NASA servisira najveći program istraživanja planeta, na ogromnoj udaljenosti od ostalih kosmičkih agencija. Zapravo, mogli bismo gotovo reći da ako je NASA poslednjih decenija u nečemu briljirala, to je upravo na tom polju, gde je uspela da nas natera da živimo pravo zlatno doba u proučavanju Sunčevog sistema. Šta nas čeka u narednim godinama? Pa, jedna reč koja dobro sumira situaciju jeste kontinuitet. Tokom sledećih pet godina Nasin planetni naučni odeljak imaće prosečni godišnji budžet od \(2,8 milijardi, što ga čini naučnim odeljkom sa daleko najvećim budžetom u Nasi[1] (seti se da i drugi naučni programi, poput astrofizike ili misija za osmatranje Zemlje, imaju svoje odeljke unutar agencije; osim toga, program misija sa posadom je onaj koji je do sada svake godine dobijao najveći udeo u budžetu). Uprkos svemu, postoje tačke koje treba poboljšati i druge koje su zabrinjavajuće.
Izbor planetnih sondi Nase ili one sa kojima NASA sarađuje.
Nasin program planetarnog istraživanja svoj uspeh temelji na podeli misija na tri klase: sonde tipa 'Discovery', najjeftinije (oko 500 miliona dolara), 'New Frontiers' (oko milijarde dolara) i 'Flagship' (otprilike do 3 milijarde dolara). Klasifikovanje na tri tipa misija omogućilo je agenciji da uvede veliku fleksibilnost prilikom planiranja i odobravanja misija, ne samo zbog ograničenja troškova svake misije, već i zbog različite filozofije svake od njih. Zapravo, dok se 'Flagship' misije biraju direktno iz Nasinog sedišta ili Kongresa bez prethodne faze nadmetanja, tip 'Discovery'[2] se odabira pozivima u kojima svaki naučni tim šalje svoj predlog a da NASA prethodno nije predložila koje su destinacije prioritet. Tip 'New Frontiers' nalazi se negde između 'Discoveryja' i 'Flagshipa', ne samo kada je novac u pitanju, već i kada je u pitanju planiranje. I jeste da, u slučaju ove vrste sondi, postoji poziv u kojem naučni timovi šalju svoje predloge kao u misijama 'Discovery', ali razlika je u tome što je ciljeve prethodno odabrala NASA.
Nasin planetni budžet za 10 godina.
Sledeća je razlika što misije 'Discovery' ne moraju nužno da imaju planetarna odredišta (kao primer imamo Nasin teleskop 'Kepler', koji je bio misija tipa 'Discovery'). I, obratno, mogu se preklapati s drugim programima. Nije iznenađujuće, sonda 'InSight' je misija tipa 'Discovery', iako je letilica za proučavanje Marsa, koja, kao što ćemo videti, ima svoj zasebni program. Zapravo, ne spadaju sve Nasine planetne misije u ove tri kategorije. Program istraživanja Marsa predstavlja nezavisnu aktivnost, kao i lunarni program nedavno stvoren kao dopuna programu 'Artemis', ili 'Planetary Defense', čiji je cilj otkrivanje i proučavanje asteroida opasnih po Zemlju. Među ostalim područjima imamo podelu na spoljnje planete i okeanske svetove – koja trenutno ima samo misiju 'Europa Clipper' – planetni naučno-istraživački program i program za razvoj radioizotopskih sistema (koji za agenciju nadgleda proizvodnju RTG-ova). Takođe je važno napomenuti da se u teoriji misije 'Flagship' tipa mogu posvetiti jednom ili više ovih područja. Npr., rover 'Perseverance' je 'Flagship' misija i istodobno je dio programa istraživanja Marsa, dok je 'Europa Clipper' takođe 'Flagship' misija i dodeljena je odeljku Spoljnih planeta i okeanskih svetova.
Budžet različitih Nasinih planetnih istraživačkih divizija (OIG/NASA)
Ali nije zlato sve što sija. Poslednja revizija planetnog istraživačkog programa bila je posvećena ukazivanju na neke zabrinjavajuće pomake. Najvažnije je bilo povećanje prosečnog troška i vremena razvoja misija u svakoj od njihovih kategorija. Iako misije klase 'Discovery' i 'New Frontiers' imaju ograničenje potrošnje od \)500 milijuna, odn. \(1 milijarde, ovaj iznos ne uključuje rakete-nosače i operativne troškove, koji mogu biti reda stotine dodatnih miliona (izvorno, ti su troškovi bili uključeni). Ova je 'zamka' uzrokovala da će, naprimer, misije 'Lucy' i 'Psyche', tipa 'Discovery', koštati 981, odn. 996 miliona dolara, ako se uzmu u obzir troškovi operacija do kraja njihova radnog veka, brojke koje su ih stavile gotovo na rub misija tipa 'New Frontiers'. Drugi primer je 'Lockheedova' sonda 'InSight', takođe tipa 'Discovery', koja će koštati 830 miliona, iako je u ovom slučaju za dodatno povećanje cene krivo odgađanje lansiranja za dve godine usled 'muka' koje je francuski CNES imao sa seizmometrom SEIS, glavnim instrumentom. Slično tome, procenjuje se da će buduća misija 'Dragonfly' na Titan koštati dve milijarde dolara, iako je tipa 'New Frontiers'. Drugim rečima, dvostruko više od teoretski dopuštenog. Sledeći primer je misija 'Europa Clipper' koja će koštati \)4,3 milijarde, znatno iznad ostalih 'Flagship' misija. Ove brojke se prikazuju kao proizvoljni konačni troškovi koji imaju malo ili nimalo veze s početnim prognozama i generišu velike komparativne pritužbe.
Razlike u cenama nekih misija u poređenju sa očekivanim (OGI/NASA)
Međuplanetne misije 'Lucy' i 'Psyche' koštaće milijardu dolara uprkos tome što su tipa 'Discovery' (13. i 14. misija).
Drugi izvor zabrinutosti je napredak programa za radioizotope, koji vodi Nasin Glenn Center. Ministarstvoenergetike (DOE) 'čuva' za Nasu rezervu od 35 kg plutonijuma-238 za RTG-ove za njene svemirske misije (ovaj izotop nema drugu primenu, civilnu ili vojnu), od kojih samo polovina može da generiše dovoljno snage da se koriste u sondama. To je Ministarstvo energetike i Nasu koštalo mnogo više vremena i novca nego što se očekivalo kada se nastavljala proizvodnja plutonijuma-238, no uprkos svemu, očekuje se da će do 2026. moći da se sintetizuje 1,5 kg godišnje. Vrlo zanimljiv detalj na koji je ukazao izveštaj jeste da su novi MMRTG(Multi-Mission Radioisotope Thermoelectric Generator) koje koriste trenutne sonde – poput rovera 'Curiosity' ili 'Perseverance' – manje efikasni i imaju kraći poluživot od klasičnih RTG-ova prvih Nasinih misija, poput onih korištenih u 'Voyagerima', jer više ne koriste silicijumsko-germanijumsku termoelektričnu tehnologiju. To znači da će za buduće misije vrlo dugog trajanja – naprimer, do spoljnjih planeta – morati da dizajniraju radioizotopske generatore bolje od današnjih MMRTG-ova.
Novi infracrveni teleskop od 20 inča NEOSM (Near-Earth Object Surveillance Mission) služiće za otkrivanje asteroida opasnih za Zemlju većih od 140 metara. Koštaće \(500-600 miliona.
Između ostalih problema identifikovanih u izveštaju pronalazimo potragu za zamenama za radnu snagu koja već ima prilično visoko prosečno godište, kao i stanje Nasineine svemirske komunikacione mreže (DSN) koja vremenom stari a u isto vreme mora da izdržava sve veći broj misija. Takođe je u fokusu nedostatak jasnih kriterijuma pri odabiru raketa i sondi za spuštanje korisnih tereta u komercijalnom lunarnom transportnom programu CLPS. Na kraju, revizija kritikuje nedostatak proračuna i interesa za potragu za asteroidima. 2005. američki Kongres je naredio Nasi da do 2020. otkrije 90% NEO asteroida promera preko 140 metara, ali s trenutnim nivoom finansiranja taj će cilj biti postignut tek 2040. godine. Takođe je zamerio Nasi što je do prošle godine čekala da da zeleno svetlo infracrvenom svemirskom teleskopu NEOSM usmerenom na otkrivanje asteroida u blizini Zemlje.
Uprkos tim problemima, ne smemo da zaboravimo da je Nasin program istraživanja planeta daleko najambiciozniji i najsloženiji koji postoji. Nadajmo se da će tako ostati još mnogo decemija.
'Europa Clipper'.
[1] O ovome sam već pisao. Nasin budžet za 2020. iznosi \)22,629 mld, što je samo 0,48% ukupnih troškova vlade za ovu godinu (beda!). Ipak, to je za 5,3% više nego lane.
[2] Program ovog tipa planetnih misija formulisan je 1990. da bi se implementirala politika tadašnjeg direktora Nase Daniela Goldina, 'faster, better, cheaper'. U periodu 2025-29 biće lansirane misije 'Discovery 15 i 16', ali tačni finalisti (i destinacije) biće poznati dogodine. Kandidati su: 'DAVINCI+', 'Io Volcano Observer', 'Trident' i 'VERITAS'.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
