Svaka deep-space misija nosi u sebi dobar deo uzbudljivih momenata kojima inače obiluju i obične misije, ali povremeno generišu i stresne situacije koje inženjere za daljinsku kontrolu letilica dovode u predinfraktno stanje. Svakako jedan od najtežih mogućih scenarija jeste sletanje na kometu, koja juri ka Suncu brzinom od oko 55.000 km/h. Kakve procedure treba zadovoljiti da bi se sletelo na jednu kometu?
Iako sam rekao da neću više pisati o misiji „Rosetta“ i njenom lenderu „Philae“, napraviću ovog puta presedan jer tema to zahteva. Iako smo o spuštanju na kometu mnogo i često čitali, misije se sećamo (ipak) po neuspehu malog lendera. Ali „šta bi bilo da je bilo?“ Na koji način su kontrolori misije zamislili čitav scenario koji je trebalo da se završi happy andom? Pročitajmo danas nešto o tome.
UVOD
Do samog lansiranja, godine planiranja i predlaganja, zahtevna konstruisanja, beskrajni sastanci i telekoni, proizvodnja i rešavanje tehničkih i tehnoloških problema, sesija u „čistoj sobi“, i aktivnosti oko konačnog sastavljanja u uvek tesnim vremenskim rokovima, predstavljaju sami po sebi vrlo emotivne trenutke, ali nakon toga uvek slede i drugi brojni prelomni trenuci koji nose mnogo rizika i emotivnih trenutaka koji karakterišu jedinstvenost svake misije.
To je carstvo operacija, druge najbolje stvari u kosmičkom sektoru posle bavljenja astronautskim poslom. U ovom carstvu inženjerska stručnost, profesionalni stavovi, rizična domišljatost i interdisciplinarni rad, predstavljaju ključeve koji obezbeđuju da dnevni poslovi teku glatko koliko je to moguće, dok se specijalni događaji, ili situacije, rešavaju na najbolji način uz minimalne rizike i korišćenje resursa, koji takođe garantuju naučne operacije i rezultate.
Misija „Rozeta“, isplanirana tokom devedesetih a lansirana 2004. godine, predstavljala je izuzetan slučaj sâm za sebe. Dve kosmičke konstrukcije, sastavljene od jednog orbitera („Rozeta“) i jednog lendera („Fila“), letele su 10 godina složenom trajektorijom po solarnom sistemu, sa četiri fly-bya (triput pored Zemlje i jednom pored Marsa[1]), uz čiju pomoć je orbita tako modifikovana da su letilice bile izbačene u pravcu Jupiterove orbite radi usklađivanja sa trajektorijom komete 67P/Čurjumov-Gerasimenko[2]. Da bi „Rozeta“ preživela hladnoću dubokog kosmosa na udaljenosti Jupitera od Sunca (5,2 AJ), bez drugih izvora energije sem ogromnih solarnih panela, svi „Rozetini“ brodski sistemi su 2011. isključeni i ponovo uključeni 20. januara 2014. Ipak, četiri fly-bya pored velikih tela i dva pored asterioda nisu mogla da se porede sa napetošću u kontrolnom centru u Nemačkoj, gde su svi stručni i tehnički timovi s zebnjom isčekivali da se među šumovima koje su hvatale deep-spase stanice pojavi noseći signal sonde. Svi višegodišnji napori i nade u neverovatna otkrića zavisila su od performansi malog tajmera i hardvera napravljenog pre mnogo godina koji je trebalo da proradi nakon 31 meseca hibernacije.
10 godina misije „Rozeta“.
1 – lansiranje (2. mart 1004.); 2 – prva gravitaciona asistencija Zemlje (4. mart 2005.); 3 – gravitaciona asistencija Marsa (25. februara 2007.); 4 – druga gravitaciona asistencija Zemlje (13. novembar 2007.); 5 – proletanje pored asteroida Štains (5. septembar 2008.); 6 – treća gravitaciona asistencija Zemlje (13. novembar 2009.); 7 – proletanje pored asteroida Lutecija (10. juli 2010.); početak i kraj hibernacije – jul 2011-januar 2014; 8 – prvi manevar radi randevua (22. maj 2014.) na 4,5-4,0 AJ; 9 – lansiranje „File“ (12. novembar 2014.); prolazak kroz perihel – avgust 2015.; kraj misije – septembar 2016.
„Rozetini“ manevri u julu 2014. prikazuju pravac i jačinu paljenja motora (crvene strelice). Letilica se približavala kometi 67P, tako da je radom motora brod stvarao efekat kočenja u odnosu na kometu.
Potpuno neobična putanja „Rozete“ oko komete 67P.
Konačni prilazak i započinjanje operacija u blizini komete u avgustu 2014. predstavljao je još jedan emotivni momenat za posade na Zemlji. Tehnički rizik je bio manje kritičan, ali je sada trebalo testirati različite tehnihe praćenja i navigacije, i sprovesti osam kočionih manevara da bi se razlika u brzini između letilice i komete svela skoro na nulu. Prvi pogled na nebesko telo koje se približava otkrilo je nepredviđeni, nezamislivi, čudni oblik, ali izazvalo i mešavinu uzbuđenja i zabrinutosti među članovima tima u vezi problema koje im donosi budućnost.
Od 6. avgusta 2014, „Rozeta“ i njen lender „Fila“ orbitirali su oko komete po veoma nekonvencionalnoj trouglastoj trajektoriji mogućoj jedino zahvaljujući slaboj gravitaciji komete. Takva složena putanja je omogućila precizno kartografisanje tela komete i sprovođenje vrlo teškog zadatka pravljenja preciznog 3D modela na osnovu opservacija. Identofikacija velikog broja karakterističnih oblika na površini, i njihovo korišćenje za pravilno određivanje mesta na zakrivljenoj topografiji, predstavljao je sledeći kritični uspeh: veštine potrebne za stvaranje takve geografske baze podataka, u tako kratkom vremenu, za do tada potpuno nepoznato telo, bile su stvarno neviđene. U isto vreme, istraživači su počeli da predlažu brojna interesantna mesta za sletanje, a tim za kontrolu leta je počeo da ih procenjuje i ocenjuje, balansirajući između inženjerijskog rizika i naučnih rezultata, a uzimajući u obzir ograničenja u vidu ugla Sunca u zenitu, kometne rotacije, mogućnosti komunikacije, navigacionih zahteva, i sl. U „polufinale“ je ušlo 5 lokacija, a posle 20 dana većanja odabrana je „lokacija J“ na „glavi“ komete, nazvana prema glasovima na javnom konkursu Agilkia.
„Rossetin“ lender „Fila“. U periodu od 11. do 12. novembra 2014. izvršena je serija od četiri Go/No-go provera, tokom kojih je konstatovano da traster na hladan azot koji treba da „zalepi“ lender prilikom sletanja ne radi. Ipak, usledila je naredba „Go“ jer motor nije mogao da se popravi.
Od 5 interesantnih zona za sletanje, izbor je konačno pao na lokaciju „J“. Nažalost, lender nije uspeo da se ankeruje za tlo već je tako nesrećno odskočio da je pao bočno i nikad više nije uspeo da stupu i dovoljno kvalitetnu vezu sa orbiterom, odn. Zemlčjom.
Konačno, posle više dana slikanja, merena i analiziranja, misija „Rozeta“ je stigla do inženjerskog vrhunca ove misije. Serijom finalnih promena trajektorije, letilica je postavljena na dugački krivi segment orbite oko komete zarad njenog pozicioniranja za početak najkritičnijeg lanca događaja. Ovde treba da podsetim da je misija „Rozeta“ dizajnirana a da ESA nikada pre toga nije ušla u orbitu oko nijedne planete (jedino je pre 30 godina proletela pored Halejeve komete sondom „Giotto“, kao svojom prvom deep-space misijom). „Mars Express“, deep-space sonda iz(g)rađena prema planovima „Rozete“ (u uspešnom, i retkom, pokušaju da se smanje troškovi), postala je tokom Božića 2003. prva ESA-ina misija koja je ušla u orbitu oko druge planete, praćena nedugo potom „Venus Expressom“, koja je ušla u orbitu 2006. i bila tamo sve do pre godinu dana. Obe misije su bile svojevrsna prethodnica za orbitne operacije oko komete, ali šta uraditi sa još jednom neistraženom oblašću: sletanjem na drugo nebesko telo, 3,4 AJ (oko 28 svetlosnih minuta) daleko od Zemlje!
Hajde da ispratimo događaje koji su se dešavali narednih dana. Siguran sam da će se sličnog rasporeda držati i sve naredne misije na komete.
TRENUTAK ISTINE
Pripreme za oslobađanje lendera (LDP, Lander Delivery Preparation) započete su 16 dana pre odabranog dana, zakazanog za 12. novembar 2014, nakon prethodno odrađene faze poznate kao Određivanje zone sletanja (LSS, Landing Site Selection). Pre započinjanja LDP, „Rozeta“ se kretala na oko 10 km od njenog centra. Prva promena trajektorije postavila je 28. okrobra „Rozetu“ na transfernu orbitu, što je 31. oktobra bilo propraćeno manevrom za promenu ravni koji je postavio „Rozetu“ u orbitu približnih diimenzija 30×34 km. Varijacije u brzini pri tim manevrisanjima bile su sićušne u poređenju sa orbitnim manevrima koji se koriste, naprimer, oko Zemlje ili drugih velikih planetnih objekata, i bile su reda veličine par desetina cm/s (oko 73 cm/s prilikom prvog, odn. oko 12 cm/s prilikom drugog). Ta orbita, prosečnog prečnika 32 km, predstavljala je finalnu trajektoriju pre započinjanja naredne faze, Odvajanja, Spuštanja i Sletanja (SDL, Separation, Descent and Landing).
Jedna od poslednjih snimaka „File“ (levo) pred montažu na raketu „Ariane 5G+“ (V-158)na kosmodromu u Francuskoj Gijani.
Faza SDL startovala je u nedelju, 10. novembra, dva dana pred zakazano sletanje. Sva dalja događanja u ovom tekstu biće označavana u odnosu na tzv. „Lender Separation time“, takođe poznato i kao T0 („T-nula“), a koje je bilo u 08:35 po Griniču[3], odn. 07:35 po obrenovačkom vremenu. Sva vremena prikazuju kada su se stvari dešavale na samoj letilici. Da bi smo dobili kada se šta dešavalo po zemaljskom vremenu, moramo dodati vreme putovanja radio-signala u jednom pravcu (One Way Light Time), koje je 12. novembra iznosilo 28 min. 20 sek.
Trajektorija „Rozete“ pre i posle odbacivanja lendera.
 |
 |
Levo: Procesorska jedinica sistema za električnu podršku, proizvedena u Institutu za kosmičku tehnologiju u Irskoj. Zadatak joj je bio da čuva i sprovodi komande koje su prelazile iz letilice ka lenderu, ali i da vraća podatke različitih instrumenata sa lendera ka letilici. Desno: „Filin“ računar (CDMS) koristio je dva 8 MHz Harris RTX2010 16-bit stack procesora, konstruisana još 80-ih. Osam instrumenata je koristilo ovakve procesore, tako da ih je na lenderu bilo ukupno 10 (između 8-10 MHz). Oni su odabrani jer su trošili najmanje struje i bili najbolje zaštićeni od radijacije.
- T0-14,5 sati (u 18:05 UTC): To je jutro pred sletanje. Lender „Fila“ uključuje sistem za električnu podršku (Electric Support System) koji je prebacio komunikaciju sa Zemljom na „Rozetin“ brodski računar. Započinjanje zagrevanja unutrašnjih komponenata na radnu temperaturu.
- T0-13,5 sati (oko 19:30 UTC): Na osnovu poslednjeg preciznog determinisanja orbite završena prva Go/No-go procena. To determinisanje, izvedeno zemaljskih stanica za praćenje[4], bilo je potrebno radi preciznosti neophodnih za sletanje i raporta dinamike leta koji će biti ključan za dalje sekvence.
- T0-13 sati (oko 19:35 UTC): „Rozeta“ počinje da se spušta na visinu oslobađanja lendera. Kada ju je postigla (40 min. kasnije), održavala je tu visinu tokom komunikacije sa Zemljom.
- T0-12 sati (u 20:24 UTC): Počinje da se vrti „Filin“ žiroskopski točak težine 2,9 kg. Time je postignuta pasivna stabilizacija za vreme dugog padanja ka jezgru komete.
- T0-9 sati (oko 23:30 UTC dana sletanja): Analizirana telemetrija letilice „Rozeta“ i sazvana druga Go/No-go komisija koja treba da odobri nastavak sekvenci prema statusu letilice. Sve je OK i „Rozeta“ je spremna!
- T0-8 sati (oko 00:30 UTC): Sekvence za otpuštanje lendera aploudovane na „Rozetu“.
- T0-7,5 sati (oko 01:00 UTC): Treći Go/No-go, na osnovu telemetrijskog statusa lendera. Pošto je sve bilo OK, obe letilice su spremne za SDL i poslati su programi u računare obe letilice radi priprema za finalne faze.
- T0-5 sati (u 04:30 UTC): Aktiivirana sekvenca SDL. Uključivanje jednog po jednog instrumenta na lenderu (pre svih magnetometar ROMAP). Udaljenost od centra nukleusa 29,7 km.
- Od T0-3 sata do T0-2 sata (između 05:35 i 06:35 UTC): Izveden manevar koji je drastično promenio trajektoriju (radom motora u trajanju 6 minuta, 46 cm/s) još uvek spojenih letilica okrenutih ka kometi. Nova trajektorije nije, međutim, vodila ka površini komete i da je nakon tog manevra išta pošlo loše, „Rozeta“ bi proletela na oko 3 km od površine, te misija ne bi bila ugrožena (ovo je bio jedan od zahteva SDL trajektorije). Nakon tog manevra, „Rozeta“ je ponovo skrenula na visinu razdvajanja dve letilice (vidi ne ovu nego prethodnu sliku). Nakon toga, kontakt sa Zemljom je zbog međusobnog položaja dva nebeska tela bio prekunut u trajanju od oko 40 minuta. Počelo zagrevanja lenderovih akumulatora na temperaturu odvajanja.
- Od T0-2 sata do T0-1 sata (oko 06:35 i 07:35 UTC): Najranije i najkasnije vreme, bazirano na prethodnim manevrima, za finalnu Go/No-go odluku donešenu na osnovu postignutih performansi nakon manevara promene trajektorije. To znači „Go“ za sletanje. Rastojanje od centra komete je 25,4 km. Uspostavljen je kontakt sa Zemljom i od sada će tim kontrole leta u Darmštatu biti samo pasivni posmatrač dok će potpunu kontrolu preuzeti dva brodska računara. Svi instrumenti na lenderu prebačeni u operativni režim.
- T0-55 min. do T-40 min. (u 07:23 do 07:38 UTC): Početak rada instrumenta MUPUS[5] i imidžing sistema CivaRolis ÇIVA i ROLIS; ÇIVA[6] pravi panoramske slike a ROLIS gleda na dole. Uključuje se senzor prašine SESAME.
- T0-17 minuta (u 08:18 UTC): uključen mehanički potporni sisrem (Mechanical Support System) koji se nalazi na onoj strani „File“ koja je okrenuta ka „Rozeti“. Ima električne zavrtnjeve koji odvajaju lender programiranom brzinom, i mehaniku, baziranu na oprugama, rezervnu varijantu za fiksnu brzinu odvajanja.
- T0-10 minuta (u 08:25 UTC): „Fila“ prebačena na interno elektro-napajanje, a njeni brodski sistemi počinju da troše energiju iz glavne nepunjive baterije[7] (do tada, stuja je stizala iz „Rozete“ preko specijalnog kabla).
- T0-7 minuta (u 08:28 UTC): Motori zavrtnjeva počinju da rotiraju i počinje priprema za lansiranje lendera od „Rozete“.
- T0 (u 08:35): Lender je izbačen relativnom brzinom od 21 cm/s. Udaljenost od kometnog centra je 22,54 km. Odabrana brzina je slična brzini rezervnog mehaničkog sistema. Ova brzina je jako bitna jer je od ključnog značaja za formiranje nove trajektorije sada slobodnopadajućeg lendera. Ta mala varijacija u brzini je bila dovoljna da podigne trajektoriju lendera, u odnosu na „Rozetu“, na takav način da je sada lender upravljen da u slobodnom padu padne na površinu. „Rozeta“ je, takođe, bila subjekt suprotne, ali manje, promene brzine koja je pomerila njenu orbitu malo dalje od komete.
Potvrdu odvajanja primila je ESA-ina stanica New Norcia u Australiji[8].
Sekvence koje slede opisaće događaje koji po uzbudljivosti ne zaostaju za famoznih „7 minuta terora“ tokom sletanja NASA-inog rovera MSL/“Curiosity“ juna 2012. Putovanje od odvajanja do sletanja („touchdown“) trajalo je 7 sati, tokom kojih je „Fila“ održavala položaj putem jednog reaktivnog točka koji se okreće oko svoje ose i pozicionira centar gravitacije (težište) letilice. Sistem ADS (Active Descant System), baziran na mlazu gasa okrenutom naviše, nije korišćen tokom spuštanja.
Danas svi znamo da je sâmo spuštanje proteklo po planu i da je sonda na kraju dotakla kometnu površinu kako je i planirano. Nažalost, posle toga stvari su počele loše da se odvijaju. Iako je lender imao čak tri nezavisna sistema za fiksiranje za površinu, nijedan nije proradio! To je svetsko čudo, i nikad u istoriji nisam čuo da su otkazala sva tri sistema koja su nezavisna jedan od drugog. Lender je odskočio jednom, pa opet, i onda sleteo negde gde ga više niko nikad nije pronašao. Ovde ću u nastavku da pišem onako kako je misija bila planirana, kao da su stvari tekle onako kako su u ESA planirali. Za objašnjenje kako je stvarno bilo, predlažem da potražiš seriju od 20-ak tekstova koje sam napisao o ovoj temi prateći pojedine faze misije.
- T0+1 minut 12 sekundi (u 08:36:12 UTC): Panoramske mikro-kamere ÇIVA-P na bokovima „Philae“ prave dva seta slika „FAREWELL 1 & 2“ (drugi set 2 minuta kasnije) vezanih za sekvencu udaljavanja od „Rozete“ i skladišti ih u brodsku memoriju. Udaljenost od orbitera iznosi oko 10 metara u prvom setu, a 35 metara u drugom.
- T0+8 minuta (u 08:43 UTC): Rastojanje ~100 m. Počinje otvaranje tri nogara stajnog trapa, koje traje najmanje 15 minuta. Praćeno je otvaranjem CONSERT(COmet Nucleus Sounding Experiment by Radiowave Transmission) antena i nosača za magnetometar ROMAP (Rosetta Lander Magnetometer and Plasma Monitor).
- T0+22 minuta (oko 08:57 UTC): Da bi zauzela orijentaciju za sletanje (diktiranu najviše orijentacijom solarnih panela nakon sletanja), „Phila“ rotira za 14 stepeni oko ose.
- T0+1 sat 50 minuta (u 10:25 UTC): Uključuje se predajnik S-band talijanske proizvodnje i počinje povezivanje “File” sa “Rozetom” (uplink) (i ubrzo downlink sa „Filom“) radi slanja slika iz memorije (FAREWELL slike). Rastojanje do centra komete – 19,4 km.
Tokom dugog slobodnog pada, brzina „File“ u odnosu na kometu počinje polako da se povećava pod uticajem gravitacije, tako da se sa početnih 75 cm/s povećava do 110 cm/s prilikom tačdauna. Tokom sletanja obavljaju se sledeće aktivnosti:
- Upotreba radara CONSERT radi pribavljanja informacija o rastojanju između lendera i orbitera i pruža dokaze da je lender živ (u slučaju problema sa komunikaciom):
- Upotreba magnetometra ROMAP za pribavljanje naučnih podataka o interakciji solarnog vetra i kometne plazme;
- Upotreba COSAC (COmetary SAmpling and Composition) i PTOLEMY za prikupljanje uzoraka kometnog okoliša.
- Sakupljanje čestica prašine korišćenjem instrumenta SESAME (Surface Electric Sounding and Acoustic Monitoring Experiments[9]).
Sposobnosti radara CONSERT, čija konfiguracija se sastoji od radarskog predajnika na orbiteru (90 MHz UKT talasa) i prijemnika na lenderu, od velike je važnosti tokom faze spuštanja. Nakon sletanja radar se koristi za istraživanje unutrašnje građe komete.
- T0+6 sati (u 14:36 UTC): Kamera ROLIS okrenuta na dole počinje sa snimanjem zone sletanja. Udaljenost od centra jezgra – 17,5 km. Neke od slika bivaju povremeno poslete ka orbiteru, dok se ostale pamte u memoriji radi slanja nakon tačdauna. Brzina slanja jedne slike ka „Rozeti“ je nekoliko minuta. Makar jedna slika će biti poslata ka Zemlji pre vremena predviđenog za ateriranje (to ide sporo jer sliku treba obraditi na Zemlji).
- T0+7 sati (precizno u 15:34 UTC, sa prozorom od 94 sekunde): „Fila“ pada ka kometi brzinom od 1 m/s. Čim stigne kontakt-signal da su dva od tru nogara stajnog trapa dodirnula tlo, ispaljuju se dva harpuna, dok se traster ADS pali u trajanju od 15 sekundi i sprečava odskok lendera (jer je brzina sletanja uporediva sa brzinom bega sa komete[10]). Kada sve tri noge budu na tlu, zavrtnjevi za ankerovanje zabijaju se u zaleđeno tlo. Neprestano uspostavljena radio-veza između lendera i orbitera odmah potvrđuje sletanje. Par minuta kasnije, CIVA kamere prave prvu panoramu (visina Sunca je oko 55°) a te slike, plus podaci i slike iz memorije smeštene tu tokom spuštanja, šalju se ka „Rozeti“ a odatle ka Zemlji. Prve slike sa komete trebalo bi da budu dostupne javnosti oko 17:00 UTC, oko 2,5 sati od sletanja.
Brzine „Rozete“ i „File“ u odnosu na kometni centar.
Za mnoge članove tima za kontrolu leta, inženjere i naučnike, biće to kraj čekanja momenta istine koji će obeležiti deo života mnogih od njih. Biće to „istraživanje u svoj svojoj veličini“, posvećeno ne samo nauci i znanju, već i inženjeriskoj ekspertizi i tehničkim veštinama. Takva vrsta istraživanja ima svega nekoliko paralela u modernom životu. Tu avanturu će proučavati u budućnosti.
POTONJI DOGAĐAJI
„Filini“ prvi naučni zadaci (FSS, First Science Sequence) trebali su da počnu odmah po sletanju i trajali bi oko 5 dana, što bi zavisilo isključivo o kapacitetu brodskih nepunjivih akumulatora. Svi instrumenti su trebali da se uključuju prema vrlo složenom rasporedu i vodeći računa o ograničenoj memoriji i mogućnostima slanja podataka ka „Rozeti“ radi daljeg slanja ka Zemlji. Trebalo je da to budu veoma uzbudljivih 5 dana.
Da je sve bilo kako treba, tim za kontrolu leta ne bi imao vremena za odmor, iako su imali stresnu nedelju krunisanu sletanjem. I pored toga, njima su se napori nastavili jer je trebalo voditi „Rozetu“ u njenom orbitnom baletu zbog kontinuiranog održavanja kontakta sa lenderom.
Kada se akumulatori isprazne, trebalo je da započne faza dugotrajnog istraživanja (LTS, Long Term Science), koja bi koristila energiju koju stvaraju solarni paneli (čiji položaj je odabran tokom sletanja koji će garantovati dovoljnu osvetljenost Sunca) i odvojene, punjajuće baterije. Planirano je da ta faza traje oko 3 meseca a „Fila“ je mogla da traje i duže, ali se očekivalo da ne bi bila u stanju da izdrži zagrevanje 4 meseca nakon sletanja.
Trajektorije „Rozete“ i „File“. Vidi se putanja orbitera 7 dana podle sletanja.
DODATNI DETALJI
Tokom najkritičnije faze „Rozetine“ misije, komunikacija Zemlja-brod-Zemlja se obavljala preko dve ESA-ine stanice, u New Norcii i Malargui, potpomognuta različitim NASA-inim DSN stanicama: DSS-54, DSS-25, DSS-45 i DSS-55. Sletanje je bilo praćeno stanicana u Norcii, Malargui i 34-metarska DSS-55 kraj Madrida.
Da misija nije prošla neku od verifikacija Go/No-go, sletanje je trebalo da bude pomereno u neko povoljnije vreme. Bile su pripremnjene brojne procedure za slučaj da se situacija u bilo kojoj faz promeni.
Kometa rotira oko svoje ose svakih otprilike 12 sati.
Trajektorije letilica od 25. oktorba do 19. novembra 2014.
Izgleda da je „Fila“ na kraju ovako završila: prislonjena uza zid, u senci, koja je sprečavala da prima dovoljno solarne svetlosti da bi nakupila dovoljno struje da bi pravilno i u kontinuitetu radila. Poslednji put veza je uspostavljena 9. jula 2015.
„Rozeta“ je obavila svoju misiju i finale će biti ujesen ove godine, kada će naučnici pokušati nemoguće – da sa letilicom koja nije predviđena za to ipak slete na telo komete! Orbiter će sletati mnogo sporije od „File“ i omogućiće više podataka i bolje fotografije. Srećno!
REFERENCE:
Full updated timeline from ESA web site: http://download.esa.int/esoc/shares/1/esa_esoc_ros-ldr-landing_timeline_web08112014.pdf
ESA Press Kit: http://download.esa.int/esoc/shares/1/Rosetta_PressKit_CometLanding_November2014_v4.pdf
[1] Tokom putovanja ka Marsu posetila je i dva asteroida: (21) Lutetia i (2867) Šteins
[2] Ravan kometine trajektorije zauzima ugao od 7,04° u odnosu na ravan ekliptike.
[3] Griničko vreme je odabrano kao vremenski standard 1884. na Meridijanskoj konfereniciji u Vašingtonu, kada je uveden i sistem sa 24 vremenske zone.
[4] Merenja koja su sprovodili eksperti tima za Dinamiku leta nazivaju se „delta DOR“ – Delta Differential One-way Ranging. Pomoću dve vrlo udaljene stanice, položaj „Rozete“ je utvrđivan sa greškom od 20 km na udaljenosti od preko 400.000.000 km od Zemlje.
[5] Instrumentu MUPUS (MUlti-PUrpose Sensors for Surface and Sub-Surface Science) za merenje gustine i termičkih i mehaničkih svojstava površine komete.
[6] Grupa od 7 identičnih CCD kamera koje su trebale da prave panoramske slike površine (ÇIVA-P) plus da rade kao mikroskop i infra-spektroskop (ÇIVA-M).
[7] Ovaj podsistem je sadržavao dve vrste akumulatora: nepunjive primarne od ~1.000 Wh za prvih par dana, i sekundarne Li-jonske od ~130 Wh koje su povezane sa solarnim panelima površine 2,2 m2. Čitav podsistem je bio težak 12,2 kg.
[8] ESA poseduje slabo kod nas poznatu sopstvenu deep-pace komunikacionu mrežu ESTRACK. Pored New Scotie, koja je prva izgrađena, napravljene su i stanica Cebreros (Španija)i stanica Malargüe (Argentina).
[9] To su zapravo 3 instrumenta za merenje svojstava kometnih spoljnjih slojeva. Trebali su da mere način prostiranja zvučnih talasa kroz površinu (CASSE), električne karakteristike tla (PP) i da izmere prašinu koja pada nazad na kometu (DIM).
[10] Na osnovu aproksimacija, 67P je sfera prečnika 1,7 km i mase 1×1013 kg. Proračun kazuje da je površinska gravitacija ~2,3×10-4 m/s2 a brzina bega 0,886 m/s.
„Hayabusa 2“ snimila Zemlju i Mesec
Lansirana japanska medjuplanetrana sonda "Hajabusa-2"
HAYABUSA - lovac za uzoke asteroida
Hayabusa ipak donjela uzorke asteroida na Zemlju
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
