Prema današnjim standardima, njegova tehnologija je smešna: u svojim njedrima nosi 8–kanalni magnetofon „trakaš“ i računare sa memorijom koja iznosi samo 240.000–ti deo prosečnog iPhona. Kada je pre 36 godina napustio Zemlju, konstruisan je za četvorogodišnju misiju do Saturna, a sve preko toga se smatrao za čist ćar. Danas je ta letilica vanvremenski heroj.
Od kako je 1977. lansiran, „Voyager 1“ je prevalio 18.790.000.000 km (125,5 AJ) od lansirne rampe koja se vidi na slici. To je ekvivalentno putovanju na Mesec i nazad 25.000 puta!
Ali „Voyager 1“ je postao – na sreću svih nas – mališan koji je ispunio veliki zadatak. U četvrtak, 12. septembra, naučnici su (konačno!) objavili da je postao prvi brod koji je izašao iz Sunčevog sistema, dostignuće o kome je NASA mogla samo da sanja kada su „Voyageri“ lansirani daleke 1977. godine, u isto vreme kada je Lukasova serija „Star Wars“ počela da se snima.
„Ne znam da li se ovo može da poredi sa sletanjem na Mesec, ali je svakako tu negde,“ izjavio je Donald A. Gurnett, profesor fizike sa fakulteta u Ajovi i jedan od autora teksta objavljenog u četvrtak u časopisu SCIENCE vezano za „Voyagerovo” dostignuće. „Pogledajte samo udaljenost! To je i za same naučnike teško shvatljivo.“
Čak i među planetnim naučnicima, koji uvek sanjaju velike snove, ideja da nešto što su oni sami napravili može da otputuje van Sučnevog carstva i nastavi još dalje je impresivna. Brojni teleskopi istražuju udaljene regione Mlečnog puta, ali samo je „Voyager 1“ u stanju da dotakne i oseti hladan, neistražen prostor između zvezda i pošalje detaljne izveštaje o tamošnjim uslovima. Potrebno je 17 sati i 24 minuta da signali sa „Voyagera 1“ stignu do Nasine Laboratorije za mlazni pogon u Kaliforniji.
Nasina sonda „Voyager 1“ snimljena amaterskim teleskopima letos sa Letenke.
Slika „Voyagerovog“ radio–signala koju je 21. februara 2013. načinila Nacionalna radioastronomska opservatorija Very Long Baseline Array. U tom trenutku, sonda je bila skoro 125 AJ daleko od kuće. Sličica ima prečnik od svega 0,5 lučnih sekundi i predstavlja 22–vatni radio–signl koji služi za komunikacionu orijentaciju sonde. (JPL, National Radio Astronomy Observatory, NASA).
http://www.jpl.nasa.gov/spaceimages/details.php?id=PIA17047
„Ovo je istorijski trenutak, pomalo nalik na prva istraživanja naše planete, pa ćemo sve podatke pregledati veoma, veoma pažljivo,“ kaže dr Edward C. Stone (77), Nasin vrhunski ekspert za „Voyagere“, koji je angažovan na projektu još od 1972. godine. Priznaje da je uzbuđen u isčekivanju šta će se dogoditi sledeće. “Sada započinje potpuno nova misija,” smatra ovaj profesor fizike.
Naš usamljeni putnik, koji se trenutno nalazi na preko 18,8 milijardi kilometara od Zemlje i udaljava se od nas brzinom od 16.350 km na sat (3,595 AJ/godišnje), bio je dugo u lovu (o čemu sam baš nedavno pisao) na granicu između mehura toplih, energetskih čestica koje okružuju solarni sistem i tamnog regiona koji sledi. Tamo, u međuzvezdanom kosmosu, plazma, ili jonizovani gas, značajno je gušći.
Šematski položaj sondi danas. najnovija vest je da je „Voyager 1“ konačno zašao u međuzvezdani prostor.
Dr Gurnett i njegov tim su proveli poslednjih nekoliko meseci u analiziranju podataka u pokušaju da dokuče da li je ono što vide solarna plazma ili plazma međuzvezdanog prostora. Sada su sigurni da se radi o ovom poslednjem, pa čak mogu da kažu i datum kada se prelaz dogodio: 25. avgusta 2012. godine. Taj dan će biti zabeležen u svim budućim enciklopedijama kao dan prvog izlaska jednog ljudskom rukom napravljenog objekta u međuzvezdanini bezdan.
Na konferenici za štampu održanoj u četvrtak, Nasini naučnici su bili prilično neodređeni oko toga šta dalje očekuju od „Voyagera 1”. Prema mnogima, odgovor zavisi od toga koji će brodski instrumenti nastaviti da funkcionišu[1] i energetskih ograničenja koja se nalaze pred nuklearnom baterijom koja napaja preostale aparate. Dr Stone očekuje da će slanje podataka na Zemlju – preko predajnika snage 22 vata, što je ekvivalentno snazi sijalice u frižideru – potrajati otprilike do 2025. godine.
Neki se nadaju da bi položaj “Voyagera 1” mogao da omogući naučnicima da mnogo preciznije studiraju galaktičko kosmičko zračenje, koje čine visokoenergetske čestice koje nastaju van solarnog sistema. Te informacije bi mogle da nam pomognu da odgonetnemo kako izgleda međuzvezdani prostor na tako velikim daljinama od Zemlje.
U svoje zlatno vreme, “Voyager 1” je slao do tada neviđene fotografije Jupitera i Saturna. Ali još 1990. godine prestao je da šalje fotogtrafije kući [2], u nameri da sačuva energiju a i zato što više nije imalo šta da se slika. Sestrinski brod, “Voyager 2”, takođe lansiran 1977, takođe je prestao da šalje slike. On se kreće drugim kursom, ali se takođe očekuje da će uskoro napustiti solarni sistem.
Na kraju, smatraju u Nasi, “Voyageri” će putovati pored nepoznatih zvezda i neka će ih kad-tad privući svojom gravitacijom.Sledeći veliki susret “Voyagera 1” očekuje za oko 40.000 godina, kada će proleteti na oko 1,7 sv. godina od nezanimljivog crvenog patuljka AC+79 3888 u zvežđu Camelopardalis (Žirafa). Zvezda se trenutno nalazi na oko 17,6 sv. godina od nas.
Ali za sada, “Voyager 1” je postigao ono što dr Gurnett naziva “svetim gralom heliosferskog istraživanja”.
“Voyager 1” je napustio Sunčev sistem istog meseca kada je Nasin rover “Curiosity” sleteo na Mars i počeo da šalje kući predivne slike. Istraživački tim “Curiosityja”, koji broji oko 400 članova, odmah je zadivio čitav svet vožnjom svog 2,5 milijardi dolara skupog rovera po Marsovom negostoljubivom terenu, što je inšenjere iz Red Bulla i naučnike iz Zgrade 264 Laboratorije za mlazni pogon učinilo rok-zvezdama. Za poređenje, misija “Voyager” liči na “Betamax” u “Bluetooth” eri.
“Voyagerov” tim od 12 članova još odavno se preselio iz JPL kampusa u skromne prostorije na ulici, u blizini “McDonaldsa”. U intervjuu koji je prošlog meseca u tim prostorijama dala, Suzanne R. Dodd, “Voyagerov” projektni menadžer, izjavila je da kada bi se razgovor obavljao u Zgradi 264, ona bi se loše osećala u odnosu na Marsov tim.
“Trudim se da se držim dalje od liftova i koristim stepenice,” kaže Doddova. “Oni tamo rade važne poslove i ja bi ih samo kočila.”
Sa svojih 52 godine, Doddova je relativno nova u timu “Voyagera”, i na misiji radi od 1984. Sada se ona i njeni saradnici nadaju da će se vratiti u žižu interesovanja.
Kako se ivica Sunčevog sistema približavala, čelnici Nase su zahtevali od “Voyagerovih” naučnika da povećaju količinu prikupljenih podataka. Problem je što se osmokanalni magnetofoni (DTR) iz 1977. godine ne odlikuju baš nekim viškom prostora. Doddova se našla pred zadatkom da pronađe nekog ko je specijalizovan za tu vrstu tehnologije i da pokuša da snimi dodatne podatke.
Magnetofon koji se trenutno nalazi u Smitsonijanu, a služio je kao simulator za rešavanje problema tokom leta „Voyagera 2“ i prilaska planetama. Dimenzije: 55,9 × 35,6 × 48,3 cm. Proizvođači: Jet Propulsion Laboratory, California Institute of Technology.
Kada sonda nije bila u mogućnosti da direktno komunicira sa Zemljom ili kada su se podaci nagomilavali brže nego što ih je bilo moguće slati, magnetofon je snimao oko 500 miliona bita informacija – tačnije oko 68 kilobajta, koje je slao kada se uspostavi veza. Znači da je najmanji 8–gigabajtni iPod Nano 100.000 puta jači po pitanju skladištenja podataka!
„Ovi mlađi inženjeri umeju da napišu obilje vrlo komotnih kodova, i to obično ne smeta, ali ovde, sa vrlo ograničenim kapacitetom, treba mi neko ko je ekstremno precizan i ima pravu strategiju,“ objasnila je menadžerka.
Na kraju je uspela da pronađe čoveka za sebe: Lavrenca J. Zottarelija (77), penzionisanog Nasinog inženjera. On je imao rešenje, ali da li će da funkcioniše?
Zottarelli je morao da sačeka jedno avgustovsko popodne u kontrolnoj sobi da bi otkrio odgovor. Prva od novoprogramiranih naredbi je čekala spremna da bude isprobana. Doddova, Stone i Zottarelli su gledali u dva stara računara „Sun Microsystems“ kao deca koja čekaju da koka snese jaje. „Devet, osam, sedam ...,“ odbrojavao je dr Stone.
„Sve je u redu,“ odgovorio je Zottarelli sa palcem okrenutim na gore. „Sada je red na vama.“
Na licu Doddove se očitavalo olakšanje. „Nije lako leteti sa starim letilicama,“ zaključila je ona.
Njene oči su bile uprte u dr Stonea, koji je odmeravao računare kroz svoje trifokalne naočare.
„Postoji mnogo starih misija,“ odgovorio je ovaj kroz smešak. „Ali ne rade sve tako uzbudljive i nove stvari.“
1 Koliko znam, trenutno radi samo 5 od 11 naučnih instrumenata na brodu: Plasma Wave System (PWS; to su one vve 10 m dugačke antene sa strane), Cosmic Ray System (CRS), Low Energy Charged Particle Instrument (LECP), Triaxial Fluxgate Magnetometer (MAG) i Ultraviolet Spectrometer (UVS).
2 Uvek postoji mogućnost da se kamere ponovo uključe, ali to nije prioritet „Voyagerove“ međuzvezdane misije. Nakon što je 1990. „Voyager 1“ napraio poznati portret našeg sistema, kamere su isključene radi štednje energije i memorije rezervisane za instrumente od kojih se očekivalo detektovanje međuzvezdanog prostora. Menadžeri misije su na obe sonde obrisali softver koji je kontrolisao rad kamera. Računari na Zemlji koji su razumeli softver i koji su analizirali slike više ne postoje. Kamere i njihovi grejači su već godinama izloženi ekstremno niskim temperaturama samih graničnih kutaka solarnog sistema. Čak i kada bi se ponovo napravili računari na Zemlji, ponovo instalirani softveri na sondama i naređeno da se kamere uključe, nije jasno šta bi one trebalo da rade.
Tamošnje okruženje je vrlo mračno.Kamerama bi bilo moguće videti samo nekoliko sjajnih zvezda i poneka udaljena planeta, ali njih je moguće još bolje videti običnim amaterskim teleskopima sa Zemlje.
Veliko putovanje Voyagera Priča u nastavcima o čuvenim letelicama Voyager 1 i 2.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
