3. Podela ekstremofilnih organizama

3.3. U odnosu na zasićenost vodom

Kserofili – vrsta ekstremofilnih organizama koja nastanjuje pustinje i pustinjske stene, staništa koja su izuzetno siromašna vodom. Kolonije mikroskopskih bakterija koje žive na površinama pustinjskih stena hiljadama godina formiraju vrstu patine koja se popularno naziva pustinjska glazura. To je ustvari tanak sloj mangana, gvožđa i gline na površinama stena sprženih sunčevim zracima. Ovi minijaturni stanovnici pustinjskih stena preživeli su nebrojena stoleća na nekim od najnegostoljubivijih mesta na Zemlji i možda predstavljaju najstarije žive kolonijalne oblike života.

Predstavnici:     

Metallogenium
Pedomicrobium.

Kserotoleranti – organizmi koji takođe obitavaju u sredinama sa malim količinama vode. Dele se u dve grupe: Halofile i Endolite (tj. Hipolite).

Halofili – su ekstremofili koji uspevaju u sredinama sa veoma visokim koncentracijama soli. Od velikog su značaja ekstremni halofili ili halobakterije iz grupe arhea, koje zahtevaju barem 2M soli i uglavnom se pronalaze u zasićenim rastvorima. Oni su primarni stanovnici slanih jezera i kontinentalnih mora, kao što je Mrtvo more, u kome boje sedimente jarkim bojama.

Predstavnici:     

Halobacterium salinarum (arhea)
Actinopolyspora halophila (bakterija)
Dangeardinella saltitrix (zelena alga).  

Slika 6. Masivni rast Halobakterija

Slika 7. Halobacterium salinarum

Endoliti (hipoliti) – pronađeni su u stenama na dubinama od 3 km, mada se i dalje ne zna da li je to njihov limit. Endoliti takođe spadaju u ekstremofile koji rastu u sredinama siromašnim vodom, a podgrupa su hipoliti, koji obrazuju grupu ekstremofila koji naseljavaju ledene stene Antarktika.

Moguće ograničenje verovatno ne zavisi od pritisaka koji vladaju na tim dubinama, već od povišene temperature. Sudeći po hipertermofilima, granične temperature dostižu 110°C, što nam daje moguće ograničenje dubine od 4 km ispod kontinentalne kore i oko 7 km ispod okeanskog dna.

Pošto su u njihovim staništima voda i hranljivi sastojci prava retkost, endoliti imaju veoma usporen ciklus razmnožavanja. Neki podaci sugerišu da se neke vrste upuštaju u ćelijsku deobu jednom u svakih sto godina.

Kako je većina endolita autotrofna, oni mogu da generišu organska jedinjenja esencijalna za njihov opstanak iz neorganske materije. Neizbežno, neki su se endoliti usavršili  i u hranjenju svojim autotrofnim rođacima. 

Veliki broj ovih ekstremofila pripada rodu cijanobakterija.

U nastavku:  

3.4. U odnosu na ostale faktore