- Pokositi oko kuće. Odvesti decu u vrtić.
- Provozati se po Marsu.
Tridesetsedmogodišnji Mat Heverli započinje svoj radni dan kao bilo koji mladi otac u SAD: ustaje u 5:30, pije kaficu i priprema bočice za bebe. Oblači farmerke i T–shirt i odvozi svoja dva sinčića u vrtić. Potom svraća u servis da proveri kočnice na svojoj Tojoti i odlazi u banku da plati račune. Nakon svega trči u ofis ... da vozi 2,5 milijarde dolara skupog robota po Marsu.
Mat Heverli i Vendi Tompkins, vozači rovera, analiziraju poslednje podstke sa Marsa sa Džastinom Linom, kontrolorom misije.
Heverli je vođa tima od 16 roverovih vozača u Nasinoj Laboratoriji za mlazni pogon u Pasadeni. Svi oni su odgovorni za upravljanje šestorotočkaša na plutonijumski pogon, rovera „Kjurioziti“, koji se, kao što svi znamo, trenutno nalazi u Marsovom kreteru Gejl. Opremljen sa futurističkom opremom kao što je, recimo, laser koji služi za isparavanje stena, jednotonski robot je stigao na Mars 6. avgusta, a mladi Heverli je seo za volan – ili bolje reći, kompjutersku tastaturu – 22. avgusta.
„Vožnja“ rovera je pomalo neprikladan termin. Ne postoji tu nikakav džojstik ili pedala za gas. Heverli i članovi njegovog tima šalju naredbe vozilu gde da krene otkucavajući i šaljući mu sa Zemlje na stotine kompjuterskih komandi.
Takođe, vožnja se ne obavlja u realnom vremenu: tokom Marsovih noći tim planira gde želi da pošalje „Kjuriozitija“ i svakog sledećeg jutra šalje mu instrukcije putem radio–veze. Potom šoferi odlaze kućama i vraćaju se zemaljskom životu, sa svim onim svakodnevnim rutinama poput „ne zaboravi da izbaciš đubre“ i sl.
„Pokušavamo da ne mislimo šta se dešava tamo gore, što je, naravno, potpuno nemoguće,“ objažnjava sa kafeinskim uzbuđenjem Vendi Tompkins, 39, jedna od vozača rovera.
„Zahvaljujući mojim instrukcijama rover može mirno i uspešno da se kreće površinom,“ priča ona, „ali isto tako postoji opasnost i da nacionalni ponos pošaljem niz provaliju.“
Heverli dobacuje, „Sinoć sam vozio po Marsu a danas vozim kosačicu po svojoj bašri – to je potpuno ludilo!“
„Kjuriozirijevi“ šoferi čine samo jednu malu grupu unutar Nasinog programa za istraživanje Marsa, čiji je zadatak da istraži klimu i geologiju ove planete i nastavi posao starijeg i primitivnijeg rovera, „Oportjunutuja“. Na Marsovom programu radi nekoliko hiljada ljudi, ali njih oko 30 iz „Kjurioziti“ tima videli smo na Nasinom međunarodnom video prenosu koji je otslikao njihove reakcija povodom uspešnog sletanje rovera na Mars.
Obučene za tu priliku u plave polo majce, videli smo članove tima kako napeto slušaju reči kontrolora misije koji potvrđuje uspešno sletanje – „We are wheels down on Mars. Oh, my God!“ – i kako radosno skači i čestitaju jedni drugima ozarenih lica. Bobak Ferdousi, direktor leta koji je nosio čiroki frizuru sa crvenim, belim i plavim prugama priznaje „Ličili smo na Štrumfove“.
Jesu malo, ali je činjenica da su ostavili utisak. Neobični video, „We’re NASA and We Know It”, snimljen je uz pomoć ritma pesme „Sexy and I Know It”, do sada je videlo preko 2,4 miliona jutjubovaca. Mr. Ferdousi, na onlajnu poznat kao Mohawk Guy, danas ima preko 55.000 Twitter posetioca, što je neverovatan skok sa par stotina koliko je imao pre misije.
Ljudi iz Zgrade 246, dela Operativnog sentra za kosmičke letove, već dugo gaje specifičan smisao za humor – tokom jednog nedavnog lansiranja, čitava grupa naučnika je stavila šiljate uši kakve je imao famozni Mr. Spok iz TV serije. „Bilo je to pre medijske pažnje, kada nas niko zapravo i nije gledao,“ kaže Ferdousi. „Prilično sam iznenađen pažnjom koju smo izazvali. Ne mislim da ima išta zbilja interesantno u vezi samnom.“
Po mnogo čemu, sve izgleda kao u bilo kojoj američkoj kancelariji: sive industrijske tapete, neonsko osvetlenje, stišnjeni boksovi bez ikakve dekoracije, ako se ne računaju prazne limenke „Red Bula“. Mala ostava je puna paketića sušenog voća, što je često jedini obrok ekipi. Trenutno, da bi nervirali Ferdousija, u lokalnoj modi je da svi nose perike koje podražavaju njegovu frizuru.
U liftu, ljudi govore stvari kao npr. „Molim te pritisni sedmi. Idem na Jupiter“. I to nije šala. Sedmi sprat je sedište „Juna“, Nasine misije ka najvećoj planeti solarnog sistema koja je trenutno u toku. (Mars je na šestom i četvrtom spratu.)
Tu su svi prilično puni sebe i ne pate od skromnosti. „Pa nisam kriv što se u svakom društvu ispostavi da ja imam najlepši posao“, kaže Džon Rajt, 56, „Kjuriozitijev“ vozač koji na posao dolazi sa bejzbol kapom, T–shirt majcom i u šorcu.
„A gde vi radite? Bankarski službenik? Pa to je stvarno interesantno,“ nastavlja Rajt. „A ja sam vozač na Marsu“.
Sam posao zna da bude poprilično zahtevan. Tokom prva tri meseca „Kjuriositijevih“ višeslojnih istraživanja, vozači će raditi i živeti prema Marsovom časovniku. Marsov dan, nazvan sol, duži je od Zemljinog za 39 minuta i 35 sekundi, što se vrlo brzo nakupi; jutro na Zemlji postane noć na Marsu za samo nekoliko nedelja. Za šofere, praćenje tog rasporeda je kao da se svaka tri dana pomeraju za dve vremenske zone ka zapadu, tako da svi redovno pate od „džet lega“ (hronične neispavanosti usled promena vremenskih zona).
„Toliko sam neispavan da sam odavno prešao granicu kada je kafa mogla da pomogne,“ vajka se Heverli.
Zanimljivo je da je postao šofer na Marsu na zapajujuće prost način. Zaposlio se u Laboratoriji za mlazni pogon pre sedam godina nakon što je na Bostonskom univerzitetu stekao master iz robotike. „A onda sam jednog dana dobio e–mejl u kome su doslovno pitali da li bih voleo da vozim rover. Prijavio sam se, i posle godinu dana treninga dobio šansu da vozim ’Oportjunitija’“. Radio je na tom Marsovom roveru četiri godine pre nego što se prebacio na „Kjurioziti“.
Ko odlučuje ko će da vozi i kada? Za to su zaduženi supervizori koji prave raspored nekoliko nedelja unapred, vodeći računa o tome da je svako specijalizovan za određene funkcije rovera: mobilnost, ruka, turela sa alatom, itd. Preko pola tuceta vozača radi u svakoj smeni.
Radni dan se drži rizoroznog vremenskog rasporeda. „Kjurioziti“ šalje raport u 4 sata ujutro po Marsovskom vremenu (prošli utorak to je bilo u 13:44 po lokalnom, pacifičkom vremenu) o tome kako je prošla prethodna sesija vožnje. Grupi analitičara treba oko 15 minuta da proanalizira da li je sve prošlo uspešno, a onda se što pre pristupa planiranju vožnje za sledeći dan.
Naučnici – njih oko 400 radi na ovoj misiji – procenjuju podatke, koji obično uključuju i slike sa roverskih kamera. Ubrzo potom dolaze i vozači i uz pomoć naučnika diskutuju gde dalje da pošalju rover, nekih pet metara dalje u zavisnosti od toga koji pravac im se čini kao najinteresantniji za proučavanje. Pošto „Kjurioziti“ voze zapravo naslepo, u početku će se rover kretati sporije, najviše po 10 metara dnevno; kasnije će verovatno moći da prelazi i 100 metara na dan.
Kada konačno formulišu čitav dnevni put, vozači se uz pomoć 3D naočara usredsređuju na slike Marsovog terena i traže potencijalne prepreke („Koliko je opasan onaj kamen tamo?“) i koriste kompjutersku animaciju da bi simulirali zadatu rutu. Potom se pristupa unošenju stotina komandi za izvođenje sledeće sesije vožnje, koja ponekad zahteva promenu pravca od samo delića santimetra. Potom se sve šalje ka roveru, uz nadu da će on sve to shvatiti i da nije unešen nijedan pogrešan kod.
Pobledevši, Heverli se priseća „scenarija za noćnu moru“ koji je imao sa „Oportjunitijem“. Jednog dana, naučnici su poželeli da se rover pomeri malo unazad. Na osnovu komandi koje mu je poslao Heverli, „Oportjuniti“ je shvatio da treba da se vrati jedan metar unazad.
„Ali umesto da jednostavno krene u rikverc, odlučio je da vozi oko čitave planete da bi došao u zadatu tačku,“ priča Heverli. Na sreću, postojala je automatska funkcija koja je sve prekinula i zaustavila rover pre nego što je otišao predaleko.
„Bilo je to stvarno jezivo iskustvo za mene,“ priseća se danas Heverli. „To je dalo jedno potpuno novo značenje rečenici koju mi supruga svakog jutra šalje: ’Šta ima danas novo na poslu, dragi?’“
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
