Nakon učestalih priča na ovom sajtu o penzionisanju šatlova i otkazivanju programa „Constellation“, kao i o neprestanom kresanju Nasinog budžeta, pomislio sam da Američkog kosmičkog angažovanja nema više ništa sem stare slave. Obradovao sam se kada sam utvrdio da to nije istina. Prošli put sam pisao o budućim misijama „Discovery“ programa – TiME i „CHooper“ – koje su svakako veliko osveženje u Nasinom programu. I ako ste mislili da je to sve, kako vam se onda čini vest da će za 84 dana da bude lansirana sonda od preko tri ipo tone, koja će da istraži Jupiter i koja će da bude kompletno na solarni pogon!
Radi se o Nasinoj svemirskoj letilici „Juno“ iz programa New Frontiers, koja je stigla pre mesec dana na Floridu radi poslednjih priprema za letnje lasiranje. Letilica je brodom stigla iz fabrika „Lockheed Martina“ u Denveru, gde se nalazila na montaži i bezbrojnim testiranjima. Sonda „Juno“ će napraviti 32 polarne orbite oko Jupitera i prikupiti što više informacija o poreklu, strukturi, atmosferi i magnetosferi gasovitog džina.
Nа оvoj slici, napravljenoj 26. januara, vidi se „Јuno“ tokom simulacija akustičkog i vibracionog okruženja kome će sonda biti izložena tokom lansiranja. Na slici se vidi „Lockheedov“ tehničar koji proverava instrument Jovian Auroral Distribution Experiment (JADE) posle testiranja. Vide se i sklopljena tri solarna panela, kao i velika glavna antena na vrhu avioničkog otseka.
Sledeći test je obuhvatao zatvaranje u veliki termički vakuumski bunker, gde je tokom dve nedelje „Juno“ bio izložen ekstremnim temperaturama koje će čekati letilicu tokom puta ka Jupiteru.
„Svemirska letilica ’Juno’ i njen tim morali su da pređu dug i trnovit put od kako je ovaj projekat prvi put ugledao svetlost dana 2003. godine,“ kaže Scott Bolton, glavni istražitelj „Juno“ projekta, zaposlen u Southwest Research Institute iz San Antonija. „Nalazimo se na samo nekoliko meseci od otkrića koja bi vrlo lako mogla da napišu novo poglavlje knjige ne samo o rođenju Jupitera, već i samog solarnog sistema.“
Sledećeg ponedeljka, „Juno“ će biti izvađen iz svog transportnog kontejnera, što će biti prvi od brojnih koraka u pripremi za lansiranje. Kasnije tokom naredne nedelje, brod će biti podvrgnut seriji rigoroznih testova radi provere zdravlja nakon putovanja od Kolorada. Nakon toga, tim stručnjaka će započeti instaliranje letnog softvera, a potom i seriju testova radi pripreme za lansiranje. Ti testovi će obuhvatiti sve letne sisteme sonde, kao i priključene naučne instrumenate i zemaljske sisteme za prijem podataka.
„Juno“ će u svemir biti odnešen raketom kompanije „United Launch Alliance“ u konfiguraciji „Atlas V-551“[1]. Samo lansiranje biće izvedeno sa lansirne rampe №41 u vazduhoplovnoj bazi Cape Canaveral u Floridi. Prozor za lansirane biće otvoren od 5. avgusta 2011. godine, i trajaće do 26. avgusta. ako pripreme budu gotove do 5. avgusta, prozor će biti otvoren od 8:39 po lokalnom vremenu i biće otvoren do 9:39.
Raketa „Atlas V 551“, kakva će da ponese „Juno“ na Jupiter. Ta raketa, sa prečnikom teretnog vrha od 5,4 m, može da u nisku orbitu oko Zemlje LEO ponese 18,8 t, a na GTO 8,9 t.
Montaža Nasinog „Juna“. Iznad pogonskog modula dodata je zaštita od zračenja, a onda je čitava letilica podignuta na rotaciono postolje radi dalje montaže.Titanijumski štit od zračenja čuvaće mozak i srce letilice od opasnog Jupiterovog zračenja.
Slika je načinjena 10. juna 2010. u čistoj sobi fabrike „Lockheed-Martina“ u Denveru.
Nakon lansiranja u avgustu, „Junova“ trajektorija biće takva da će konačno ubrzanje ka svom cilju postići tek nakon dve godine, kada bude iskoristila Zemlju za gravitaciono ubrzanje. Do Jupitera će stići 2016. godine, kada će započeti snažno kočenje i ulazak u 11-dnevnu polarnu orbitu. Ona će biti jako izdužena, tako da će iznad polova sonda leteti na samo 4.300 km od površine oblaka, ali će zato posle toga leteti čak i iza Kalistove orbite – 1.880.000 km daleko od površine. Na taj način će se što je više moguće zaštititi elektronika i solarmni paneli od Jupiterovih pojaseva zračenja.
Planira se izvođenje 32 orbite, tokom kojih će instrumenti – neke od najvažnijih, kao što su spektrometri, proizveli su Italijani – vršiti infracrveno i mikrotalasno istraživanje Jupiterove atmosfere. Nakon završenog naučnog zadatka, letilica će biti prepuštena sebi i pašće u guste slojeve oblaka Jupitera.
Najveća tehnička inovacija na „Junu“ biće solarni paneli, jer će to biti prva misija na Jupiter koja će umesto nuklearnih termoelektričnih generatora (RTG) koristiti solarne ćelije. Ranija tehnologija nije dozvoljavala korišćenje solarnih panela na daljinama većim od par astronomskih jedinica, tako da su Pioneer 10, Pioneer 11, Voyageri, Cassini–Huygens, i Galileo orbiter morali da koriste nuklearne izvore energije. Međutim, kako su nauka i tehnologija napredovali (a i usled nedostatka odgovarajućih nuklearnih izotopa u Nasi, o čemu sam u više navrata pisao), napravljeni su solarni paneli koji će bez problema da rade i na 5 AJ.
„Juno“ ima tri kraka solarnih panela, ukupne površine od 60 m2. U orbiti oko Zemlje davaće oko 15 kW (20 KS), ali svega 486 W (0,652 KS) kada stigne do Jupitera, a i to će da spadne na samo 420 W usled degradacije ćelija usled zračenja. Solarni paneli će tokom čitave misije biti okrenuti ka Suncu, osim kratkok perioda rada glavnog motora.
Ovako će da izgleda „Juno“ kada nakon 5 godina puta stigne na Jupiter. Vide se solarni paneli – dva imaju po 4 segmenta, a treći ima 3 segmenta i magnetometar umesto četvrtog. Ukupna površina panela je 60 m2.
[1] Ova konfiguracija je imala samo jedno uspešno lansiranje do sada, i to još januara 2006. godine. Srećom, da je raketa dobra govori podatak da je tom prilikom lansiran „New Horizons“ ka Plutonu i Kajperovom pojasu.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
