Nakon nedavne aneksije Krima od strane Ruske federacija, NASA je odlučila da suspenduje bilo kakvu vrstu saradnje sa ruskom kosmičkom agencijom „Роскосмос“. Naravno, odluka se ne odnosi na Međunarodni orbitnu stanicu (ISS) i sve programe direktno ili indirektno uključene u nju, jer bez učešća Rusa američki astronauti ne bi mogli da putuju na ISS. Šta više, bez Rusije ISS bi izgorela u atmosferi za samo par meseci.
Naravno, vest je nepotvrđena, jer „Pосмосмос“ izjavljuje da još uvek nije primila nikakav zvanični dokument, mada se po mnogim Nasinim izjavama na društvenim mrežama dâ zaključiti da je vest verodostojna. U svakom slučaju, ovako nešto je bez presedana i čini mi se neverovatno neodgovorno. Hajde da vidimo zbog čega.
ISS, najveći međunarodni kosmički projekat u istoriji (NASA).
Činjenica je da se Bela kuća našla u nebranom grožđu. Nezavisno od ISS, broj zajedničkih projekata između Nase i Rusije vrlo je mali. Da, ali ono što je važno jeste da taj broj nije nula, jer „Pосмосмос“sarađuje sa Nasom na nekoliko kosmčkih projekata. Da ne idemo mnogo daleko, Lunarni istraživački orbiter (LRO) i Marsov rover „Curiosity“ nose određene ruske instrumente. Još uvek nije jasno na koji način bi suspenzija odnosa uticala na te misije, ali je jasno da će, ako bude primenjena, ruskim naučnicima biti zabranjen direktni pristup podacima sa njihovih instrumenata. Isto važi i za mnoge duge, „niskoprofilne“ inicijative – ali ne manje važne – između dve najveće kosmičke agencije na planeti.
Levo: instrument LEND na orbiteru LRO služi za merenje neutronskog fluksa na Mesecu. Proizvela ga je Laboratorija za gama spektroskopiju Instituta za kosmička istraživanja (ИКИ) u Moskvi. Desno: neutronski izvor (dole) i 3D detektor DAN smešteni na„Curiosityju” za merenje vodonika ili leda i vode na Marsu. I ovaj eksperiment vode Rusi pod rukovodstvom svog naučnika dr Igora Mitrofanova. To je prvi ruski instrument na Marsu posle više od 40 godina.
Rusija, takođe, snabdeva Amerikance kerozinskim motorima РД-180 za rakete tipa „Atlas V” i Kuznjecovljevim motorima НК-33 za privatne rakete srednje nosivosti tipa „Antares”. I ULA i „Orbital”, kompanije odgovorne za te rakete, imaju dovoljno motora za oko dve godine (moskovski NPO Energomaš je do sada izvezao u ULA ukupno 60 РД-180). Naravno, ova saradnja između privatnih kompanija se nalazi van okvira Nasinih prinadležnosti, ali kao vid odmazde Kremlj bi sigurno mogao da zabrani izvoz nevedenih motora. SAD imaju na zalihama dovoljno motora РД-180 za još oko dve godine, ali nakon toga bi morali da razviju sopstvene motore za „Atlas V“. Kalifornijska kompanija „AeroJet“ poseduje, doduše, licencu za proizvodnju HK-33 u Sjedinjenim Državama, mada treba da dokažu da su za to i kadri.
Ali izgleda da od drveća nismo u stanju da vidimo šumu. Problem u čitavoj ovoj stvari je što je ISS, najveći projekat koji je čovek ikada preduzeo u kosmosu, preotet zarad političkih interesa. Tačno je da je ISS izuzeta iz kaznenih akcija Bele kuće, ali niko ne razmišlja da bi Rusija mogla da odgovori na sankcije tako da i drugu stranu zaboli, tj. preko ISS. Narušavajući odnose između Nase i Rusije, Bela kuća primenjuje pasivno-agresivnu politiku koja može da izazove vrlo ozbiljne konsekvence.
Ako Rusija odluči da uskrati američkim astronautima posetu ISS, to bi mogao da bude kraj američkog kosmičkog programa sa ljudskom posadom. Paralelno, „Pосмосмос“ zavisi od Nase, u smislu da im ova osigurava praktično neprestanu komunikaciju sa ISS i omogućava bolje elektrosnabdevanje ruskog segmenta stanice, mada je prilično jasno ko bi mogao više da izgubi u ovom muvanju. Mnogi među sobom šapuću da bi sukob sa Rusima mogao da dâ vetar u leđa američkim privatnicima i njihovim komercijalnim programima sa ljuskim posadama. Čisto sumnjam. Privatne inicijative – „Dragon“, CST-100 i „DreamCheser“ – imaju pred sobom dug put pre nego što postanu operativni. Ako bi Rusi prekinuli odnose sa Nasom u znak odmazde na njihovu zabranu pristupa američkim solarnim panelima, moglo bi da se desi da kada prvi US komercijali brodovi budu spremni (daleke 2017.) neće ni postojati ISS ka kojoj bi se uputili.
Naravno, verovatnoća da Rusija preduzme kontramere poput ovih minimalna je. Bez ISS ni brodovi „Союз“ nemaju gde da lete, ali bi to možda mogao da bude značajan podsticaj za projekat „ОПСЭК“[1](rus. Орбитальный Пилотируемый Сборочно-Экспериментальный Комплекс). Potrebno je mnogo stvari da se dogodi pa da Kremlj odluči da baci kartu ISS na sto svetske strategije, ali ako počne eskalacija jako je teško predvideti kako će se sve završiti. A ako neko misli da će Nasine pare moći da utiču na odluku, varaju se. Tih par stotina miliona dolara koliko Kremlj godišnje inkasira za taj kosmički servis (uključujući \(71 miliona za svako sedište u „Союзу“), samo su mrvica u odnosu na ruski bruto-dohodak[2] ili „Роскосмосов“ budžet[3].
Čak i na vrhuncu Hladnog rata, kada su uzejamne pretnje o nuklearnom uništenju bile „kao dobar dan“, supersile su u kosmosu sarađivale na puno projekata. A Rusija, iako je to teško poverovati gledajući pojedine današnje vesti, nije SSSR. Ni politički, ni ekonomski ni vojno. U skorijoj prošlosti, SAD je sprovodila (bez)brojne akcije (invaziju na Irak, jednostrano priznavanje Kosovske nezavisnosti, širenje raketnog štita u Evropi, vojne intervencije u Siriji, Egiptu ili, Libiji, proširivanje NATO-a[4], itd, itd.) koje su duboko ljutile Rusiju, ali ipak Kremlj nikada nije pretio da će da se povuće sa ISS ili da će zabraniti da američki astronauti putuju u „Союзима“ (sećate se, naprimer, da je rat u Iraku započeo u trenutku kada NASA nije imala načina da ode u kosmos zbog povlačenja šatlova zbog katastrofe „Columbije“).
Ne zanima nas ovde da poredimo sukob u Ukrajini i aneksiju Krima sa nekim akcijama američke spoljnje politike. Nećemo, takođe, ovde da razgovaramo šta je urađeno sa više ili manje ozbiljnosti. Ono što je ovde bitno jeste da su, u očima Kremlja, neke izuzetno uvredljive američke intervencije bile za Belu kuću jednako ili čak ozbiljnije od aneksije dela Ukrajine. Ali ipak, uprkos svemu, ISS i kosmička saradnja su uvek ostajali iznad tih razlika.
Tom odlukom, Obamina administracija je odabrala put čiji je kraj nemoguće predvideti. Svi mi se nadamo i želimo da taj konflikt ostane samo na retorici, ali trenutno budućnost ISS zavisi od odgovornosti lidera obe strane. Dakle, očigledno je da postoje dobri razlozi za pesimizam.
I na kraju, ne mogu a da ne citiram reči astronauta Rona Garana, astronauta i američkog oficira, koji je očitao pravu lekciju iz odgovornosti političarima svoje zemlje:
“Ne smemo da dozvolimo da NASA i kandidat za Nobelovu nagradu za mir, Međunarodna orbitna stanica[5], budu iskorišćeni u političkom konfliktu”
P.S.
Dok sa dovršavao ovaj tekst, stigao je apdejt. Ruska saradnja u misijama „Curiosity“ i LRO će se nastaviti, dok se zabrana odnosi jedino na ugovore Nase sa članovima ruske vlade. Samo još jedan dokaz da je odluka Obamine administracije prilično klimava. Srećom.
[1]Orbitni pilotirajući zborno-eksperimentaslni kompleks, tj. predlog za rusku modularnu stanicu treće generacije, koja bi mogla da opslužuje 2 ili više kosmonauta. Na njoj bi mogli da se sastavljaju delovi za međuplanetne brodove za Mesec, Mars ili Saturn, a i posade bi se tu odmarale pred povratakl na Zemlju.
[2] Poslednji podatak (2013) bio je: 2553 milijardi dolara.
[3] Prošle godine budžet je iznosio \)5,6 milijardi. Putin je nedavno izjavio da će agencija do 2020. dobiti ukupno oko 1,7 triliona rubalja (~\(60 milijardi, tj, \)7,5 mld. godišnje), čime će prestići Kinu i izjednačiti se s Evropom.
[4] Amerika je proširivala savez u više navrata, iako je bezbroj puta obećaja da to neće činiti. Jedan od uslova ujedinjavanja Nemačke bio je da se NATO neće širiti „ni jedan inč na istok“. Takođe su u ugovorima sa Rusima lažno obećavali da neće primati u NATO nijednu zemlju bivšeg SSSR-a. U petom (pretposlednjem) proširenju od osnivanja 1949. primljena je Slovenija, Slovačka, Rumunija, Estonija, Litvanija i Letonija, a u poslednjem Albanija i Hrvatska.
[5] Na osnovu predloga mnogih naučnika i inženjera, ISS je ove godine predložena za Nobelovi nagradu. U konkurenciji je Putin, Snouden, papa Francisko, urugvajski predsednik Muhika i dr. Pobednik će se znati u oktobru.