Tokom Hladnog rata obe supersile su se bavile kosmičkim projektima koji danas liče na Džejms Bondove filmove. Jedan od tih „ludih“ programa bio je i STAR (Spaceplane Technology and Research), pokušaj američke vojne agencije DARPA[1] da razvije kosmički presretač sa ljudskom posadom.
Zvezdana krstarica STAR.
STAR, takođe poznat i kao „Svemirska Krstarica“, rođen je 1973. godine kao Pentagonov program koji je trebalo da stvori kosmičkog lovca kojim bi upravljao jedan astronaut i koji bi obavljao brojne poverljive zadatke na niskoj orbiti oko Zemlje (LEO) ali i na geostacionarnoj orbiti (GEO). Jastrebovi u američkoj armiji potrošili su posle rata godine rada i planine zelenih novčanica u pokušaju da naprave kosmoplov sa posadom po svojoj meri, ali bez uspeha[2]. „Dyna-Soar“ (X–20), Manned Orbiting Laboratory (MOL), „Gemini-B“, između ostalih, bili u otkazani[3]. Sredinom osamdesetih bilo je isplanirano da iz vojne baze Vandenberg na Zapadnoj obali krenu vojne misije spejs šatlova. Oni su i pravljeni imajući u vidu stroge zahteve Pentagona, ali mnogi su verovali da su vojni brodovi previše složeni i malo upotrebljivi za osetljive vojne potrebe. Zato je tokom 1979. godine STAR program ponovo razmatran, a Strateška inicijativa (SDI), ili „Rat zvezda“ Ronalda Regana iz osamdesetih godina, ponovo je oživeo interesovanje za ovaj projekat.
Najšokantnije je da je STAR trebalo da koristi bojeve glave (M.I.R.V.) nuklearnih projektila „Poseidon C–3“. Na taj način, smatralo se, razvoj takve letilice bio bi jeftiniji i brži ako bi koristio već uveliko razrađenu tehnologiju bojevih glava, mada je to zahtebalo redizajniranje termičkog štita, jer je trebalo imati u vidu toplotna zagrevanja posle povratka u atmosferu pri brzini od 8 km/s. Astronaut je trebalo da sedi pri vrhu, odmah ispred pogonskog sistema, opremljenog sa 16 odvojenih mlaznica.
Unutrašnji prostor letilice svakako je izazivao klaustrofobiju, ali ništa više nego u kapsuli „Gemini“. Napred u kabini su se nalazili loptasti rezervoari sa hipergoličnim gorivom (ugljovodonik PAAB–1) i oksidatorom (N2O4) pod pritiskom. Konusni vrh je mogao da se otvara u kosmosu (crtkasto na gornjoj slici) i oslobodi ili senzore za otkrivanje i analiziranje neprijateljskih satelita, ili neko od oružja za njihovu eliminaciju. Pozadi, odmah pored motora, nalazio se još jedan teretni prostor. Sedište pilota moglo je da se podigne i on je mogao da kroz otvor na trupu izbaci glavu i ispita svoj cij. Nešto slično kao kad gleda kroz prozor u automobilu, samo sada u kosmosu (vidi poslednju sliku).
 |
 |
Konstruktor STAR–a, Fred W. Redding Jr. dobio je od DARPA dovoljno para ali je Mornarica bila ta koja je izgubila interes. Kasnije je bilo reči da bi letilica mogla da se koristi i za letove oko Meseca!
Pošto kabina nije bila hermetizovana, astronaut je bio obučen u Nasin EMU skafander, ali zbog veće mobilnosti bez onih kablova i creva koja ga povezuju sa letilicom, dok mu je vizir kacige bio snabdeven sistemom za virtuelno prikazivanje okoline koji je pilotu pružao sve neophodne informacije. Posle ulaska u atmosferu, STAR bi se prizemljio kao bilo koja kapsula, mada je trebalo da koristi pravougaoni padobran („parafoil“) umesto normalne okrugle kupole. Padobran se nalazio spakovan između dva rezervoara za gorivo. U svakom slučaju, trajanje normalne misije nije prevazilazilo nekoliko časova (svega par orbita), pre nego što bi sovjetska mreža za praćenje uspela da ga locira.
Ukupna težina svemirskog lovca nije prelazila 4,500 kg a dužina 8,08 metara. U „običnim“ misijama STAR je trebalo da bude lansiran pomoću podmorničkih nuklearnih projektila „Poseidon“, a kada su ovi zamenjeni LGM-118 „Peacekeeperima“, to je bilo još lakše. Čovek u nuklearnoj bojevoj glavi biva lansiran nuklearnim projektilom! Iako sve ovo potseća na neku scenu iz filma „Dr. Stregelove“, jasno je da je stvarnost još čudnija od fikcije. Nepotrebno je potsetiti da bi orbitni manevri letilice te veličine bili vrlo ograničeni, tako da je Pentagon proučavao opciju o korišćenju dodatnog raketnog stepena „Centaur“ na kriogeno gorivo (sa tečnim vodonikom LH2 i tečnim kiseonikom LOX) sa ciljem povećanja dometa STAR–a mnogo dalje od niske orbite, ili pak radi promene orbitne ravni. Pored toga, STAR su mogali da ponesu u orbitu i špejs šatlovi. Uz projektile MX i šatlova, razmišljalo se i o opciji lansiranja sa modifikovanog „Boeinga 747“.
 |
Verzija STAR–a razmatrana za lansiranje sa „Boeinga 747“ (DARPA). |
 |
STAR zajedno sa dodatnim stepenom „Centaur“ (DARPA). |
Šta je predstavljalo glanu metu STAR–a? Očigledno, sovjetski špijunski sateliti i stanice. STAR je trebalo da uzleti u presretačku misiju u trajanju od par sati sa ciljem da onesposobi ili uništi neprijateljske satelite u niskoj Zemljinoj orbiti. Naročito su na meti trebali da budu sateliti na nuklearni pogon tipa УС-A i УС–П („upravljaemi satelit aktivni i pasivni“), proizvedeni da otkrivaju i prate američku flotu, te su zadavali velike glavobolje admiralima Američke mornarice.
Presretač STAR iz 1983. godine proizvođača „McDonell Douglasa“. Lepo se vidi kako pilot može da izbaci glavu u otvoreni kosmos i kontroliše situaciju. Koji ludaci!
1983. godine konstrukcija STAR–a je unapređena i više se nije zasnivala na balističkim projektilima MIRV već je dobila eliptični trup radi povećanja ukupnih kapaciteta. Nažalost, STAR je stigao prekasno. Nekoliko godina potom SSSR se raspao i više nije imalo smisla terati projekat napred. Mada STAR nikada nije otišao dalje od faze koncepta, sama činjenica da se ozbiljno razmišljalo o ideju svemirskog lovca pokazuje do koje mere su supersile bile spremne da idu tokom Hladnog rata.
[2] E pa ja se ne slažem sa ovim autorom, jer i mala beba zna – a pogotovu oni koji čitaju ovaj sajt – da je program američkih spejs–šatlova bio prvenstveno vojni, i da je do kraja svog postojanja otprilike svaki treći let bio tajni, tj. vojnog karaktera. Pored njega, USAF je razvijala na stotine takvih „eksperimentalnih“ projekata. Ni Sovjeti nisu bili bolji ...
[3] Samo Boingov „Dyna–Soar“ koštao je pre 50 godina preko 5 milijardi današnjih dolara, što je užasno mnogo, jer, recimo, džinovski svemirski teleskop JWST, Hablov naslednik, košta skoro isto toliko, a nije ni blizu da bude dovršen i lansiran, i predmet je diskusija u US Senatu sa već trećom administracijom već godinama.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
