Razgovor sa profesorom Gajićem (II deo)

Detalji: Kategorija: Intervju; Datum kreiranja: utorak, 09 februar 2021 12:54; Autor Aleksandar Zorkić

<< Prvi deo razgovora sa prof. Gajićem

Nastavak razgovora sa prof. Gajićem: kome pripada astrobiologija, fizici ili biologiji, zašto su popularne teorije zavere, naslućuje li se kraj ljudske civilizacije...

Dragan Gajić,

redovan profesor na Departmanu za fiziku Prirodno matematičkog fakulteta u Nišu u penziji, astrofizičar, astrobiolog, predsednik AD "Alfa"...

Astrobiologija

vz1 Čovek je oduvek (kako ja volim da kažem, od kako mu je otpao rep) tražio odgovore na kanonska pitanja: Ko smo? Kako smo nastali? Kuda idemo? Pošto sam počeo da se bavim astrofizikom, da je i predajem na fakultetu, bilo je samo pitanje dana kada ću pokušati da ubacim astrobiologiju u studijske programe. Kolege su me podržale i danas se na Departmanima za biologiju i fiziku na PMF-u Nišu slušaju i kursevi astrobiologije. Ponosan sam zbog toga, jer smo bili pioniri u toj oblasti na univerzitetima u Srbiji. Studenti biologije vole taj kurs, jer im daje potpuniju sliku o životu, koji, eto, ne moramo da vezujemo samo za Zemlju.

Kome pripada astrobiologija, biolozima ili fizičarima?

To je interesantno pitanje. Najpre, fenomen nastanka života vezan je za čisto fizičke interakcije među osnovnim konstituentima nečega što postaje život. Osim toga, makroskopski uslovi i procesi u samim zvezdama i oko njih determinišu nastanak, evoluciju i opstanak života. A to je, ipak, bliže fizičarima.

U našem esnafu imamo običaj da na multidisciplinarne nauke pomalo podrugljivo gledamo. Kao npr. fiziko-hemičari su stručnjaci koji fiziku znaju kao hemičari, a hemiju kao fizičari. Jasno je da su to gluposti. Astrobiologija širi vidike i u njoj se prelamaju i astronomija i fizika i biologija. Astrobiolog mora dobro da poznaje astrofiziku. Znanja iz biologije su bitna, pogotovu ona koje se odnose na osnove funkcionisanja života i njegovu evoluciju. A to je manji deo biologije, koji i mi fizičari možemo da „savladamo“. Jasno je da su naša znanja tu manja od onih koja imaju biolozi, ali su dovoljna da možemo da funkcionišemo kao astrobiolozi.

Teorije zavera? Je li u pitanju neki socijalni bunt mediokriteta, prevelika složenost nauke, ili nešto sasvim treće?

To je veliki problem savremenog doba. Danas su poremećeni kriterijumi vrednosti. Jednostavno vrediš ne koliko znaš, nego koliko imaš. I zbog složenosti nauke, ali i zbog postavljenih ciljeva obrazovanja u vreme kada je bitno samo sticanje profita, mladi danas dobijaju usko profilisana znanja. To im sužava mogućnost racionalne procene za širok spektar problema, koji nisu u domenu onoga čime se bave. Zato oni olako prihvataju „istine“ koje im nude pojedini mediji ili društvene mreže.

S druge strane, u naučnim krugovima se ne obraća pažnja na teorije zavere, jer im je „ispod akademske časti“ da troše vreme i obračunavaju se sa „glupostima“. Ne treba da bude tako. Previđa se da javno mnjenje i te kako utiče na formiranje strategija političkih centara moći, koji u konačnom odlučuju i o finansiranju, pogotovu fundamentalnih istraživanja, koja se u potrošačkim društvima sve više tretiraju kao „balast i namet koji izdržavaju poreski obveznici“. Nije isključeno, da jednog dana, na pritisak javnosti koja veruje da su teorije zavere istina i da su ih u školama stalno obmanjivali, budžet za nauku budu umanjen.

I tako bujaju nenaučne ili pseudonaučne „teorije“, koje se jako dobro finansiraju na „klik“ u sistemima društvenih mreža. Čini mi se da se na ljudskoj gluposti najlakše zarađuje.

U teorije zavere, u principu, veruje ili mlada populacija, čije je životno iskustvo nedovoljno da bi racionalno procenjivala određene situacije, ili oni delovi populacije sa niskim i uskim nivoom znanja, koji ne treba brkati sa obrazovnim nivoom i školskom spremom.

Jezik modernih nauka je kompikovan i naučna saznanja, osim ukoliko nisu u potpunosti aplikativna, objavljuju se u naučnim časopisima, čiji su tiraži mali i njihova zastupljenost u medijima je niska. Otuda imamo situaciju da se naučna saznanja ne plasiraju „širokim masama“. Prevazilaženje takve situacije, pre svega, leži u obrazovnom sistemu koji mora da bude mnogo elastičniji i inovativniji, prijemčiviji za nova naučna dostignuća, koja treba na vreme uključivati u obrazovne programe.

Najzad, veliku ulogu treba da odigra i popularizacija nauke, što se u naučnim institucijama, uglavnom zanemaruje ili smešta u drugi plan.

Da li je moderan čovek sposoban da prihvati dostignuća nauke i tehnologije?

Svakako, pogotovu ona koja su postala deo naše svakodnevice, poput kompjutera, mobilnih telefona, ... Takva dostignuća su danas prisutna kod ogromnog broja ljudi i širom Zemljine kugle. Ali, savremeni čovek je postao ovisnik od ovakvih dostignuća i njihov nestanak bi onemogućio njegovo normalno funkcionisanje. Čini se da bez njih ne bismo umeli da živimo.

Naslućuje li se kraj ljudske civilizacije?

Uf! Sve više da. Istorija pokazuje da su brojne civilizacije počele da se gase kada su dostigle vrhunac svog razvoja. Mislim da borba za opstanak, za preživljavanje predstavlja motor civilizacijskog razvoja. Zvuči prilično darvinovski, ali izgleda da je tako. Blagostanje dovodi do degeneracije, nezainteresovanosti da se dalje razvijamo, jer to podrazumeva i odricanja i trud, a to ne ide baš lako kad živiš lagodno. U tom smislu svaka civilizacija nosila je u sebi i autodestrukciju. Gubi se motivacija, a to dovodi do regresije u razvoju i, u konačnom, do izumiranja civilizacije. Neki od razloga za izumiranje „kosmičkih“ civilizacija mogu biti i njena degeneracija i odbacivanje dostignutih tehnologija, koje su pokretač u razvoju. To odbcivanje može biti uzrokovano raznoraznim razlozima (ideoloških, verskih, političkih, itd.).

Po Kardaševljevoj skaliaševljevoj skali, naša civilizacija još nije dostigla nivo 1 (mislim da je nešto više od 0.7). To znači da je ona još uvek ranjiva, da još uvek nije razradila mehanizme da spreči kataklizme koje bi mogle da je unište (udari velikih asteroida, katastrofalni zemljotresi, supervulkani, klimatske promene, ...). Mislim da je Harari u Homo Deusu pomenuo da je savremena civilizacija uspela da se izbori sa tri velike pošasti, a to su glad, svetski ratovi i zarazne bolesti. Ono što nam se događa u ovom ternutku smatram da ga u velikoj meri demantuje.

Koliko čovekov život može da se produži?

trava2

Mislim da je kvalitet života mnogo bitniji od toga koliko će on da traje. Danas je životni vek ljudi mnogo duži nego pre npr. hiljadu godina. Ali, čak i uz smanjenje nataliteta, duži životni vek ljudi doveo je do prenaseljenosti naše planete, veće potrošnje resursa koje nam daje i do njene veće devastacije. To će učiniti da kvalitet života ljudi opada. Sa stanovišta celokupne ljudske populacije, ukoliko produženje životnog veka čoveka nije praćeno održavanjem ili rastom kvaliteta njegovog života dovešće do urušavanja sistema.

Veštačka inteligencija

Ona će svakako dovesti do ekspanzije na polju osvajanja svemira, rasta industrije, privrede. A šta ćemo mi raditi, ako misleće mašine sve rade bolje i brže od nas? Možda ćemo se prepustiti hedonizmu, umetnostima, ... A možda ćemo se i degenerisati, kada znamo da će neko šrafče razmišljati umesto nas. Neka hvala! Ko nam garantuje da će samostalne inteligentne mašine biti spremne da ispoštuju zakone robotike Isaka Asimova. Setimo se Hala iz 2001: Odiseja u svemiru Artura Klarka.