Astronautika: misije

“Akatsuki” (あかつき, “zora” ili “jutarnja zvezda” na japanskom), takođe poznat i po prozaičnom imenu “Venerin klimatski orbiter” (“Venus Climate Orbiter”, VCO) ili “PLANET-C” (sve japanske planetne sonde se tradicionalno pre lansiranja označavaju kao PLANET-XX), predstavlja prvu japansku letilicu za proučavanje Venere. U isto vreme, to je i prvi planetni meteorološki opservatorijski satelit na svetu. Njegova težina pri lansiranju (znači, sa gorivom) iznosila je 517,6 kg, dok je aluminijumski korpus (“bus”) oblika kocke imao dimenzije 1,04×1,45×1,40 metara. Dve četvrtaste lopatica solarnih panela (svaka površine 1,4 m2) imale su jedan stepen slobode (oko Y-ose sonde), i uvek su okrenute ka Suncu, nezavisno od položaja korpusa. Paneli su tako dizajnirani da u blizini cilja stvaraju oko 700 W struje.

Plan je bio da se Venera istražuje sa visokoeliptične orbite dimenzija 300×80.000 km, sa periodom od 30 časova, i pod nagibom od 172° (seti se da je rotacija Venere retrogradna!). Оvakva orbita je odabrana zbog toga što bi sonda u blizini apoapsisa – najviše tačke na orbiti (oko 13 Venerinih poluprečnika) – postigla ugaonu brzinu koja bi se poklopila sa brzinom oblaka na planeti (~60 m/s) i omogućila kamerana da ih što podrobnije istraže.

Tokom putovanja do Venere, sonda je trebalo da istraži zodijačku svetlost sa različitih tačaka u solarnom sistemu bez ikakvih svetlosnih kontamnacija, i da (uz pomoć kamere IR2) napravi prostornu mapu oblaka međuplanetne prašine.
„Akacuki“ je trebalo da bude prva japanska međuplanetna misija još od sonde „Nozomi“, lansirane 1998. godine, koja je, nažalost, zbog kvara 2003. godine promašila svoju metu – Mars. Misija na Veneru je trebalo da traje 2 ili malo više godine; dužina je ograničena prvenstveno zbog degradacije brodskog akumulatora.

Određeno je da budžet misije obuhvati 14,6 milijardi jena (\(175 mil.) za sondu i dodatnih 9,8 mld. jena (\)116 mil.) za samo lansiranje. Niko tada nije pretpostavljao da to neće ni izdaleka biti dovoljno ...