Sada kada je Krim postao deo Ruske Federacije, da li bi mogao da postane i baza za kosmička lansiranja? Zvuči ludo, ali upravo to je izjavio Vitali Lopota, direktor ruske kompanije RKK „Energija“ (proizvođač kosmičkih brodova „Sojuz“).
Trostepena raketa “Зенит-3SL“ uzleće sa platforme „L/P Odyssey“ iz Tihog okeana. Da li bi to mogla i sa Krima? (Sea Laaunch).
Prema izjavama Lopote, kompanija “Sea Launch” bi mogla da iskoristi Krim za lansiranje raketa “Zenit-3SL” sa Crnog mora ili negde sa ekvatora. Podsetimo da sada “Sea Launch” vrši lansiranja “Zenita” sa ekvatora, a da im kao baza služi lučki grad Long Beach, u Kaliforniji. Šta bi bilo kada bi se iznenada promenila baza? Predlog treba sagledati u svetlu trenutne sutuacije u kompaniji. Međunarodna kompanija “Sea Launch” je formirana 1995. godine kao konzorcijum kompanija četiri zemlje: “Boeing Commercial Space Company” (Amerika, 40% deonica), РKK “Энегрия” (Rusija, 25%), ПO “Юужмаш” i KБ “Южное” (Ukrajina, 10% i 5%) i “Kvaerner Group” (Norveška, 20%).Posle bankrota 2009. godine, „Energija“ je iskoristila priliku da preuzme kontrolu nad kompanijom i danas kontroliše 95% akcija[1] (tačnije, oni su u vlasništvu filijale RKK „Energija“, „Energia Overseas Ltd.“).
Samohodna lansirna platforma “Ocean Odyssey” prolazi kroz Sujecki kanal (RKK Energia).
Nakon što je “Sea Launch” promenila vlasništvo, “Energija” je odlučila da promeni i boje amblema izbacujući žutu i zamenjujući je crvenom, tako da sada preovlađuju boje ruske zastave. Ali iza tih kozmetičkih promena krilo se nekoliko promena u poslovanju preduzeća, opterećenog neupešnim lansiranjima koja su umanjila imidž kompanije na međunarodnom tržištu lansiranja[2]. Tokom 2013. RKK “Energija” je pokušavala da ubedi rusku vladu da se uključi u pomorska lansiranja i finansira преmeštanje komercijalne baze iz Kalifornije u Vladivostok, ali bez uspeha. Nije pomogla ni činjenica da “Sea Launch” koristi rakete “Zenit” čija se prva dva stepena proizvode u Ukrajini, što ovaj projekat čini posebno aktivnim u očima ruske vlade (“Zeniti” koriste raketne motore i treće stepene ДM-СЛproizvedene u Rusiji).
Međutim, možda bi ruska vlada pokazala više interesovanja za “Sea Launch” ako bi se platforma nalazila u Rusiji i bila korišćena za državna lansiranja, i civilna i vojna, bez neophodnih inspekcija SAD. Za razliku od Vladivostoka, na Krimu je već prisutna sva neophodna pomorska infrastruktura potrebna za operisanje dva broda “Sea Launch” (platforme “Odyssey” i komandnog centra “Sea Launch Commander”). Loša strana bi bila što bi noseći kapacitet “Zenita-3SL” lansiranih sa Crnog mora ka geostacionarnoj orbiti bio umanjen. Pored toga, raketa bi tokom uzletanja morala da leti iznad kontinenta, što bi verovatno umanjilo njeno angažovanje i ograničilo lansirne azimute. Naravno, uvek je moguće nastaviti lansiranja sa ekvatora (u ovom slučaju, to bi najverovatnije bilo iz voda Indijskog okeana).
 |
 |
Platforma “Odyssey” (Sea Launch).
“Sea Launch Commander” (Sea Launch).
Put brodova prilikom povratka iz zone lansiranja u Long Beach. Platforma za sada vrši lansiranja usidrena na ekvatoru u Tihom okeanu, u tački sa geog. dužinom 154°W, oko 370 km istočno od Kiritimatija (RKK Energija).
Lopota je izračunao da bi “Sea Launch” bila i profitabilna. Za RKK “Energiju”, “Zenit” bi bio jedina raketa koja se proizvodi u kompaniji[3] te su za nju vezani neki veoma ambiciozni planovi. Na osnovama “Zenita”, “Energija” planira da sagradi čitavu porodicu savremenih lansera kao što je teška “Energija-K” ili “Sodružestvo”, tako da bi formiranje aktivne proizvodne linije za ovu raketu bilo od vitalnog značaja za kompaniju. Naravno, trenutni sukob između Ukrajine i Rusije ozbiljno ugrožava buduću saradnju između dve zemlje, mada bi za Ukrajinu bilo jako loše ako odbiju da i dalje snabdevaju Ruse sa prva dva stepena “Zenita”. Ako bi to uradili, Ukrajinska aeronautička industrija bi pucala sebi u nogu, budući da je “Zenit” najjača raketa koju proizvodi Jangelov konstruktorski biro “Južnoje”[4]. Ali ne možemo da isključimo ni ovakav scenario. Događale su se i luđe stvari …
Interesantno je da je pre koju godinu Ukrajinska kosmička agencija predlagala svojoj vladi da instalira jedni bazu za lansiranje raketa na Krimu. Predlog je odbijen najviše zbog jadnog financijskog stanja ukrajinske privrede. Bilo bi krajnje ironično da ta ideja sada postane stvarnost zahvaljujući ruskoj kompaniji.
Kao epilog ove bizarne storije, pomenuću pokušaj RKK “Energije” da 1997. godine eliminiše Ukrajinu od projekta “Sea Launch” (pričalo se da Klintonova administracija plaća ukrajinski udeo u projektu samo da bi ukrajinsku vladu držali dalje od ruskog uticaja). Te godine “Energija” je zatražila od kompanije KБОМ (bivši Barminov konstruktorski biro[5]) da razmotri mogućnost instaliranja rampi tipa “lale” za raketa “Sojuz” na platformu “Odyssey”. Na taj način bi mogle da budu lansirane rakete “Sojuz 2” i “Jamal” (varijanta “Sojuza” sa motorima NK-33), obe 100% ruske, iz voda Tihog okeana. Lansirni kompleks je dobio naziv “Sajuz-M”. Ideja je bila zaboravljena nakom dogovora ESA i “Roskosmosa” o lansiranju “Sojuza” iz baze u Kuruu, ali ko zna, možda sledeći dani donose neka iznenađenja.
Predlog RKK “Energije” za lansiranje raketa “Sajuz” sa platforme “Odyssey” (Sea Launch).
[1] Ostalima je preostalo 2,5%, s tim da je Ukrajincima ostalo 0%. Pre 2 godine, „Boeing“ je predao tužbu sudu, odbijajući da plati više od $350 miliona koje su ostali dužni posle bankrota.
[2] Od ukupno 36 lansiranja sa platforme, 4 su završena neuspehom. Januara 2007, prilikom lansiranja holandskog komunikacionog satelita NSS-8, čitana platforma je eksplodirala, zajedno sa 500 tona goriva.
[3] „Energija“ trenutno proizvodi kosmičke putničke trosede „Sojuz TMA“ i teretne transportere „Progress-M“, kao i ruske segmente za orbitnu stanicu ISS. Pored toga, prave i univerzalne konfiguracije za različite tipove komunikacionih i navigacionih satelita. Nekada davno, proizvodili su i rakete: porodicu R-7, rakete „Sputnjik“, rakete „Luna“; rakete „Vostok“, „Poljot“, „Molnija“, „Sajuz“, „Energija“, itd.
[4] Pored raketa ove porodice („Zenit-2”, “Zenit-2M”, “Zenit-3F”, “Zenit-3SLB”), kompanija proizvodi i nekoliko prepravljenih balističkih projektila (SS-24, R-36 i “Dnepr”), kao i prvi stepen američke rakete „Antares“ u kooperaciji sa privatnom kompanijom „Orbital Sciences Corp.“.
[5] Biro je još tokom II sv. rata skrenuo pažnju na sebe konstruisanjem i proizvodnjom slavnog raketnog bacača „Kaćuša“. Posle rata su postali glavni sovjetski konstruktori mobilnih raketnih lansera, fiksnih lansirnih kompleksa, i lansirnih silosa. Od 1941. do 1956. biro je proizveo 82 različita proizvoda, od čega je 38 bilo namenjeno vojsci ili mornarici. Vrhunac im je bio konstruisanje postrojenja u Bajkonuru za lansiranje lunarnih super-raketa „N1“ i „Energija“. Biro je čak kompletirao planove za prvu sovjetsku lunarnu bazu, ali je 1974. projekat stopiran. Posle Barminove smrti 1993, biroom je nastavio da rukovodi njegov sin, Igor Vladimirovič Barmin.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
