav Mišković. Sa njim počinje novo razdoblje u srpskoj astronomiji.

Vojislav Mišković (1892-1976) je na dužnost direktora Opservatorije stupio 1926. po povratku iz Francuske u kojoj je stekao svoja najviša naučna zvanja i u kojoj je razvijao uspešnu karijeru astronoma. Svom novom poslu pristupio je energično i sa puno ambicija. Zahvaljujući njegovoj upornosti i podršci naučne javnosti, ali i opštoj želji da se zemlja uključi u Evropu i postane vodeća bar na Balkanu, Opservatorija je dobila lokaciju za izgradnju četiri zgrade na Velikom Vračaru na koti 253 i na površini od 42000 kvadratnih metara. Uz to su sledila i odgovarajuća sredstva u vidu 10 miliona dinara (oktobra 1929.).

Kako smo već na početku videli nove zgrade Opservatorije su otvorene 1932. a sledećih godina su se montirali instrumenti (ali ne svi, jer je za rad nekih nedostajao obučen kadar). Tada počinje i realizacija prvih posmatračkih programa i službi Opservatorije, a od 1936. izlazi i bilten "Bulletin de l'Observatorie astronomique de Belgrade" (1992. menja naziv u " Bulletin Astronomique de Belgrade").

Tih godina Opservatorija beleži i prve značajne rezultate svog rada. Pomenimo i da Milorad Protić na Opservatoriji 1936. pokreće Službu posmatranja malih planeta i Sunca i u naredne dve decenije sam otkriva čak 33 asteroida što je u ono vreme bio podvig vredan svakog poštovanja.

Ali taj period u kome je Opservatorija krenula velikim koracima u ozbiljna istraživanja uskoro su zasenili tragični događaji koji su usledili na kraju treće decenije prošlog veka. Izbio je Drugi svetski rat.

Iz dokumenata kojim raspolažemo vidi se nečuvena upornost Opservatorije da i u ratnim uslovima nastavi svoj rad u čemu je odlučujuću ulogu odigrao Vojislav Mišković. Taj čovek, nežnog zdravlja raspolagao je zadivljujućom energijom i zavidnom diplomatskom veštinom te je iznalazio rešenja u svim nedaćama koje je rat doneo. Već jula 1941. nemačka vojska je zauzela Opservatoriju i konfiskovala sve instrumente, a u krugu Opservatorije je sagradila artiljerijske kupole. Za potrebe nemačkih okupacionih snaga neke prostorije su oduzete, a biblioteka je pretvorena u kantinu. Neki radnici Opservatrojie su bili uhapšeni i odvedeni u logore. Neki su i sami napustili službu. Nemci su pravili planove da odnesu opremu i instrumente Opservatorije u Nemačku. Snabdevanje strujom je bilo sve oskudnije, Opservatorija je ostala bez ogreva, a zime tih godina su bile žestoke. A bez ogreva i održavanja neke minimalne temperature instalacije su se zamrzavale i neki instrumenti su postajali neupotrebljivi.

S druge strane Opservatorija je morala da radi jer bi u suprotnom slučaju sigurno bila opljačkana i zatvorena, a to Vojislav Mišković nije hteo da dozvoli. Uspeo je da uveri brojne nemačke delegacije da Opservatorija treba da radi. Instrumenti su konfiskovani ali ostavljeni Opservatoriji na brigu i čuvanje (odnesena su samo dva: spektroheliograf i tražilac kometa). Problem sa gorivom je Mišković delimično rešio sečom stabala u krugu Opservatrojie, a nedostatak saradnika - često tako što je sam preuzimao njihove dužnosti. U tom grozničavom naporu da se Opservatorija sačuva proveo je Mišković četiri ratne godine. I uspeo je.

Zbog svega toga, danas kad dođete u posetu Opservatoriji ljubazni domaćini neće propustiti da vas odvedu u biblioteku i pokažu vam reljef sa likom Vojislava Miškovića. On stoji na počasnom mestu desno od ulaza. Levo, njemu nasuprot, je sličan reljef posvećen Milanu Nedeljkoviću.

Novo doba

Vojislav Mišković ostaje direktor Opservatorije do 1954. uz jedan prekid od 1949. do 1951. (da dodamo da je u tom periodu jedno kratko vreme direktor Opservatorije bio i Milutin Milanković).

Od rata na ovamo na Opservatorija je razvijeno nekoliko službi koje postižu značajne rezultate. Podignute su tri nove zgrade. Mnoge uspešne karijere vezane su za Opservatoriju.

Ali, rekosmo, Opservatorija je večito delila sudbinu zemlje. Devedesetih godina ona se davi u nemaštini, zapuštena je i zaboravljena, uostalom kao i cela nauka u Srbiji. Mnogi astronomi tada odlaze u inostranstvo. Tokom NATO bombardovanja opet je vojska na Opservatoriji, ovog puta domaća. Nepažnja nekih vojnika izazvala je požar u kome je stradao jedan instrument. Tako je stvoren novi ožiljak.

Danas na Opservatoriji ponovo vlada mir. Ona zapošljava preko 50 astronoma i drugih radnika. Mnogi su sa najvišim zvanjem u svojoj profesiji. Pokrenuti su novi projekti, radi se. U inostranstvo se odlazi i dalje, ali sad na kratko, zbog saradnje i sticanja većeg znanja, a ne zbog preživljavanja.

Grad je odavno opkolio Opservatoriju i ona se kupa u svetlosti pa se sa nje, sem Sunca, teško šta može ozbiljnije na nebu posmatrati. A i pogled na Sunce ometaju dugi tragovi mlaznih aviona. Opservatoriji su preostala teorijska istraživanja pa se na njoj proučavaju nebeska mehanika, planetologija, dinamička astronomija, astrofizika, kosmologija i zvezdani i galaktički sistemi. Radi se, uči i dolazi do novih znanja. Ali jedna opservatorija ne može bez posmatranja. Zato je pre nekoliko godina i započeta izgradnja nove osmatračke stanice na planini Vidojevica kod Prokuplja. Direktor Opservatorije, dr Zoran Knežević, najavljuje njeno otvaranje za kraj godine. Ako tako bude za pet godina Astronomska opservatorija u Beogradu će pored tri pomenuta slaviti i četvrti jubilej iste godine.

Veći snimak (1725 x 826 px) LEGENDA

Aleksandar Zorkić