Pre deset i malo više dana, povodom pitanja čitaoca, pisali smo o vanzemaljskom životu i pokušali da odgovorimo: ima li ili ne takvog života i ako ga ima kada ćemo to zasigurno znati. Tema je jako interesantna i važna, čak i za one koji o vanzemaljskom životu ne razmišljaju jer izučavajući takav život mi dolazimo do znanja nekih ključnih činjenica o ovom našem životu.  Dakle, zbog važnosti teme zamolio sam za razgovor profesora Dragana Gajića koji predaje astro-nauke, pa tako i astrobiologiju, na niškom Prirodno-matematičkom fakultetu. Profesor Gajić je važan učesnik Astronomskog kampa „Letenka“ na kome smo uspostavili prijateljske veze te se nemojte iznenaditi ako u ovom tekstu koji sledi primetite da se jedan drugom obraćamo sa ti.

BEZ DOKAZA

Dragan Gajić:   Nemamo nikakve dokaze da postoje vanzemaljske civilizacije. Pojavile su se neke naznake pre nekoliko godina da oko jedne zvezde postoji nešto poput Dajsonove sfere*, ali sve je ostalo na tome i mi ni danas nemamo pouzdane dokaze za tako nešto. Pre neki dan sam čitao da su primećeni neki neobični signali iz svemira, ali nemamo potvrde da se radi o signalima koji bi bili posledica delovanja neke civilizacije. 

Mi povremeno zapažamo periodične procese koji se dešavaju u svemiru, samo to nisu pouzdani dokazi postojanja civilizacija, jer ti procesi mogu poticati od recimo erupcija na zvezdamai slično. 

(Fotografija: prof. dr Dragan Gajić)

---

*Dajsonova sfera je sistem satelita koji orbitiraju oko zvezde i zapravo je sasvim okružuju. Mogućnost postojanja ove sfere je predložio Friman Dajson pa otuda i ime, a radi se o strukturi koja je rezultat velike i trajne potrebe tehnološki napredne civilizacije da što više koristi energiju matične zvezde. (Iz članka Da li je to otkrivena veštačka megastruktura u svemiru?)

---

S druge strane, činjenica je da su terestričke* planete i planetarni sistemi oko zvdezda  sličnih Soncu uglavnom stariji od našeg. Naime, novozelandski astrobiolog Čarls Lajnviver je u radu objavljenom u časopisu Icarus 2001. godine, polazeći od argumenata koji se odnose na astrofizičku nukleosintezu i kosmološke hipoteze, pokazao da su u Galaksiji zvezde slične Suncu prosečne starosti 6.4 milijardi godina, i da je oko 75% zemljolikih planeta starije od Zemlje za oko 1.8 milijardi godina. U skladu sa kopernikanskim principom  osrednjosti, to znači da bi na bilo kojoj od tih planeta biosfera (samim tim i civilizacija) za toliko bila starija od zemaljske.  Naša civilizacija je u epohi antropocena, što se odlikuje izraženim delovanjem čoveka na sve Zemljine sfere (atmosferu, hidrosferu, litosferu i biosferu). Logično je da  je uticaj tih “starijih” civilizacija na matične  planete još izraženiji, i mi bi smo to morali da uočimo i na velikim rastojanjima. A to se ne dešava. Koji je razlog?

Možda su one izumrle? Civilizacije imaju određeni vek trajanja. Sebastijan fon  Herner govori o krahu kosmičkih civilizacija kada su na najvišem nivou razvoja (“kosmički katastrofizam”). Do toga može doći zbog različitih uzroka, što smanjuje mogućnost istovremenog postojanja kosmičkih civilizacija. Ako ih sada nema, moguće je da su one postojale pa u međuvremenu nestale. 

---

*Od laninskog Terra = Zemlja. Astronomi ovaj izraz koriste za čvrste, stenovite planete. 

---

Nestanak civilizacije nije ništa neobično ni na našoj planeti. Poznato je  da su nestale neke civilizacije koje su za svoje vreme bile izuzetno razvijene, na primer egipatska u davno vreme, ili kasnije majanska, koja je po nekim svojim dostignućima bila vrlo napredna, pogotovo kada  se radilo o kalendaru. Daleko od toga da je taj njihov kalendar bio savršen, ali oni su živeli pod torturom kalendara i pratili su zbivanja u svemiru po njemu i po tome su bili  dosta napredni (mada nisu znali za točak). Međutim ta civilizacija je nestala!

Dakle, moguće je da su neke kosmičke civilizacije izumrle. Kad pogledate šta mi radimo sopstvenoj planeti i šta radimo jedni drugima, uopšte nije isključeno da i naša civilizacija nestane. 

Mi imamo problem što su signalu vanzemaljske civilizacije potrebne hiljade, pa i stotine hiljada godina da dođe do nas, pa onda mi treba da ga protumačimo, pa da odgovorimo, pa dok naš odgovor stigne do te druge civilizacije proteknu i stotine hiljada godina. Za to vreme i naša i vanzemaljska civilizacija mogu da nestanu. 

DRUGI ASPEKT

To je jedan aspekt priče. Drugi je zaista ozbiljno pitanje: da li uopšte postoje bilo kakvi oblici života u svemiru?

Ako pođemo od toga da planeta Zemlja i naš Sunčev sistem nisu ništa specijalno u Kosmosu, onda bi bilo logično da život na Zemlji nije unikatan, već da na ovakvim ili sličnim planetama postoje ovakvi ili slični oblici života, a koji se zasnivaju na možda nešto malo drugačijoj hemiji nego što je naša. Dakle ako tako razmišljamo sasvim je sigurno da život postoji i na drugim mestima.  

Ali i ma i drukčijih razmišljanja. Po hipotezi „Retka zemlja“* verovatnoća da na nekom mestu nastane život abiogenim** putem je izuzetno mala. Zapravo ta verovatnoća je toliko mala da je sasvim zanemarljiva. Ako se dobro sećam, verovatnoća za takav nastanak aminokiselina je jedan prema 10 na 130! Ali, prisustvo aminokiselina ne znači nužno i postojanje života. Dakle, verovatnoća da će mešanjem talasa u moru i svih tih minerala i hemikalija koje su rastvorene u vodi da se formira život je izuzetno mala. Ipak, u toj hipotezi se zanemaruje da je  broj molekula minerala u okeanu ogroman i da takvo „mešanje“ može da traje stotinama miliona godina, pre nego što se formiraju prve ciglice života. Onda i proizlazi  da verovatnoća postojanja vanzemaljskog života i nije baš toliko mala. Znači mogućnost za nastanak abiogenog života veća je od one o kojoj se govori  u Retkoj Zemlji.

---

* Knjiga Rare Earth: Why Complex Life Is Uncommon in the Universe Peter Ward and, Donald E. Brownlee, sugariše da je kompleksan život gotovo nemoguć u našoj galaksiji, tj. da verovatno postoji samo jedan, ovaj naš.

** Abiogeneza je prirodni proces postanka prvog života iz nežive materije

---

Inače, treba istaći da hemije za formiranje života u svemiru ne mogu drastično da se razlikuju od naše, zato što postoje  objektivni uslovi za nastanak bilo kakvog oblika života, bilo gde u svemiru. Ti uslovi su prosto diktirani fizičkom realnošću, tj. oni su astrobiološki determinisani fizičkim zakonima kojima se povinuje materija. To mora,najpre, da bude tečna sredina,  koja omogućava veću pokretljivost molekula i čestica. Mora da postoji dovoljna koncentracija čestica da bi se one sudarale i zbližavale kako bi počele da deluju međumolekulske sile,  itd. Ta sredina mora da bude bazirana na elementima koji mogu da grade velike lance. Sam pojam života nije baš jasno definisan, ali život kao takav podrazumeva složenost molekula. Ne možemo očekivati da će život biti sastavljen samo od jednog elementa, ugljenika ili silicijuma, itd. Funkcionisanje života podrazumeva i složenost njegove strukture. Postoji i čitav niz drugih preduslova, koji istovremeno moraju da budu zadovoljeni, da bi se život formirao (i opstao) na bilo kom mestu u svemiru.

Znači, logično bi bilo da života u Kosmosu ima,  ne samo na Zemlji. Kad ćemo ga otkriti? Pa otkrićemo ga verovatno direktnim putem, ali ne tako skoro. Mislim na odlazak čoveka izvan Sunčevog sistema. Takva putovanja bi trajala strahovito dugo i podrazumevala bi ili stanje hibernacije posade, ili izgradnju brodova koji bi potpuno podržavali živote većeg broja ljudi, tokom velikog broja generacija. To bi bili sistemi u kojima bi se civilizacija obnavljala: živela, radila i rađala. Ali, mislim da su takva putovanja, sa postojećimstanjem medicine i ostalih dostignuća u bliskoj budućnosti malo verovatna. Već i sadašnja istraživanja ukazuju na  opasnost od kosmičke bolesti izazvane delovanjem bestežinskog stanja na čoveka pošto se kalcijum ne taloži u ljudskim kostima,  itd. To može da ima i te kako velike implikacije i na kraćimletovima,  kao što je npr. let do Marsa. Činjenica je da bi let do Marsa danas trajao najmanje šest meseci. Šest meseci boravka u potpunom bestežinskom stanju ima velike nepovoljne posledice na ljudski organizam.

Svedoci smo da kada kosmonaute, kada se vrate sa Međunarodne svemirske stanice, strpaju   u invalidska kolica, nakon čega slede medicinki pregledi, analize i tretmani. S obzirom na maločas iskazanu konstataciju o kosmičkoj bolesti, moglo bi da se desi da kosmonautima, nakon povratka iz bestežinskog stanja, pucaju kosti „iz čistog mira“. I to nije jedini problem. Kosmonauti u bestežinskom stanju  imaju probleme i sa bubrezima, funkcionisanjem srca, oči im postaju „buljave“, itd. Ljudski organizam jednostavno nije prilagođen za bestežinsko stanje. 

Mi smo prilagođeni uslovima života na ovoj planeti, sa određenom gravitacijom, zaštitom koju pruža  putem ozonski sloj, određena gustina i sastav atmosfere, prisutna magnetosfera, itd. Genetski smo prilagođeni svemu tome i svaka promena takvih uslova za nas može da bude pogibeljna. 

Naravno, u budućnosti će neki problemi, npr. problem odsustva gravitacije, verovatno biti rešeni, stvaranjem zamene gravitacije centrifugalnom silom, koja bi se stvarala rotacijom broda (poput onog iz Odiseje*), ali sada, u ovom veku mogućnosti za tako nešto su vrlo male i ja ne uopšte ne delim optimizam Ilona Maska o naseljavanju Marsa sa milion ljudi u narednihnekoliko decenija.  

(*Profesor misli na film Odiseja 2001)

Kad smo kod Marsa, evo sinoć sam pročitao da postoji ideja da se na Marsu izvrši nuklearna eksplozija, koja bi izazvala rast temperature, što bi dovelo do otapanja polarnih kapa, stvaranje tekuće vode na površini,  itd. Pritom  se previđa važna stvar. Čak da se Mars na ovaj način i teraformira, posle izvesnog vremena on bi opet izgubio svoju atmosferu i novoformirani okean, koji bi nastao topljenjem polarnih i permafrosta, jer jednostavno, Marsova  gravitacija je takva da on ne može da zadrži bogatiju i topliju atmosferu, a time ni tečnu vodu na svojoj površini. Nismo mi zabadava „Zlatokosa“* planeta pa imamo odgovarajuću gravitaciju, koja zadržava atmosferu itd. 

---

* Po bajci Zlatokosa i tri medveda najbolje je ono što nije ni veliko, ni malo, ni vruće ni hladno itd. nego ono između tih krajnosti.

---

Ja sam skeptik po pitanju značajnog prisustva života u svemiru i njegovog otkrića,  ali s druge strane…. Mi možemo da naslutimo da li na nekoj planeti postoji život ukoliko otkrijemo biopotpise, biosignature, kao što je na primer metan... Metan ne nastaje samo kao produkt bioloških aktivnosti. On može da nastane i na druge načine (primer serpentizacije, procesa hemijske promene minerala u kori planete uz prisustvo toplote). Ali, ukoliko bismo u atmosferi neke planete uočili stalne (ili malo promenljive, sezonski varijajabilne) koncentracije kiseonika i metana, koji se u stalnim reakcijama uslovno rečeno poništavaju, gradeći vodu i ugljen disoksid, a metan se u fotohemijskim reakcijama razgrađuje na druga jedinjenja (fomaldehid i matanol), itd. znači, onda bi to moglo  da znači da tamo postoje nekakvi procesi koji ih stalno stvaraju i nadograđuju. Na Zemlji su ti procesi posledice delovanja bioloških organizama. 

Pa čak ukoliko se u atmosferi uoči samo slobodan kiseonik i to bi isto tako bio jedan od indikatora koji ukazuje na postojanje života, pošto se kiseonik kao reaktivan gas vrlo brzo vezuje za površinu koju oksidiše. Ako, dakle, postoji kiseonik u atmosferi, to znači da ga nešto obnavlja. Pri ovome  treba voditi računa o još jednoj činjenici. Život na Zemlji je „prirodna anomalija“,  jer bi bilo logično da je kiseonik, kao izuzetno reaktivan, u stvari jako otrovan. 

Ali, takva je bila situacija u istoriji Zemlje: zelene alge su oslobađale kiseonik, a ostali organizmi su počeli da se takvom stanju prilagođavaju. Kiseonik je izuzetno reaktivan i kad isečeš jabuku ili bananu one potamne za par minuta, što je posledica reakcije sa kisonikom. I Ali, organizmi ne samo da su se prilagodili postojanju kiseonika u atmosferi, nego su počeli i da ga koriste. On je postao deo njihovog metabolizma. 

Međutim, nisam siguran da u svemiru evolucija ima isti put, koji bi vodio tome da je kiseonik neophodan za žive organizme. Ali, ugljenik je sigurno neophodan s obzirom na njegovo svojstvo da može da gradi bočne veze i brojna jedinjenja. 

Dakle, da se vratim na započetu temu: što se tiče naših direktnih odlazaka (mislim na putovanja ljudske posade) na druga svemirska tela, gde bi smo mogli da istražujemo i da otkrivamo organizme, ja izražavam skepticizam, bar kada su decenije u pitanju. Ali s obzirom na razvoj veštačke inteligencije, takva istraživanja će efikasnije raditi roboti nego što to mi radimo. Njihovo delovanje će biti sporo, ali efikasno - i bez ljudskih žrtava, bez rizika za opstanak ljudi na tim kosmičkim telima.

- Dobro, ali to znači da nije neophodan odlazak čoveka na drugo mesto da bismo utvrdili da tamo postoji život. Sem toga zar ne postoje neki potpuno pouzdani indikatori za egzistenciju vanzemaljskog života? Na kraju krajeva  možda nam neko pošalje signal.

Pa dobro, ja sam rekao svoj mišljenje, a to što ti kažeš je sasvim legitimno, ali kad govorimo o signalima, oni moraju da drastično odstupaju od Gausove raspodele šumova u Kosmosu. To mora da bude nešto poput onog Wow stignala* koji je bio zabaležen, mada mi ni do danas ne znamo da li ga je emitovala neka civilizacija, jer se on nikad više nije ponovio, pa čak ne znamo ni odakle je.  

---

* Snažan radio signal detektovan 15. avgusta 1977. radio teleskopom Big Ear (SAD) koji je odudarao od ostalih prirodnih signala. Na žalost on se nikad više nije ponovio te je time izostala i potvrda o poruci vanzemaljske civilizacije.

---

- Možda je to bio samo vapaj civilizacije na izdisaju pa je zato poslat smo jedan 😃

Možda! Tu može da se radi o različitim kognitivnim sklopovima pa je pitanje da li ćemo mi uspeti da protumačimo signal i hoćemo li znati „šta je pisac hteo da kaže“.

-Dobro, ali u načelu postoji i takva mogućnost, je l tako? Nama ona sada nije dostupna, ali ko zna šta će biti za 100 godina, možda ćemo tada moći da je razlučimo.

Pa možda. Ono što je meni značajno - mislim da smo o tome pričali na Letenki – to je da su misije odlaska na Mesec, intenziviranje projekta prema Marsu, itd. opet ušli u sferu političke trke između SAD, Evrope, Kine, u poslednje vreme i Rusije. Ja očekujem da projekti tipa Artemis budu delotvorni ukoliko budu međunarodni. Setite se poruke iz Odiseje dva: „Svi ovi svetovi su vaši – osim Evrope… koristete ih u miru“ (All these worlds are yours, except Europa. Attempt no landing there. Use them together. Use them in peace), itd. Poruka je vrlo interesantna. Ukoliko želimo da se napravi veliki prodor u svemiru i u svemirskim istraživanjima moraćemo, mislim na čovečanstvo, moraćemo da se ujedinimo. Ti separatni projekti po meni nisu dobri, jer imam utisak da su oni u funkciji nekakvih kosmičkih ratova i prestiža u Kosmosu, iako u kosmičkom pravu postoje  klauzule koje govore da su tela svemira opšta dobra. Samo mislim da to kosmičko pravo, koje je usvojeno i verifikovano, malo ko prihvata kao takvo.

Dakle tek onda kada to bude zajednički cilj čitave planete, onda će ta istraživanja biti mnogo delotvornija i mnogo toga više ćemo saznati pre svega na planu očuvanja naše civilizacije. Ta zaštita od kosmičkih katastrofa tipa udara asteroida, pokušaja zaštite klime itd. to će nas učiniti civilizacijom tipa jedan i, kasnije, civilizacije tipa dva, o čemu je govorio Kardašev. 

- Znači, da rezimiramo: velika je verovatnoća da van Zemlje postoji život i to civilizovan, a ako ne takav, onda bar na nivou najjednostavnijih organizama.

Pa jeste, samo pazi, mi to možemo da ustanovimo eventualno u Sunčnevom sistemu i to relativno lako. Mnogo je veći problem kako to utvrditi kod ekstrasolarnih planeta. Jer je mogućnost uz  korišćenje sadašnje tehnologije, sadašnje tehnike itd.,  mogućnost za utvrđivanje biosignatura npr. na planetama koje su udaljene od nas više svetlosnih godina, zanemarljivo mala. Mi još uvek nemamo tehničke mogućnosti da tako nešto uradimo

- Dobro, na kraju da ipak preciziramo koliko je to moguće: kada ćemo znati ima li života van Zemlje. Nauka i tehnologija se razvijaju ubrzanom stopom, možda će nam taj razvoj omogućiti da dobijemo odgovor na ovo večno pitanje.

Ja mislim kada je Sunčev sistem u pitanju da ćemo to znati relativno brzo. Za koju godinu ćemo znati da li postoje npr. mikroorganizmi na Marsu. Nešto ćemo saznavati čak i sa tim misijama prema Evropi - što je pitanje decenija. Ali za istraživanja koja su vezana za vansolarne planete i detekciju života na njima u pitanju su verovatno vekovi. To je moje mišljenje, neka moja procena. Nisam siguran da li sam u pravu i prilično pesimistično gledam na to, ali to bi bile neke moje procene. Imam utisak da zbog samoreklamerstva i obezbeđivanja finansiranja i Nasa u tome preteruje, lansirajući ekskluzivne novosti (pogotovo kada je Mars u pitanju),  a o Masku i ostalima da i ne pričam. Tu se preteruje, kao da ne znamo gde živimo i koji su trenutni  potencijali naše civilizacije, koja uglavnom radi protiv sebe..