Koliko vidim, na mnogim specijalizovanim stranim sajtovima udarna vest je nedavni pad ruskog „Прогресса“. Nikome nije žao ogromnog truda i para koje su tom prilikom isparile u sibirskim šumama, već paniku šire Amerikanci, zabrinuti za sigurnost svojih astronauta i satelita, koje im Rusi za velike dolare voze u orbitu.
Nakon okončanja programa slanja šatlova u kosmos, Amerikanci, koji sebe vide kao većinske vlasnike ISS, više nemaju spostvenu letilicu da dopru do svog placa u kosmosu, već moraju da se oslanjaju na tuđe. Među njima su ruski „Союз“ za prevoz ljudi i „Прогресс“ za kargo. Ono što je izazvalo čitavu priču (i ovaj tekst) jeste pad „Progresa“ koji je krenuo ka ISS. Zapravo, 24. avgusta 2011. pala je čitava raketa koja je nosila „Прогресс“, a koji je prevozio skoro tri tone korisnog tereta, uključujući hranu, vodu, gorivo, vazduh, rezervne delove i opremu.
Teretna letilica „Прогресс“: dužina – 7,3 m; max. prečnik – 2,72 m; težina – 7,25 t; korisni teret – 2,230 t, od čega max. 1,95 t goriva, a suvog tereta do 1,8 t.
Prvi let: 20. januara 1978. („Прогресс 1“ ka sovjetskoj svem. stanici „Saljut 6“)
Teretni brod „Progres“ i brod za prevoz ljudi u orbitu „Sojuz“ fizički su vrlo slični, i oboje se lansiraju raketnim nosačen „Sojuz“. „Progres“ nema raketu za spašavanje na vrhu, koja služi za spašavanje kapsule u slučaju eksplozije rakete u toku lansiranja.
Nakon što astronauti sa ISS istovare prispeli „Progres“, napune letilicu sakupljenim đubretom i nepotrebnom opremom i šalju ga da izgori u Zemljinoj atmosferi.
Pored ruskih letilica, ka ISS mogu da lete i evropske i japanske teretne letilice ATV („Jules Verne“ i „Johanes Kepler“) i HTV „Kontouri“.
ATV je do sada imao 2 leta (2008. i 2011.), a isto tako i HTV (2009. i 2011.). Obe letilice ne mogu da nose ljudski teret.
Da vidim malo ko je i šta je taj „Прогресс“.
Ono što odmah upada u oči je da iako se radi o klasičnom teretnom brodu, ruski proizvođači ga vode kao letilicu sa ljudskom posadom, jer odmah nakon pristajanja na ISS u njega lako ulaze kosmonauti (zato nosi i 40 kg kiseonika za disanje). Danas služi za snabdevanje Međunarodne stanice (ISS), ali je originalna verzija mnogo godina služila za snabdevanje svih ruskih vojnih i civilnih orbitnih stanica od 1978. godine.
Svake godine ka ISS poleti 3-4 „Прогрессa“. Oni ostaju spojeni sa stanicom sve dok sledeći teretnjak, ili „Союз” sa posadom (koji koristi isti priključak sa stnaicom), ne stigne. Pre otkačinjanja, „Прогресс“ se puni otpadom i polako spušta u Zemljinu atmosferu, gde biva postepeno uništen.
Izgradnja serije ovih letilica pod šifrom „7К-ТГ“ započeta je na osnovama još starijeg broda „Союз“ još 1973. Prvi je poleteo 20. januara 1978. godine. Svi sledeći brodovi nosili su ime „Прогресс“, sem letilice iz 1985. koja je doživela nesreću, pa su je Sovjeti, u želji da to prikriju, nazvali jednostavno „Koсмос-1669“.
Od početka pa do danas, „Прогресс“ usavršava i proizvodi kosmička korporacija РКК „Энергия“. Sastavljanje se vrši u podmoskovskom gradu Koroljevu, a testiranja i priprema za lansiranje na rampi 254 na kosmodromu Bajkonur.
Do sada je napravljeno nekoliko modifikacija. Prvi „Прогресс“-i su uspešno leteli sve do maja 1990. i za to vreme lansirano ih je 42. Njihovo napajanje strujom bilo je iz akumulatora, pa je verzija „Прогресс-M“ dobila i solarne kolektore i veći napon.
Kada je započet program ISS, izvršene su neke prepravke i poboljšanja i ruske letilice za snabdevanje, pa je stvorena verzija „Прогресс M1“. Osnovni cilj izmena bilo je povećavanje količine goriva, a poboljšan je i sistem za elektronsku navigaciju i telemetriju.
Od kraja novembra 2008. leti četvrta verzija, nazvana „Прогресс M-01M“. Glavna prepravka je bila u zameni starog kompjuterskog sistema „Аргон-16“ (težak 65 kg) sa novim, „ЦВМ-101“, koji je 10 puta lakši. Osim toga, uveden je i analogni sistem telemetrije.
Na konstruktivnim osnovama broda za snabdevanje napravljeni su i specijalizovani teretni brodovi-moduli (ГКМ), koji su 2001. godine na ruski segment ISS dopremili spojni modul №1 „Пирс“ i mali istraživački modul №2 „Поиск“ 2009. godine. Ti brodovi su dobili naziv „Прогресс М-ГКМ“.
Verzija koja je 24. avgusta pala u Sibiru, zapravo je bila podvarijanta sa oznakom „Прогресс M-12M“. To znači da je u pitanju 12 fabrička modifikacija verzije „Прогресс M“. Ta letilica je trebalo da se već posle 2 dana spoji sa ruskim modulom „Звезда“ i da ostane u kosmosu sve do 5. marta 2012.
Prilikom eksplozije, uništeno je 996 kg goriva za ISS, 420 kg vode i 50 kg kiseonika. Pored toga, u nepovrat je nestalo i 94 kg opreme za higijenu, 267 kg hrane, 66 kg medicinske opreme, ali i 139 kg pisama, foto-aparata i paketa. Od toga je 102 kg bila za Ruse, a samo 37 kg za ostalu posadu.
Takođe je uništeni i rezervni delovi za ISS. Oko 37 kg je trebalo da bude montirano na modul „Заря“, 10 kg na „Пирс“, 77 kg na „МИМ-1 Рассвет“, a 367 kg na američke module.
Srećom, ruski teretnjak je osiguran na 7.210. 000.000 dinara kod „Dunav Osiguranja“ (šalim se – tamo su osigurana moja kola; njihovo osiguranje košta 3 milijarde rubalja, odn, 103 miliona dolara). Ipak, i Rusi su se uplašili, tako da lansiranje geopozicionog satelita GLONASS raketom „Sojuz-2-1b/Fregat”, koje je bilo zakazano za 26. avgust, ipak otkazano.
Kliknite na ilustraciju
Šematski prikaz poslednjeg lansiranja ruskog teretnog kosmičkog broda „Progress M-12M“. Letilica nije uspela da dođe u orbitu i sastane se sa ISS, jer je u 325. sekundi leta došlo do kvara na jedinom motoru III stepena RD-0110 rakete „Sojuz-U“ i prestanka potiska.
Pravog znalca ruskih raketa može da zbune prikazani stepeni rakete. Naime, Rusi kao prvi stepen obelešavaju 4 bočna bustera, ali ih obeležavaju kao „Блоки Б, В, Г, Д“. Drugi stepen je jednomotorni „Блок А“, treći stepen je jednomotorni „Блок И“. Amerikanci bustere obeležavaju kao „Stage 0“ („stepen 0“), tako da čitava raketa ima još 2 stepena.
Ovakvu sliku „Progresa M-12M“ NEĆEMO da vidimo ovih dana, jer se jadničak raspao i pao u sibirsku šumu koja graniči Mongoliju i Rusiju.
Ruski „Progress“. 1 – uređaj za spajanje sa stavicom; 2 – teretni modul; 3 – modul za transport komponente goriva; 4 – servisno-agregatni modul. Na njegovom kraju je glavni motor.
Kada dođe u orbitu, leti na visini od 200-350 km, sa periodom od oko 89 minuta.
PS
Ko voli, nek’ pogleda ovo
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
